Beogradski reditelj Kokan Mladenović za RSE govori o stanju u pozorištima u celom regionu tvrdeći da Jugoslavija kao zajedničko pozorišno tržište i dalje postoji. Objašnjava zašto misli da se u godini Nušićevog jubileja ovaj pisac urušava palanačkim manirom igranja komedije, govori o tome šta su mladi od devet do devetnaest godina u jednoj predstavi u omladinskom pozorištu "Dadov" rekli o svetu u kome žive, gde su sve prepoznali licemerje, zašto himnu "Bože pravde" pevaju na engleskom jeziku...
Kokan Mladenović najpre komentariše novog - starog ministra za kulturu u Vladi Srbije.
Mladenović: Spadam među one koji su sa oduševljenjem pozdravili imenovanje Ivana Tasovca na mesto ministra kulture. Mislim da je to neko ko je uradio evidentno uspešnu i opipljivu stvar, koja se zove Beogradska filharmonija. Samim tim sam očekivao da će se vrlo brzo videti rezultati njegovog ministrovanja. Nažalost, njih nije bilo u tom kratkom mandatu. Ne mislim da je on bio baš toliko kratak, da nikakvi efekti nisu mogli da se pokažu.
Branka Mihajlović i Kokan Mladenović
Srbija je i dalje zemlja koja nema sistemske zakone u kulturi. Postoje mnogi zakoni, kao što je Zakon o restrikciji broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, koji je odneo razna radna mesta iz pozorišta. Postoji Zakon o javnim nabavkama, koji se vulgarno primenjuje na teatre i filmske kuće. Teatri se nalaze u kompletnoj sivoj zoni. To je oblast koja nije sistemski udešena. Danas, kada dođete na posao kao upravnik teatra, istog trenutka ste u bar dvadesetak zakonskih prekršaja, od kojih niko ne može da vas sačuva jer zakon ne valja, to jeste, ne prepoznaje specifičnosti.
RSE: To je zakonska regulativa. Šta se još očekuje od sadašnjeg ministra kulture?
Mladenović: Očekuje se koncept u kulturi. To je ono što nismo imali od šezdesetih godina i sjajne zemlje koja se zvala SFR Jugoslavija. Vreme šezdesetih godina, kada su neki ozbiljni ljudi odlučivali o kulturi, vreme osnivanja BITEF-a, FEST-a, BEMUS-a i tako dalje, ostaće upamćeno kao Periklovo zlatno doba. Postojao je koncept razvoja kulture. Mi danas nemamo apsolutno nikakav koncept kao država, pa je samim tim iluzorno očekivati da ćemo imati i koncept kulture.
RSE: Ima li kakvog nagoveštaja kakva će se kulturna politika voditi, kakvi će biti prioriteti? Prmeijer Vučić je u ekspozeu pominjao ravnopravno od Exita do Guče, od Kiša do Kusturice... Jedino što je konkretno obećao je da će Narodni muzej proraditi za njegovog mandata.
Mladenović: Stvarno sam impresioniran. Lepo je što ćemo imati tekuću vodu, možda toplovod, da nam ne ukinu struju. Činjenica da je neko obećao da će Narodni muzej “proraditi” za njegovog mandata, nije nešto čime bilo ko, ko je na vlasti, treba da se hvali. To su stvari koje se podrazumevaju i u mnogo neozbiljnijim zemljama, nego što je Srbija. Šta ćemo sa Muzejom savremene umetnosti, sa Muzejom grada Beograda, koji nema svoju zgradu već decenijama? Šta ćemo sa tom katastrofalnom kulturnom politikom, koja je dovela do Farme, velikih bratova i svih tih realiti programa? Besramnost naše RRA dozvoljava najgore vulgarštine u javnom medijskom prostoru. Šta ćemo sa tom ogromnom nekulturom, koja je postala način kulture i način života?
