Piše: Jasmina Lazić
“Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva? Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka? Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju – sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija.”
Književnica Isidora Sekulić postavila je ova pitanja i dala odgovore još 1911. godine. Tek sada, čitav vek, kasnije, jedna od najobrazovanijih i najumnijih žena svoga vremena, između ostalog, i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti, konačno dobija prvi spomenik u Beogradu.
Vida Ognjenović, književnica koja je svojevremeno napisala delo “Putovanje u putopis”, inspirisana Isidorinim “Pismima iz Norveške”, a pre svega zbog oštre kritike Jovana Skerlića koji joj je zamerio nedovoljan osećaj za nacionalizam, podseća nas na to šta nam je Isidora Sekulić ostavila u nasleđe, u literarnom, ali i idejnom smislu.
“Najpre, radujem se što je Isidora Sekulić dobila spomenik. Više od pedeset godina ima od njene smrti ali ipak, mi smo to barem dočekali. Ta nas je književnica uvela u Evropu već početkom 20. veka i odurpla se svim zamerkama što piše o tuđim zemljama umesto da piše o svojoj. Pobedila je sve oštre kritike i kritičare, od Skerlića pa do nekih drugih, i kao žena živela i radila celog života u Srbiji kao književnica, što je podvig svoje vrste”, kaže Ognjenović.
Jasmina Ahmetagić, doktor književnosti ističe da slučaj sa spomenikom Isidori Sekulić zapravo oslikava sklonost našeg društva da tradiciju ukida samo sebi.
“Meni se čini da odnos države i društva, a pre svega države prema bilo čemu izuzetno loš, pa tako i prema delu i ličnosti Isidore Sekulić. Kod nas se rodila neka vrsta paradoksa u kome se neke nacionalne crte ističu na pogrešan način, a ono što je zaista naše, lepo i dobro se zapostavlja. Tako nam nije važno da obeležimo da je ovde živela ili radila ta i ta ili da se postavi spomenik Isidori Sekulić, ali nam je važno da na nekim drugim planovima ističemo kako nam navodno neko ukida tradiciju, a mi je ukidamo sami sebi. Tako da je tu Isidora Sekulić prošla na isti način kao i sve drugo. Naš grad nije obeležen adekvatno. Svako od nas treba da zna da su tu živeli stvaraoci koji će živeti i posle nas. Mi smo jedna tačkica u tom nekom vremenskom prostoru. Prosto treba znati takve stvari, a to kod nas ne postoji”, ukazuje Ahmetagić i dodaje da se odnos prema velikanima ne razlikuje mnogo ni od načina na koji se u Srbiji čita.
“Mislim da danas sve ljude, sve pisce, dobre velike pisce treba čitati najpre pomno, pažljivo, analitički. Nama ne nedostaje čitanje Isidore, nego nam nedostaje način čitanja, mi čitamo površno, usvajamo tuđa mišljenja. Isidora je takva kakva jeste i ona takva ostaje i za dvadeset godina, a mnogi se slojevi mogu naći u tome. Njeni ‘Saputnici’ su počeli na nov način da se čitaju, je su oni jako dugo bili zanemareni i u vremenu u kome su nastali nisu dobili ulogu koju je trebalo, s obzirom na značaj te zbirke. Za mene je najveće delo ‘Pisma iz Norveške’ i ja sam i pokušala ove godine da je čitam na nov način, jer je tekst o Isidori značajan deo jedne nove knjige koju sam napisala”, zaključuje Ahmetagić.
Svečano otkrivanje bronzanog spomenika Isidore Sekulić, rad vajara Zdravka Joksimovića izrađenog u prirodnoj veličini, biće upriličeno za desetak dana na Topčiderskoj zvezdi, u kraju u kome je slavna književnica koja je za sobom ostavila dela sabrana u 12 tomova provodila dosta vremena. Prethodno i jedino spomen obeležje velikoj književnici, bista postavljena ispred osnovne škole Isidora Sekulić, u Ulici Gavrila Principa ovog leta je ukradena i verovatno pretočena u nešto drugo, što su oni koji su je ukrali smatrali “svrsishodnijim”. Ostaje nada da novo spomen obeležje neće doživeti sličnu ili istu sudbinu.
