Koliko god da je Haški tribunal imao teškoća, koliko god da je trpeo kritike na svoj račun, ipak se pokazalo da su gotovo svi optuženici za ratne zločine sa spiska tog suda u njemu pre ili kasnije završili, kaže Jonathan Eyal, direktor Studija međunarodne bezbednosti u britanskom Kraljevskom institutu za bezbednosne studije (RUSI).
Eyal: Mislim da šta god srpski zvaničnici govorili, i bez obzira na obećanje predsednika Tadića - koje je naišlo na veoma dobar prijem - da će Srbija učiniti sve što može da locira i isporuči Mladića, postoji uverenje u mnogim evropskim prestonicama, ali i među tužiocima, da su odbegli haški optuženici bar u jednom delu ove decenije i po imali zaštitu državnih struktura. Javna je tajna da se na zapadu debatovalo o tome da li su im zaštitu pružali neki elementi izvan institucija koje kontrolišu srpske vlasti ili je pak ona obezbeđivana unutar sistema, recimo u okviru vojne bezbednosne službe. Kako god bilo, odakle god pomoć i zaštita bile obezbeđivane, postojalo je veoma rašireno osećanje da čvrsta obećanja koja su srpski zvaničnici davali da će pronaći i uhapsiti haške optuženike nisu bila sasvim iskrena. Teško je otuda odagnati te sumnje bez obzira na poslednja obećanja aktuelnog srpskog predsednika ili premijera.
Eyal: Ne, u to ne verujem. Mislim da je dobra strana ove tužne priče o pomaganju Mladiću činjenica da postoji čvrsto uverenje u mnogim zapadnim prestonicama da su predsednik Tadić i aktuelna vlada u Beogradu potpuno rešeni da uhvate i isporuče otpuženike za ratne zločine i da to poglavlje zatvore. ima mnogo razloga da se u to veruje. Od poslednjih izbora, zaista, jasno je da je osnaženo uverenje u srpskoj vladajućoj eliti da igra na nacionalističku kartu Srbiji više ne može doneti uspeh, da su građani umorni od političara koji igraju na antizapadna i antievropska osećanja. S druge strane, moramo i to naglasiti, mnogo je dokaza da su i evropske zemlje uložile mnogo truda i napora da normalizuju odnose sa Srbijom i da joj pomognu da se integriše u evropski klub. Dakle, bilo je ustupaka obeju strana – većih napora Beograda i većih napora Brisela – kako bi se pokazalo da se može profitirati iz uzajamne saradnje. Zato ne verujem da u Evropi postoje ikakve sumnje da sadašnja vlada ima svoje prste u poslu skrivanja i pomaganja Mladiću i u tom smislu verujem da se može očekivati mnogo balansiraniji izveštaj gospodina Brammertza.
Eyal: Problem nije u tome – i to je često bio slučaj i u drugim državama jugoistočne Evrope od pada komunizma do danas – što ne postoji globalna kontrola vrhova bezbednosnog i obaveštajnog aparata, nego u tome što je ta kontrola slaba na nižim operativnim nivoima. Ne verujem da predsednik Tadić, koji je svoju karijeru započeo najpre kao ministar odbrane, ne kontroliše vojsku niti verujem da bezbednosne službe vode svoju samostalnu, separatnu politiku u odnosu na Vladu, ali verujem da politička kontrola bezbednosnih službi još nije kompletna, a posebno da to nije, kao što rekoh, na nižim nivoima obaveštajnih struktura. Mislim, međutim, da je samo pitanje vremena kada će i ti nivoi biti efektivnije kontrolisani. Moramo, međutim, biti svesni da je za to potrebno vreme. Još nešto: jasno je da su ti otpadnički elemeni na nižim operativnim nivoima, koji još izmiču kontroli, znatno malobrojniji nego što su bili na početku ove decenije. Još nešto – kad je u pitanju Mladić, reč je o nekome ko se krije već dugi niz godina, bežeći s mesta na mesto, tako da je njegovo lociranje i hvatanje samo pitanje vremena. Kao što je poznato, u mnogim prilikama činjenicu da nije uhapšen duguje pukoj sreći. Verujem, dakle, da je hapšenje Mladića samo pitanje vremena. Uostalom, koliko god da je Haški tribunal imao teškoća, koliko god da je trpeo kritike na svoj račun, ipak se pokazalo da su gotovo svi optuženici za ratne zločine sa spiska tog suda u njemu pre ili kasnije završili.