Za to ne postoji lek, niti postoji politička volja. Postoji prećutni dogovor medijskih moćnika naše države i naše crkve. Jedan vladika SPC-a sedi u RRA i potpisuje sve te skaradne programe ili barem ne donosi nikakve kaznene poene za televizije koje prekardašuju svaku meru ukusa, vaspitanja i tolerancije. Mi smo zemlja ogromne nekulture i ne vidim da postoji ozbiljna politička volja da se to promeni. Premijer drži govore, koji se po dužini mogu porediti sa sedmosatnim Kastrovim govorima ili šestosatnim Gadafijevim govorima svojevremeno. Sem tog impozantnog broja reči, nije suštinski ništa novo doneo.
RSE: Postoji jedna veoma zanimljiva peticija, ne znam da li ste uspeli da je vidite, u kojoj jedna grupa filmadžija i njima bliskih ljudi, na čelu sa Kusturicom, traži od ministarstva kulture i informisanja da: „Oformi tela koja će se na bijenalnom principu baviti sufinansiranjem proizvodnje dela koja će reafirmisati status Kosova i Metohije u srpskom državnom sastavu u skladu sa Ustavom Republike Srbije“...
Mladenović: Kada sam ja bio mali, bio je jako popularan strip Alan Ford. Imao sam sreću da tu predstavu i režiram. Tamo je postojalo Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena. E pa, ovo je dostojno poteza jednog Alan Fordovskog ministarstva, jedna apsolutna besmislica. Možda bi bilo dobro da nam neko predloži da vratimo Vojvodinu, koja nikada nije bila naša, i da nam se vrati Kosovo, koje je uvek bilo naše, pa da time završimo celu tu priču.
RSE: Koliko danas pozorište zaista propituje stvarnost?
Mladenović: Mislim da je beogradski teatar uglavnom vrlo problematičan i kukavički. Tu ne postoji osvešteni repertoar. Beogradska pozorišta su, u tom preživljavanju po svaku cenu, izgubila kompas, a kamo li kritičku svest. Naravno, uvek ima časnih izuzetaka.
Kokan Mladenović
Pravi, angažovani teatar, stanuje negde dalje. Stanuje u pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici, koje sjajno vodi Andraš Urban koji se vrlo smelo hvata u koštac sa svim devijacijama, i mađarskog i srpskog društva. Odskočilo je u tom pravcu i Narodno pozorište u Subotici, sa svojim repertoarom u poslednjih par sezona. Tu je i pozorište “Ujvideki Sinhaz” u Novom Sadu, jedno od najboljih pozorišta u regionu . Tu je, svakako, već i fenomen Olivera Frljića, koji bespoštedno detektuje te neuralgične tačke svakog prostora, u kom režira predstavu. Tako je to bio „Zoran Đinđić“ kod nas, evo sada “Aleksandar Zec” u Rijeci, nešto što vrlo jasno i bolno detektuje probleme i ukazuje na nesavršenosti naših novih demokratija. Tu je Borut Šeparović iz Zagreba, tu je, na jedan drugi način naš sjani mladi Boris Liješević i tako dalje. Znači, ima i sjajnih reditelja i sjajnih predstava. ZKM, Zagrebačko kazalište mladih, svakako, najbolje i najuspešnije pozorište u regionu u par godina unazad, koje ima izuzetno pojačanu društvenu svest a predstave su rađene na jedan ozbiljan, umetnički način. Sve u svemu, angažovanog teatra ima. Teatar je vrlo svestan i svoje istorijske odgovornosti i svoje društvene funkcije, a i taj teatar, ako naravno izuzmemo sve projekte koje sjajna Borka Pavićević već godinama uporno realizuje u SZKD-u ili možda proteklu sezonu BITEF teatra i Hartefakta, ta klasična naša pozorišta su daleko od svake realnosti i umetničke i društvene.
RSE: Koji su vaši budući projekti?
Mladenović: Ja sam prestao da očekujem promenu u Srbiji. Što kažu, pesimista je optimista koji dobro razmisli o svemu. Moji sledeći poslovi su uglavnom vezani za region, tako da ću vrlo brzo započeti sa realizacijom predstave “Don Kihot” u HNK u Rijeci. Nakon toga me čekaju poslovi vezani uglavnom za mađarske, rumunske i slovenačke ansamble.
