Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Paner: Raspad Sovjetskog saveza najveći uzrok sadašnjih problema Kirgizije




Dragan Štavljanin

Nakon sukoba u aprilu u Kirgiziji u kojima je zbačen predsednik Kurmanbek Bakijev, u ovoj zemlji je opet izbilo nasilje – ovog puta na etničkoj osnovi između Kirgiza i Uzbeka. Na taj način je ponovljena više puta viđena matrica nacionalnih konflikata na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, koji su počinjali sporovima oko ekologije, vode i korupcije, a završavali u međuetničkoj mržnji i najkravijim zločinima.

O pozadini zbivanja u Kirgiziji govori novinar Servisa Radija Slobodna Evropa na engleskom Brus Paner (Bruce Pannier) koji je nebrojeno puta boravio u Centralnoj Aziji.

RSE: Najžeći sukobi su na jugu Kirgizije, gde se nalazi deo Fergana doline sa etnički mešovitim stanonvištvom.

Bruce Pannier, arhiv
Paner: Fergana dolina je jedna od kolevki civilizacije u Centralnoj Aziji. Podeljena je između Tadžidikstana, Kirgizije i Uzbekistana, tako da je stanovništvo etnički izmešano. Osim etničkih Uzbeka, Kirgiza i Tadžika, u ovoj regiji već dugo žive Mešketian Turci, Arapi, Ujguri, Avganistanci. Ima i slovenske populacije, jer se mnogo Rusa, Ukrajinaca i ostalih naselilo u vreme Sovjetskog Saveza. Kirgizija se dugo hvalila da u njoj živi više od 80 različitih etničkih grupa i verovatno delovi svake od njih zastupljeni su u Fergana dolini.

RSE: U kojoj meri se još osećaju posledice povlačenja granica u vreme Sovjetskog Saveza?

Paner: To je verovatno najveći uzročnik sadašnjih problema, jer je Centralna Azija tradicionalno bila podeljena na stanovništvo koje se nije selilo (pre svega Uzbeci) i nomadsko (uglavnom Kirgizi). Kroz istoriju su postojala dva Kanata i jedan emirat u kome su živeli svi ovdašnji narodi, ali niko nije sebe etnički identifikovao kao Uzbeka, Kirgiza i slično – već kao stanovnika Kokand Kanata ili Bukhara emirata i slično. Zbog toga kada su došle sovjetske vlasti i prekrajale granice između 1917. i sredine 1930-ih, time nije ništa bitno promenjeno na terenu. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza početkom 1990-ih, granice su odjedanput dobile na značaju, s obzirom da su Kirgizija, Uzbekistan i ostale centralnoazijske zemlje postale suverene, što je bila potpuno nova situacija za tamošnje stanovništvo koje se stotinama godina slobodno kretalo iz jedne u drugu oblast bez ikakvih granica.

Osvrtanje na ranije sukobe

RSE: Šta je izazvalo etnčke sukobe 1990. i kako je kriza prevaziđena.

Paner: Spor oko vode izazvao je etničke sukobe. Fergana dolina je žitnica Centralne Azije, to je poljoprivredno područje koje hrani gro stanovništva ove regije. Kirgizi su smatrali da je nepravedno data zemlja Uzbecima na kojoj se nalazi najveće količine vode. Nesuglasice oko zemlje i vode prerasli su u mnogo šire i žešće sukobe između Uzbeka i Kirgiza kao i sada. Međutim, u vreme tadašnjih sukoba, i Kirgizija i Uzbekistan su još bili delovi Sovjetskog Saveza. Moskva je angažovala nekoliko hiljada vojnika, koji su uglavnom bili stacionirani u toj regiji, da bi sprečili nasilje. Međutim, sovjetskim trupama je trebalo najmanje nedelju dana da bi zaustavili sukobe. Takvih snaga sada nema u Centrlanoj Aziji.

RSE: Sadašnje nasilje usledilo je nakon nemira u aprilu u kojima je zbačen sa vlasti predsednik Bakijev i formirana privremena vlada. Kako se može objasniti evolucija ovih sukoba koji su započeli zbog nezadovoljstva korupcijom - u međuetničko nasilje.

Paner: Treba se nakratko osvrnuti na sukobe 1990. Mada je uloženo mnogo truda u cilju pomirenja Uzbeka i Kirgiza, nisu u potpunosti otklonjene razlike među njima. To je uvek bila tempirana bomba koja je mogla u svakom trenutku da eksplodira. Moguće je da su pristalice Bakijeva podstakle ove sukobe, jer nemaju šta da izgube. Istovremeno, ako žele da obore privremenu vladu, najefikasniji način je da izazovu sukobe Kirgiza i Uzbeka. Međutim, ne verujem da Bakijev i njegovi saradnici kontrolišu zbivanja, jer su oduvek postojale tenzije između uzbeške i kirgizske zajednice tako da ne treba mnogo da otpočne sukob. Na kraju, s obzirom da je Bakijev poreklom sa juga zemlje, mnogi Uzbeci iz te regije su se žalili da je on zapostavljao njihove interese u korist Kirgiza. Istovremeno, i privremena vlada ne kontroliše situaciju, naročito na jugu. Stoga, u zapaljivoj situaciji kao što je u Kirgiziji, sukobi mogu početi i spontano, tako što strada nekoliko Uzbeka, onda u znak odmazde bude ubijeno nekoliko Kirgiza, u kombinaciji sa optužbama za sukobe od pre nekoliko meseci – što je dovoljno da se izazove ovakvo nasilje.

