I pored određenih pomaka osobe sa invaliditetom u Srbiji i dalje ne uživaju dovoljno prava koja bi im omogućila punu jednakost i uključenost. Zakoni su dosta dobri, ali problem je u njihovoj primeni.
Kako izgleda svakodnevni život osoba sa invaliditetom, odlazak u banku, poštu, pozorišta ili bioskope, korišćenje prevoza, priča nam Ivanka Jovanović, koja je u invalidskim kolicima:
Ivanka nam dalje kaže da se oseća vrlo hendikepirano u Beogradu kada je reč o javnom prevozu koji nije dostupan za korisnike invalidskih kolica:
Jedan od možda najporažavajućih podataka je da je od 800 hiljada osoba sa invaliditetom, koliko ih živi u Srbiji, zaposleno samo njih između 13 i 20 odsto, i to najviše upravo u invalidskim organizacijama.
I pored usvajanja jednog broja zakona, pre svega o profesionalnoj rehabilitiaciji i zapošljavanju i ratifikovanja Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, ne znači da su problemi ovih osoba rešeni, kaže Ivanka Jovanović, koja je izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invlaiditetom Srbije.
“Ovo jeste dobra baza i osnova da se nešto promeni ali i dalje u Srbiji osobe sa invaliditetom žive nejednako, vrlo često na marginama društva, i dalje nemaju mogućnosti da im škole budu dostupne kao i ostalima, da mogu da se zapošljavaju na otvorenom tržištu, bar ne do sada,” navodi Jovanovićeva.
“A sve ovo”, zaključuje ona, “uslovljava da osobe sa invaliditetom u Srbiji ne mogu da vode u dovoljnoj meri samostalan život i da uživaju sva ostala prava koja imaju ostali građani.”
MOGLO SE I VIŠE
Zato je, kažu, neophodno donošenje posebnog Zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom i hitno usvajanja novog Zakona o socijalnoj zaštiti.
Vladimir Pešić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu zaštitu, koji je otvorio servis tumača znakovnog jezika gluvih koje je ministarstvo osnovalo za pomoć osobama sa oštećenim sluhom, tvrdi da je dosta urađeno u ovoj godini ali i priznaje da se uvek može više.
Jedan od, za Pešića, najvažnijih donetih zakona ne samo u ovoj godini nego verovatno u poslednjih deset godina je Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom.
“Čini se da je upravo taj točak zapošljavanja ključan za samo uključivanje u socijalno – ekonomski život, a i poboljšanje životnog standarda. Ovaj zakon koji stupa na snagu od 1. januara podrazumeva da svako preduzeće ima obavezu da zaposli osobu sa invaliditetom,” objašnjava pomoćnik ministra za rad I socijalna pitanja.
“Zakon o korišćenju psa vodiča na kome radimo otvoriće mogućnost da svaka slepa osoba koja koristi ovaj servis može da pristupi svim javnim objektima,” navodi Pešić dalje.
I na kraju Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih upozorava da u zakonskim promenama treba voditi računa da se ne ukidaju i umanjuju već stečena prava.
“Kriza jeste, mi to znamo ali nije baš tolika da bi se morala ukidati i umanjivati prava. Nekih nagoveštaja za to ima ali mi možemo neka poboljšanja i sačekati ali svakako da ne možemo prihvatiti ugrožavanje postojećih prava”, zaključuje Drobnjak.
Kako izgleda svakodnevni život osoba sa invaliditetom, odlazak u banku, poštu, pozorišta ili bioskope, korišćenje prevoza, priča nam Ivanka Jovanović, koja je u invalidskim kolicima:
Ivanka nam dalje kaže da se oseća vrlo hendikepirano u Beogradu kada je reč o javnom prevozu koji nije dostupan za korisnike invalidskih kolica:
Jedan od možda najporažavajućih podataka je da je od 800 hiljada osoba sa invaliditetom, koliko ih živi u Srbiji, zaposleno samo njih između 13 i 20 odsto, i to najviše upravo u invalidskim organizacijama.
I pored usvajanja jednog broja zakona, pre svega o profesionalnoj rehabilitiaciji i zapošljavanju i ratifikovanja Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, ne znači da su problemi ovih osoba rešeni, kaže Ivanka Jovanović, koja je izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invlaiditetom Srbije.
“Ovo jeste dobra baza i osnova da se nešto promeni ali i dalje u Srbiji osobe sa invaliditetom žive nejednako, vrlo često na marginama društva, i dalje nemaju mogućnosti da im škole budu dostupne kao i ostalima, da mogu da se zapošljavaju na otvorenom tržištu, bar ne do sada,” navodi Jovanovićeva.
“A sve ovo”, zaključuje ona, “uslovljava da osobe sa invaliditetom u Srbiji ne mogu da vode u dovoljnoj meri samostalan život i da uživaju sva ostala prava koja imaju ostali građani.”
MOGLO SE I VIŠE
Zato je, kažu, neophodno donošenje posebnog Zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom i hitno usvajanja novog Zakona o socijalnoj zaštiti.
Vladimir Pešić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu zaštitu, koji je otvorio servis tumača znakovnog jezika gluvih koje je ministarstvo osnovalo za pomoć osobama sa oštećenim sluhom, tvrdi da je dosta urađeno u ovoj godini ali i priznaje da se uvek može više.
Jedan od, za Pešića, najvažnijih donetih zakona ne samo u ovoj godini nego verovatno u poslednjih deset godina je Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom.
“Čini se da je upravo taj točak zapošljavanja ključan za samo uključivanje u socijalno – ekonomski život, a i poboljšanje životnog standarda. Ovaj zakon koji stupa na snagu od 1. januara podrazumeva da svako preduzeće ima obavezu da zaposli osobu sa invaliditetom,” objašnjava pomoćnik ministra za rad I socijalna pitanja.
“Zakon o korišćenju psa vodiča na kome radimo otvoriće mogućnost da svaka slepa osoba koja koristi ovaj servis može da pristupi svim javnim objektima,” navodi Pešić dalje.
I na kraju Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih upozorava da u zakonskim promenama treba voditi računa da se ne ukidaju i umanjuju već stečena prava.
“Kriza jeste, mi to znamo ali nije baš tolika da bi se morala ukidati i umanjivati prava. Nekih nagoveštaja za to ima ali mi možemo neka poboljšanja i sačekati ali svakako da ne možemo prihvatiti ugrožavanje postojećih prava”, zaključuje Drobnjak.