RSE: Da li je preterano reći da su umetnici ipak uspeli, na neki način, da rekonstruišu zajednički kulturni prostor?
Mladenović: Jugoslavija uveliko postoji i to je ono zbog čega sam ja jako srećan. Svim valjanim umetničkim dušama na prostorima EX YU, teskobno je u tim kasabama i u tim malim zemljama, koje smo napravili nakon raspada zemlje. Svi su željni nekog sučeljavanja estetika, zajedničkog rada. Oni koji nemaju nekog emotivnog odnosa prema tome svesni su da dolazi jedna nova ekonomska logika i da ćemo mi morati da funkcionišemo na jednom zajedničkom umetničkom tržištu. To je tržište bivše Jugoslavije, tržište koje je imalo 20 miliona ljudi. To je prirodno tržište svih nas. Upravo to bogatstvo raznolikosti je bilo najveće bogatstvo i prednost EX YU i daje ponajbolje rezultate trenutno u pozorištu. Nije slučajno da su najuspešniji teatri u regionu uglavnom ili teatri manjinskih zajednica, ili teatri gde ljudi sa prostora EX YU intenzivno sarađuju.
RSE: Šta je vas isprovociralo da se vratite Nušiću i šta to danas korespondira sa onim što je Nušić ismevao?
Mladenović: U ovoj 150-godišnjici Nušića, jako se mnogo predstava radi. Mnogo prigodnica. Mnogo svega onoga čime smo u stvari uništili Nušića. Nušić bi sam bio zgrožen načinom na koji se sve to proslavlja i radi. Mi smo Nušića uništili nušićevštinom. Ogavnim palanačkim manirom igranja komedije, zasmejavanjem publike po svaku cenu. Probali smo da ubijemo sve ono što je kod njega uistinu satirički, ozbiljno, vredno i ono što od njega pravi mnogo boljeg pisca, bližem Gogolju, nego nekom jeftinijem i zabavnijem komediografu.
Predstava koju smo radili zajedno sa Narodnim pozorištem Sombor i Kruševačkim pozorištem, zove se "Doktor Nušić". Tretira, ne samo fenomen Nušićeve komedije, nego i sve ono što je Nušić uradio za našu stvarnost. Sjajni Marko Šelić Marčelo je napisao songove u predstavi. Namerno smo išli u jedan satirički otklon. Probali smo da govorimo o jednoj idealnoj zemlji koja se zove Srbija, koja ulaže jako mnogo u kulturu, o zemlji gde je prosveta na vrhuncu, gde se ne mogu kupiti ispiti i diplome, zemlji koja zna šta je pravo obrazovanje, gde malograđani, koji imaju mnogo novca, ne misle da mogu da uređuju živote i kupuju sve što im dođe pod ruku, gde nema lažnih humanitaraca i tako dalje. Svega onoga što je uistinu opisano u komediji Doktor Nušić.
Probali smo da se zapitamo kako je moguće da smo mi, ovako savršeni i na ovako divnom stupnju razvoja, kakva jeste Srbija, potomci upravo onih nakaradnih likova Nušića, koji su pre samo sedamdeset godina harali ovom zemljom, eto mislili da se bez obrazovanja i sa mnogo novca može kupiti uistinu sve.
Naravno, taj sarkastični okvir je napravio mnogo crnog smeha i dao mnogo više angažmana samom Nušićevom tekstu. Mislim da i reakcije publike na somborskoj premijeri, a i one koje očekujemo na Kruševačkoj, idu u pravcu onoga da smo napravili jednog „Brehtovskog Nušića“.
RSE: Za omladinsko pozorište Dadov ste rekli da je jedini omladinski teatar u Srbiji koji više od pola veka neguje duh pobune i roken rol pogleda na svet. Vi ste se u najnovijoj predstavi Slučajevi Lost in Serbia, čime je obeležena 55-godišnjica Dadova, nastavili tu tradiciju pobune. Da li ste se vratili Harmsu, ruskom avangardnom piscu, ili ste se vratili svojoj predstavi iz devedesetih, kada ste počeli svoju dadovsku karijeru?
