Ko građanima podvaljuje stare modele televizora

Srbija je poslednjih godina postala deponija tehničke robe koja se uvozi iz Evrope i zemalja Dalekog istoka, tvrde udruženja potrošača. Zbog starih propisa i loših standarda kupci su često nezadovoljni robom, a poslednji primer je sumnja u kvalitet većine televizora na tržištu.

Goran Papović, direktor Nacionalne organizacije za zaštitu potrošača, kaže da nijedna laboratorija u Srbiji ne kontroliše kvalitet robe iz inostranstva i da je tako došlo i do toga da je uvezeno na hiljade starih modela televizora koji ne mogu da prime digitalni signal.

“Takvi televizori više se ne prodaju u Evropskoj uniji već godinama. Sva ta roba je kod nas na tržištu. Standardi su promenjeni i naši trgovci su sve to uvezli. Odnosno, mnogim proizvodjačima i velikim trgovinskim lancima bilo je skuplje da plate reciklažu nego da nam to prodaju. Praktično su poklanjali, ne samo Srbiji već i zemljama trećeg sveta. I sada će se neko pojaviti kao spasilac i prodavaće nam risivere za dekodiranje digitalnog signala. Gde će neko i na tome zaraditi pare.”

Prema odluci koju je država donela još 2009. godine, digitalniji televizijski signal trebalo je u Srbiji da se primenjuje od ove godine, ali je zbog faznog regionalnog prelaska i detaljnih tehničkih priprema to odloženo za još godinu dana. Do tada gradjani kupuju ono što im se nudi, a to su mahom zastareli.

Jasna Matić, državna sekretarka za digitalnu agendu, izjavila je za naš radio da je odgovornost isključivo na uvoznicima i prodavcima, jer je 18. januara objavljena specifikacija parametara potrebnih da bi televizori primali novi digitalni signal.


“Još pre tri godine najavljeno je da će kod nas početi emitovanje digitalnog signala, tako da su trgovci znali da će do toga doći. Verovatno su sumnjali da ćemo to sprovesti pa su se odlučili za prodaju takve robe. Mi ćemo uskoro uvesti posebnu etiketu koju ćemo lepiti na proizvode koji mogu da primaju digitalno terestrijalnu televiziju kako bi naši gradjani bili sigurni da televizor koji kupuju odgovara onome što će se u Srbiji emitovati.”

Vrsta digitalnog signala koji uvodi Srbija postoji još samo u Velikoj Britaniji, a oni koji imaju nekompatibilne TV prijemnike za 20 do 50 evra moći će da kupe risivere koji omogućavaju prijem.

Slobodan Šijan, vlasnik i direktor “Tehnomanije”, jednog od najvećih trgovinskih lanaca tehničke robe, rekao je za naš program da nema ni govora o tome da se prodaje tehnika ispod evropskog kvaliteta i da će uvoz novih modela televizora početi čim država definiše kriterijume.

“Što se tiče kvaliteta televizora koje sada prodajemo on je vrhunski. To su aparati koji dolaze sa stokova u Evropi i koji se proizvode u Koreji, Kini i Japanu, dakle u fabrikama u kojima se prave i za sve evropske zemlje. U Srbiji još nema digitalnog signala i sasvim je logično da televizori dolaze bez dekodera. Jednostavno čekamo da država kaže kada će da krene emitovanje. Tada će početi uvoz tih istih televizora koji će se od sadašnjih razlikovati samo u tome što će imati ugradjene tjunere koji podržavaju digitalni signal.”

Nema kriterijuma

Proces digitalizacije u Srbiji odnosi se samo na zemaljsko emitovanje a ne na gradjane koji koriste kablovsku televiziju, u koje spada skoro polovina stanovništva.

Ljubiša Obradović, sekretar Udruženja za metalsku i elektro industriju Privredne komore Srbije, kaže da su procedure za uvoz delimično uskladjene sa evropskim, ali da je problem primena novih propisa.

“U toku je usaglašavanje. Od 1. januara 2012. uvoznici, odnosno distributeri, snose odgovornost za kvalitet. I kada prelaze granicu to ne mogu da učine bez potrebnih papira. Tako da je to tek stupilo na snagu i sigurno je da se još uvek kvalitet ne kontroliše u potpunosti.”

U 2011. godini Srbija je uvezla računarsku opremu vrednu 240 miliona evra, dok je televizora i radio aparata uvezeno za 380 miliona.

Udruženja potrošača navode da su dosadašnji pravilnici o kontroli kvaliteta stari više od 30 godina i da se kupci najviše žale na kvalitet bele tehnike i obuće.

Goran Papović kaže da nadležni praktično nemaju kriterijume.

“I kada smo pitali da li postoje laboratorijska ispitivanja za kvalitet odeće i obuće dobili smo negativan odgovor. Rečeno nam je da postoji samo senzorno ocenjivanje, što znači ocenu boje, ukusa i mirisa. Onda su se potrošači zapitali da li možda kontrolori ližu patike ili cipele kako bi znali da li je koža dobra ili nije.”

Do nekih boljih vremena za kupce, zaključuje Goran Papović, doći će tek kada država bude primorana da primenjuje nedavno usvojeni Zakon o zaštiti potrošača.

“Direktivu Evropske unije koja se odnosi na promet roba treba usvojiti takvu kakva jeste. I tu pogodbe nema. Znači da ja kao potrošač mogu da biram da li želim zamenu ili popravku reklamiranog proizvoda ili hoću da mi se vrati novac.”