Izložba "Zbirka slika druga predsednika"

Posetioci Muzeja istorije Jugoslavije od 18. septembra su u prilici da se upoznaju sa umetničkim delima koja su činila enterijer rezidencije predsednika SFRJ Josipa Broza. Slika Rembrantovog učenika Gebranta van den Ekhuta "Davanje desetine", „Boj kod Stubice“ Krste Hegedušića, Agustinčićev „Portret Jovanke Broz“ iz 1959. godine, samo je delić postavke koju čine 23 slike te pet skulptura koje su godinama krasile prostor Titovog beogradskog sedišta u Užičkoj 15.

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa, Mirjana Slavković, iz Muzeja istorije Jugoslavije, navodi da su sva ova dela sačuvana u okviru likovne zbirke muzeja u kojem se čuva sećanje na bivšu Jugoslaviju.

„Sama kolekcija je formirana u periodu od ’46. do ’77. godine, a nju čini neobičan spoj dela, što evropskih, što jugoslovenskih umetnika u rasponu od 17. do 20. veka i ona će biti izložena u originalnom rasporedu. Osnovni cilj je da ovu zbirku stavi u kontekst reprezentativne funkcije, pored toga što će dati izvesnu rekonstrukciju ukusa Josipa Broza Tita“, kaže Slavkovićeva.

Memorijalni centar “Josip Broz” u Užičkoj ulici pretvoren je 1996. godine u rezidencijalni objekat SRJ u kojem je živeo nekadašnji predsednik, haški optuženik Slobodan Milošević. Kao posledica vođenja državne politike ovog “posttitovskog” stanara, taj objekat je ’99. godine uništen tokom NATO bombardovanja i do dan-danas je nefunkcionalan.

No, ni u vreme dok je postojao Centar “Josip Broz”, nije u potpunosti bio dostupan javnosti. Tako su, na primer, posetioci mogli da prošetaju donjim delom prizemlja, koji je Tito koristio kao polujavnu rezidenciju, dok su van očiju javnosti ostale privatne prostorije, poput muške i ženske spavaće sobe. “Zbirka slika druga predsednika” zamišljena je, prema rečima organizatora, kao virtuelna šetnja Brozovom rezidencijom koja će, makar u ovom obliku, po prvi put biti u celini dostupna građanima.

Jedan od kurioziteta je i monumentalno platno "Boj kod Stubice" veličine 5x2 metra, rad Krste Hegedušića iz 1949. godine koje se nekada nalazilo u Titovom radnom kabinetu.

Kako kaže kustoskinja Ana Panić, ovo je prvo javno prikazivanje te slike od 1996. godine i dodaje da Hegedušićeva slika, nije jedina zanimljivost koju će posetioci videti.

“Takođe, jedan od jako zanimljivih eksponata je i slika Rembrantovog učenika, Gebranta van den Ekhuta, za koju dugo nismo znali gde se nalazila. Ona je originalno bila na spratu, u Titovoj spavaćoj sobi. Ja sam kustos već sedam godina i pokušala sam da joj uđem u trag, našli smo samo ukrasni okvir, a onda smo je slučajno našli u jednom od depoa Muzeja istorije Jugoslavije”, ističe Panićeva.

Ona za RSE objašnjava u čemu je značaj ove slike: “Ta slika predstavlja dokaz kako su umetnička dela nabavljana za Tita. Ona nije poklon, ali se pominje u jednom pismu Ante Topića Mimare, koji je učestvovao u reparacionoj komisiji tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije, i ovu sliku baš on pominje u jednom pismu Titu. Tako da nam je ta slika trag kako su neka dela stizala u rezidenciju, s obzirom na to da nemamo podatke o inventaru.”

Ljubitelj klasične umetnosti

Maršal Tito bio je poznat kao ljubitelj umetnosti i veliki kolekcionar, koji je do umetničkih dela uglavnom dolazio posredstvom Anta Topića Mimare, koji je imao Titov blagoslov, ali i novac za nabavku. Iako je u postratnoj Jugoslaviji socrealizam bio zvanično promovisan kao poželjna umetnost, dela ovog pravca, prema rečima Ane Panić, nisu našla mesto u Brozovoj rezidenciji.



„Tito je očito imao umetnički ukus i odlično je znao šta nabavlja. Čak i kada je dobijao poklone, jasno je da su se oni koju su ga darivali konsultovali sa kabinetom jugoslovenskog predsednika. To su vrhunska dela stranih i domaćih majstora, kao što su predstavnik bečkog bidermajera Ferdinand von Miler, Oton Iveković, Uroš Predić, Paja Jovanović, ... Njegov ukus je bio klasičan, Tito nije voleo alternativnu i apstraktnu umetnost, ali ni socrealizam. Čak imamo u spisima Vladimira Dedijera podatak da je Broz, kada su ga u Rusiji pitali šta misli o Gerasimovu, jednom od vodećih socrealističkih slikara u SSSR, ostavio praznu crtu, čime je navodno hteo da kaže da mu se to ne sviđa”, zaključuje Ana Panić