Mladenović: Dadov je moja prva beogradska ljubav. Teatar sa kojim negujem prijateljstvo svih ovih, sada već, decenija. Prva predstava koju sam radio u Dadovu, jeste jedna od uspelijih predstava, koje smo tamo radili, to su bili Harmsovi Slučajevi, to je bila neka 1991. godina. Sada sam povodom ovog jubileja, dvadeset i nešto godina kasnije, hteo da vidim šta je u meni samom ostalo od tih tema, šta su to današnji Slučajevi. Praktično, sem naslova, u ovoj predstavi, gotovo da je nema ničeg Harmsovog. Ima mnogo više gorčine, mnogo više društvene satire, koja je nastala kao šestomesečno istraživanje sa polaznicima škole glume u Dadovu, na temu onoga što njih uistinu tišti u životu.
RSE: Predstava je nastajala u nekoj vrsti radionice. Vi ste radili sa jednom grupom mladih ljudi od devet do dvadeset godina.
Mladenović: Tako je. Radi se o svemu onome što njih uistinu tišti. Šta su njihovi porodični problemi? Šta su stereotipi društva, koji im smetaju? Šta su problemi u generaciji, problemi odrastanja, agresije, zaljubljivanja? Šta su to floskule koje im društvo nameće i te očigledne laži, koje primećuju u društvu u kom odrastaju? Moji saradnici i ja smo probali da budemo medijatori njihovih nezadovoljstava.
RSE: Da li to znači da su njihove priče zapravo demistifikacije uloge roditelja, demistifikacije crkve, demistifikacije politike i države i svega ostalog o čemu govori predstava?
Mladenović: Bukvalno sve što postoji u toj predstavi je autorski posao tih mladih ljudi. Zaprepašćujuće je do koje su mere ti mladi ljudi svesni zemlje u kojoj žive. Mi mislimo da je to neki podatni mladi svet, pogodan za manipulaciju. Mi ih, ha sreću, više ne možemo manipulisati.
Kokan Mladenović
Kada smo radili društvene probleme, oni su doneli intervju patrijarha srpskog, gospodina Irineja, koji govori na temu održavanja gej parade “čega se pametan stidi, budala se ponosi”, a onda su tome suprodstavili primerima šta se u okviru same crkve dogadja. Slučaj Peranović, gde je jedan sveštenik SPC-a u ilegalnom centru za odvikavanje od droge ubio štićenika lopatom. Slučaj vladike vranjskog Pahomija, koga crkva nikad nije osudila za pedofiliju, koji je vulgarnom zloupotrebom vlasti aboliran od svake odgovornosti, to jeste, dozvolili su da slučajevi zastare. Pa sve ono što se dešavalo sa vladikom Kačavendom i tim monstruoznim stvarima na njegovom vladičanskom dvoru.
Kada pogledate sve te slučajeve razvrata, bolesti, agresije, pedofilije, homoseksualnosti, onda naravno crkvena savremena istorija vulgarno demantuje Patrijarha naše crkve, njegove reči“čega se pametan stidi, lud se ponosi”. To jeste, okreće njegovu rečenicu protiv njega samog i protiv naše crkve.
To je nešto čega su deca apsolutno svesna. Kao što su svesna licemerstva naših političara, kao što smo ih naučili da reči i obećanja ne vrede ništa, da možete na javnoj sceni izjaviti ama baš sve što vam padne na pamet i da ne morate da snosite nikakvu odgovornost za to. Još gore, mi smo njih naučili da je krajnje neproduktivno da govore ono što misle, bez obzira da li su u pravu. Istina nije kategorija koja vas vodi ka uspehu u ovakvom društvu. Istina je nešto što se skriva i što se upotrebljava, samo kada donosi konkretnu korist čoveku koji to govori.
