Vanjskopolitički analitičar Boško Jakšić za Zašto? objašnjava zbog čega su Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, ministri vanjskih poslova i odbrane Srbije, pojačali zapaljivu i huškačku retoriku o BiH tokom odvojenih poseta Banja Luci protekle sedmice.
Raspodela uloga
Imajući u vidu da se radi o dvojici ključnih ministara u vladi, dakle šefu diplomatije i ministru odbrane, ja -- iako ne mislim dobro o ovoj Brnabićkinoj vladi i Vučićevom režimu -- ne mislim ni da su toliko neodgovorni da bi prepustili individualnim inicijativama i raspoloženjima da daju takve izjave.
Uvijek je ono neodgovoreno pitanje da li su posebno ministri Dačić i Vulin Vučićevi pitbul terijeri koje on pušta da truju atmosferu svojim nacionalizmom i pretećim izjavama, pa čak i militarizmom, da bi se on posle toga pojavio u ulozi nekog mirotvorca koji stalno govori o nephodnosti poštovanja suvereniteta i integriteta BiH i uvažavanja Dejtonskog sporazuma.
Da li je sve to jedna igra ili se radi o nekom spontanitetu?
Ja pre mislim da se radi o raspodeli uloga jer je simptomatično da svaki put i kada Dačić i kada Vulin dođu u Banja Luku, oni imaju vitriolske izjave.
Gašenje vatre
Potpuno je razumljivo da Republika Srpska može da bude glavni interes Srbije, kako kaže Dačić.
Ali bi Beograd morao da se kloni izjava koje predstavljaju u suštini podršku Dodikovom separatizmu i izvlačenju Srpske iz "monstrum države", kako on naziva BiH.
Može Vulin da kaže da BiH poštujemo, a Republiku Srpsku volimo, što bi bio legitiman emotivni stav, ali ta njegova lična ljubav ne bi smela da ugrožava politiku, jer šta je nego militarizam kada on javno izjavi i podseća srpski narod u BiH, ali i i celu BiH, da republika srpska nema svoju vojsku ali srpski narod ima svoju vojsku.
To su sve izjave koje direktno idu na vodenicu Milorada Dodika i protivne su zvanično proklamovanoj politici Beograda, i onda Vučić dolazi kasnije kao vatrogasac i pokušava da poravna i ugasi te vatre koje se stalno raspaljuju.
Pomoćni frontovi
Ne vidim u tome ikakvu slučajnost .
Faza pregovora, odnosno nedostatka pregovora, sa Kosovom je dovela do toga da Beograd zaoštrava odnose svuda po regionu tražeći dežurne krivce za sopstveni neuspeh što ne može da razreši kosovsku krizu i mi imamo sada paralelne eskalacije na relaciji Beograd-Podgorica, veoma otvoreno Beograd pokazuje da nema nameru da gaji prijateljske odnose ni sa Skopljem, a onda na relaciji Beograd-Sarajevo vidimo da stalno varniči.
U tom širem regionalnom poligonu, jedino što može da bude simptomatično je to da sada nema zaoštravanja sa Hrvatskom, ako izuzmemo neke incidentne situacije, ali na planu politike između Beograda i Zagreba održava se neki mirni status kvo ili zaleđeni mir.
Ne mislim da je slučajno što se aktiviraju i ovi pomoćni frontovi zbog nemogućnosti rešavanja glavnog fronta, a to je Kosovo.
Izvoz nacionalizma
Kad god ovde pričamo o normalizaciji, onda znamo da postoje neuralgične tačke na raznim tim relacijama, ali ispostavlja se da je priča o normalizaciji jedna veštačka priča.
U krajnjoj liniji, mi moramo da se suočimo sa činjenicom da su u proces normalizacije gotovo sve zemlje regiona gurnute namerama i željama Evropske unije, da u taj proces nisu ušle dobrovoljno i kad god se malo odmaknu od Brisela i naprave sebi neki manevarski prostor, onda se vidi koliko smo mi daleko od normalizacije i koliko su lokalni nacionalizmi i dalje moćni i određuju politiku, s tim što ih neko koristi u nekim periodima više, a neko manje.
U ovom trenutku moglo bi da se kaže da je Srbija ta koja prednjači u izvozu nacionalizma i raspirivanju konflikata.
Šah
Ono što bi mogla da bude dobra vest u toj čitavoj lošoj situaciji je da se radi ipak o nekim laboratorijskim eksperimentima.
Mislim da apsolutno niko od političara ni u Beogradu, a ni u regionu nije za neki oštar sukob – a za to treba dvoje.
Ovo je jedan nacionalistički populizam, jedan vežbanka koja političarima koristi da bi utvrdili sopstvene pozicije na domaćim scenama, svo vreme zaboravljaju da svaka od tih situacija ostavlja ožiljke u narodima.
To je ono što je opasno i onda se posle toga pitamo otkud toliki nacionalizam dve decenije nakon završetka ratova, a to je zato što se oni neozbiljno igraju tim nacionalizmima i onda posle kao da zaborave sve.
I mogu sada Bakir Izetbegović i Aleksandar Vučić da sednu i da igraju šah na Kalemegdanu, ali to onda deluje cinično kada se imaju u idu sve stvari koje se u međuvremenu dogode.