Eventualna intervencija Uzbekistana bila bi početak raspada Kirgizije

RSE: Kakva je demografska situacija na jugu Kirgizije. Da li ima mešovitih brakova, postoji li svakodnevna komunikacija među različitim nacijama?

x
Sukobi u Kirgizstanu
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:00:21 0:00
Direktan link

Sukobi u Kirgizstanu

Paner:
U sovjetsko vreme, narodi u Centralnoj Aziji su imali harmoničnije odnose. Imali su zajedničkog neprijatelja. Reč je o Rusiji i Moskvi. Tada su bili skloni ne toliko da kažu ‘ja sam Uzbek, ti si Kirgiz, on je Turkmen’, već ‘mi smo svi stanovnici Centralne Azije i Moskva nas koristi’. Dakle, međuetnički odnosi su bili prilično harmonični sa dosta mešovitih brakova, što se i danas može videti u Ošu. Stariji ljudi se i dalje druže. Kirgizi i Uzbeci i dalje piju čaj u istim čajdžinicama. Međutim, mlađe generacije su sklonije da potenciraju svoj nacionalni identitet, granice, komunikacija sa pripadnicima druge nacije nije toliko intenzivna. Za vreme Bakijeva, mnogi Uzbeci su smatrali da je on vladao u korist Kirgiza. Od privremene vlade su očekivali da razmotri njihove probleme, ali do sada nije bilo mnogo ohrabrujućih signala.

RSE: Da li će Uzbekistan intervenisati da bi zaštitio svoje sunarodnike?

Paner: To je moguće, ali ne verujem da će se Uzbekistan odlučiti na taj potez. Naime, on ima veoma loš ugled u međunarodnoj zajednici i okruženju zbog kršenja ljudskih prava i, generalno, nedemokratske vladavine. Ovakva situacija zapravo ide u prilog uzbekistanskim vlastima, jer mogu računati na poziciju ‘dobrih momaka’. Sve dok Uzbekistan može da očuva mir na svojoj teritoriji i prima izbeglice – u očima drugih izgledaće da je Kirgizija deo problema a Uzbekistan deo rešenja. Doduše, mnoge grupacije u Uzbekistanu, uključujući i vladu u egzilu traže intervenciju. Uzbekistan ima vojni potencijal za to. No, postavlja se pitanje protiv koga bi se njegove trupe borile u Kirgiziji. Takođe, koliko bi dugo morale da ostanu. U svakom slučaju, ukoliko bi Uzbekistan intervenisao, to bi značilo početak raspada Kirgizije, s ozbirom na njene velike regionalne razlike.

SAD ne žele da biraju stranu

RSE: Kirgizija je zatražila međunarodnu pomoć. Koje bi zemlje bi mogle da se najpre odazovu?

Paner: Rusija bi pre svega mogla da se na to odluči. Ali mislim da bi to bilo u okviru mandata Organizacije za kolektivnu bezbednost (CSTO – okuplja Rusiju, Belorusiju, Jermeniju i četiri centralnoazijske zemlje osim Turkmenije). Međutim, poučena sličnim iskustvom iz 1990, Moskva će dobro razmisliti pre nego što se odluči da eventualno pošalje trupe. Jer, postavlja se pitanje koliko bi dugo trebalo da ostane najmanje nekoliko hiljada vojnika, koliko bi to koštalo, zatim koga zapravo treba da brane, jer privremena vlada Kirgizije verovatno neće opstati ni do kraja godine. Može se desiti da nova vlada u Biškeku ne želi ostanak stranih trupa i da ih čak proglasi okupatorima. Dakle, to je prilično komplikovano.

RSE: S obzirom da su SAD zakupile vazduhoplovnu bazu u Manasu, nedaleko od prestonice u Biškeku, koja služi kao tranzitni centar za njihove operacije u Avganistanu, šta će one učiniti u cilju prevladavanja krize u Kirgiziji.

Paner: Tokom dve takozvane revlucije – 2005. i ovogodišnje u aprilu – SAD su bile po strani, čekajući na rasplet događaja. Vašington nije snažno podržao privremenu vladu Kirigizije, kao što nije podržao ni Bakijeva 2005. SAD ne žele da stanu na bilo koju stranu u sukobima u Kirgiziji, jer ukoliko ona izgubi, onda bi i Vašington rizikovao da ne bude produžen zakup baze u Manasu, a to mu je ključni interes. Zbog toga je najefikasnija taktika za SAD da se ne mešaju u unutrašnja pitanja Kirgizije. Na taj način ko god da je na vlasti u Biškeku, biće zainteresovan za ugovor sa Vašingtonom koji plaća znatnu sumu za zakup baze u Manasu, a Kirgiziji su itekako potrebne pare.
XS
SM
MD
LG