RSE: Kakva je bila reakcija roditelja? Koliko znam, prva predstava je bila za njih prikazana, a najveće i najžešće kritike su bile baš na račun roditelja. Uostalom, i vaša kći tu učestvuje, kao deo te ekipe?
Mladenović: Tako je. Mi smo hteli da naša prva publika budu roditelji. Prvo, da se suočimo svi zajedno sa tim traumatičnim iskustvom, šta naša deca misle o nama. Mi stalno govorimo njima kakvi bi oni ljudi trebali da budu. Šta očekujemo od njih. Kakve su njihove društvene obaveze i kakve su njihove moralne odgovornosti prema svojoj porodici, prema društvu u kom žive i tako dalje, a nikada suštinski nismo čuli šta oni stvarno misle o nama? O nama kao roditeljima, o našoj generaciji i o društvu koje smo im ostavili.
Dobili smo jedno katarzično veče, u kom smo svi mi, kao roditelji prepoznali ozbiljan krik jedne generacije, to jeste autentičan stav jedne generacije. Meni privatno je bilo jako važno da su svi roditelji, bez izuzetka, pozitivno reagovali, bez obzira na nelagodu koju mi ne možemo, a da ne osetimo, gledajući takvu predstavu. Bilo mi je jako važno da niko te procese rada ili stavove, koji se iznose u predstavi, nije ni na koji način zloupotrebio te mlade ljude da saopštavaju svoje stavove. Mislim da su svi koji su do sada pogledali predstavu, u ovih petnaestak izvođenja, svesni toga da je jedna generacija iskoristila svoje pravo da sa scene kaže neke stvari, koje ih jako tište u životu.
RSE: Kakva je bila reakcija publike? Dosta je mladih gledalo tu predstavu? Da li je bilo nesporazuma?
Kokan Mladenović
Mladenović: Ima skandiranja i dobacivanja, pre nego što predstava počne. Onog trenutka kada se zavesa digne i kada srednjoškolci, koji su većinska publika Dadova, shvate da je predstava za njih i o njihovim problemima, u perfektnom miru isprate sva scenska zbivanja, svesni da su neki njihovi drugari u zajedničko ime rekli šta su problemi generacije. Jako bolno saznanje, tokom procesa rada na ovoj predstavi, za mene je bilo saznanje da je gotovo polovina učesnika u toj predstavi rođena nakon demokratskih promena u Srbiji. Mi smo za našu generaciju i za neke druge upropaštene mladosti imali alibi Miloševićevog vremena, ratova, raspada države, neke nužne emigracije i tako dalje. Sa kojim ćemo obrazom izaći pred ovu decu i kako ćemo njima objasniti njihove prilično loše, nesrećne ili sirotinjske živote u jednoj zemlji, u kojoj su se rodili, ni ne znajući malte ne ko je Milošević? Oni su rođeni u demokratskoj Srbiji i ta demokratska Srbija njih tretira tako kako ih tretira.
RSE: Da li oni svoju budućnost vide u Srbiji ili van Srbije?
Mladenović: Ogromnom većinom van Srbije. Ta predstava se, kako god to meni ne prijalo kao roditelju, čije dete igra u samoj predstavi, završava tako što sva ta deca izgovaraju one adrese koje su želela, to jeste gde misle da idu i gde su namerili da idu.
Što je najgore, kada oni govore o svom, gotovo sigurnom odlasku iz zemlje, ne govore to ni sa kakvim revoltom, niti s mržnjom, niti govore a propo ratova iz devedesetih, da se od nečega sklanjaju ili beže. Oni prosto znaju da je tamo negde bolje. Oni prosto očekuju da će ih tamo negde više vrednovati, ukoliko su pametni i obrazovani ljudi. Napravili smo im zemlju gde je besmisleno učiti školu i gde je besmisleno biti pametan, obrazovan i pošten. Uspeli smo da im devalviramo sve one osnovne vrednosti koje čine normalan život jednog čoveka. Samim tim će oni otići u jednom pravcu. U ime toga se naša predstava završava himnom Bože pravde, koju pevaju na engleskom jeziku.
