I pored zahteva javnosti da se smeni Dragan Kolarević, pomoćnik srpskog ministra kulture za medije, zbog spiska čiji je cilj da javno obeleži kulturnjake koji su podržavali Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića u predizbornoj kampanji objavjenog u tekstu pod nazivom “Poziv za prvi srpski kulturni ustanak”, ministar je izjavio da ga neće smeniti, a premijer da je to stvar prošlosti na koju se ne treba vraćati.
Da li to znači da se ponavlja praksa spiskova nepodobnih po poznatim radikalskim merilima, iz 90-ih godina? To je povod za prisećanje na javne i tajne spiskove koji su tada kolali Srbijom i, za razliku od današnjih, čak najavljivali neke likvidacije.
Premijer Srbije Ivica Dačić na naše pitanje hoće li biti smenjen pomoćnik ministra odgovorio je:
"Ne mogu da raspravljam o nečemu što se desilo pre nego što je Vlada formirana. I mislim da nije dobro razgovarati na takav način. Jednostavno, treba to vreme ostaviti iza nas.”
Za razliku od Dačića, naši sagovornici smatraju da ta mračna vremena ne treba zaboraviti. Srbija, sa nasleđem iz 90-ih, sećanjima na razne poternice zbog kojih su se gubile glave a mnogi morali otići van zemlje, ne bi smela da se nehajno odnosi prema bilo kakvim pokušajima pravljenja spiskova, makar oni bili benigni u odnosu na one iz 90-ih. Pogotovo ne ova vlast koja vuče repove iz svoje radikalske prošlosti.
Sonju Biserko ne čudi izjava nadležnih da neće smeniti Kolarevića:
„Nisam ni očekivala da će smeniti zato što je to vlast koja tek kroz ovakve akcije svojih službenika na višim ili nižim nivoima najavljuje ono što će verovatno biti prisutno u našoj javnosti i to je prosto jedno upozorenje koje ne treba relativizovati, kao što to neki komentatori čine.“
Sreten Ugričić
Iako se i u dvehiljaditim provlačila praksa odstranjivanja nepodobnih, setimo se samo ovogodišnjeg smenjivanja upravnika Narodne biblioteke Sretena Ugričića zbog podrške crnogoroskom književniku Andreju Nikolaidisu, ipak, 90-te su nešto sasvim drugo. Najmračnije godine u kojima su ljudi kao divljač puštani na odstrel. Podsetimo na neke od njih.
Tokom svih godina od početka ratova pa, moglo bi se reći do danas, četiri nevladine aktivistkinje Nataša Kandić, Borka Pavićević, Biljana Kovačević Vučo i Sonja Biserko etiketirane su kao četiri srpske veštice. Priseća se jedna od njih, Sonja Biserko:
“To je bila kontinuirana kampanja protiv nas nekoliko žena, lidera nevladinih organizacija koje su bile antiratne i za saradnju sa Haškim tribunalom. Prećeno nam je, sačekivane smo pred kućama, kancelarijama...I ta etiketa nam je ostala do dan danas, mada je ta medijska kampanja nešto utihnula poslednje 3-4 godine.”
Širenje straha
Srbijom su 90-ih godina kolali tajni i javni spiskovi. Spiskovi izdajnika po raznim osnovama-onih koji su se protivili bombardovanju na primer Dubrovnika ili Sarajeva, onih koji su podržavali NATO bombardovanje, spisak nepodobnih novinara RTS-a, spisak nepodobnih Hrvata i Mađara u Hrtkovcima i drugim vojvođanskim mestima, spisak nepodobnih profesora Univerziteta, među kojima su bili i poznata imena sa Pravnog fakulteta koje je otpustio sadašnji predsednikov savetnik u 90-im, dekan Oliver Antić.
Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, kaže da je najstrasniji spisak bio onaj koji nikad nije obelodanjen a koji je vlast sastavila pred svoj kraj, tokom NATO bombardovanja i uoči 5. oktobra. Spisak ljudi za likvidaciju.
Na tim spiskovima su bili Ivan Stambolić i Slavko Ćuruvija ubijeni 1999. i 2000. godine. Na tim spiskovima su bili Vuk Drašković koji je slučajem preživeo dva atentata i Zoran Đinđić, koji je morao jedno vreme da se skoni van zemlje. Nataša Kandić svedoči o strahu koji se širio krajem 90-ih:
“Ledio nas je strah. Govorilo se da je na tom spisku više od 100 ljudi. Nešto se čudno dogodilo, nikada nije objavljen taj spisak”, kaže Nataša Kandić i priseća se jednog drugog spiska, spiska za proterivanje Hrvata i Mađara iz Hrtkovaca.
“Dobro se svega sećam, jer sam mnogo puta bila u Hrtkovcima. Razni ljudi su pravili razne spiskove, uz onaj Šešeljev sa 17 imena. Kad su Srbi počeli da brane svoje komšije, onda su počeli da se pojavljuju i spiskovi nepodobnih Srba”, kaže Kandić.
Jedan od najpoznatijih spiskova je bio Šešeljev spisak nepodobnih novinara RTS-a koji je on lično pročitao 1992. godine kao neku vrstu poternice za onima koji su bili nesrpske nacionalnosti ili koji su bili nepatriotski Srbi:
Novinar Rade Veljanovski priseća se trenutka kad je čuo spisak nepodobnih i svoje ime među njima:
“Čuo sam ga na Dnevniku. Šešelj je čitao taj spisak, a čulo se i kako mu suflira voditelj Aleksandar Ljubičić. Kada je Šešelj pogrešno izgovorio ime Nele Sert, Ljubičić ga je ispravio. Za mene je Šešelj rekao da sam vojvoda VMRO-a. Ja sam se kasnije, posle više godina, raspitao i saznao da je zaista u Makedoniji postojao vojvoda VMRO Veljanovski koji, naravno, sa mnom nema nikakve veze."
"Svi mi sa spiska smo vrlo brzo oterani sa RTS-a", nastavlja Veljanovski, ali pre nego što su oterani, njima su određivani opasni poslovi.
“Na primer, Rade Radovanović je planiran da ide u Hercegovinu gde je ordinirao odred Dušana Silnog koji su Radetu izrekli smrtnu presudu”, kaže Veljanovski.
Poternice u tim opasnim vremenima štampane su u najtiražnijim novinama. Tako je Milivoje Pavlović, tadašnji direktor Radio-Beograda i bivši ministar informacija Srbije, usred NATO bombardovanja, kada se mogla začas izgubiti glava, napisao u Politici da je orkin (Borke Pavićević) Centar za kulturnu dekontaminaciju "peta kolona u kulturi", da se "usred Beograda, koji nije samo glavni grad Srbije i Jugoslavije, već i prestonica slobodnog duha, sudi celokupnoj duhovnosti srpskog naroda, po principu: što propusti NATO, dočekaće domaća peta kolona“.