Stabilizovanju regiona vodi evropska integracija
Prilikom jedne od potraga za Ratkom Mladićem, Beograd 23. februar 2010. Foto: Vesna AnđićEyal: Razume se, ne može se ni ta mogućnost isključiti. Ne zaboravimo da više bivših srpskih političara ili njihovih supruga i sinova, uživa zaštitu Moskve, ali ja nisam baš uveren da je u ruskom interesu da štiti Mladića. Evo zašto: pre deset godina Mladić je u Srbiji bio heroj. imao je zavidnu socijalno-psihološku podršku u tadašnjem srpskom društvu. Međutim, on danas, deset godina kasnije, takvu poziciju više nema. Sada nije važan gotovo nikome i predstavlja samo prepreku. Važnije od toga, iako se može argumentovati da Rusiji nije u interesu da vidi Srbiju integrisanu u Evropsku uniju ili NATO, nisam siguran da Mladić po sebi danas predstavlja tako značajan instrument u zaustavljanju Srbije na putu ka Evropi. Pre svega zbog činjenice da postoji sve snažnije uverenje u najvažnijim evropskim prestonicama da je evropska integracija Srbije nužnost sama po sebi. Bilo bi, razume se, idealno, pronaći i isporučiti Mladića jer se to poglavlje zaista mora zatvoriti s obzirom na to koliku prepreku predstavlja; međutim, to pitanje nije takav sine qua non, takva prepreka evrointegraciji Srbije kakva je bilo do pre samo nekoliko godina.
Eyal: Mislim da moramo poći od pretpostavke da je najverovatije da se krije u Srbiji, iako smo imali i slučajeve da su neki drugi optuženici nađeni u drugim delovima bivše Jugoslavije ili čak i izvan tog regiona. Dakle, teško je na to pitanje odgovoriti sa potpunom izvesnošću, ali pretpostavka nam mora biti da su najverovatnije koordinate njegovog skrivanja ono što bi se moglo nazvati srpski prostor – u koji može biti uključena i Republika Srpska ili čak i delovi severnog Kosova.
Eyal: Da to je tačno, ali nije tako teško da izgubite sa radara pojedinca koji je, recimo, promenio lični izgled i pribavio druge lične dokumente. Nije to nimalo neobično i bilo je zaista mnogo kriminalaca, običnih kriminalaca, ne onih povezanih sa ranim zločinima, koji su dugi niz godina bežali od pravde i na ovaj način uspešno ostajali neotkriveni. Kao što sam rekao, ključno pitanje u vezi sa Mladićem jeste da li je srpska vlada zaista ozbiljna u svojoj nameri da ga uhapsi i da li će u potpunosti sarađivati sa Haškim tribunalom. Moje lično uverenje je da jeste i da će to biti reflektovano u odgovoru i stavu zapada po pitanju integracije Srbije u evropske strukture.
RSE: Mislim da se je o pitanju bezbednosnih regionalnih izazova mora razmišljati sa stanovišta krhke stabilnosti pojednih država koje su iznikle iz nekadašnje Jugoslavije. U tom smislu možemo registrovati krhku stabilnost u Bosni i Hercegovini, bremenitoj probemima, ali i nesposobnost međunarodne zajednice da iznađe jasnu i jedinstvenu strategiju koja bi tu zemlju postepeno stabilizovala. Na regionalnoj sceni je i krhkost Kosova, koje, iako je jedan broj zamalja priznao njegovu nezavisnot, još ne može da stane na sopstvene noge. Mora se u ovom kontekstu pomenuti i krhkost stabilnosti Makedonije. Paradoksalno, Srbija koja je u nedavnoj prošlosti izazivala mnogo brige ne izgleda kao ranjiva država. Mislim da je vreme kada je Srbija predstavljala opasnost i pretnju po region prošlo i da je generalna politička linija kojom se zemlja kreće kojom će se i ubuduće kretati jasna i predvidiva. No, razume se, problem je da li čitav region može u doglednoj budućnosti dostići normalan nivo stabilnosti sa toliko zemalja u njemu koje su izolovane, siromašne i koje mogu podleći destabilizaciji. Nema, naravno, jednoznačnog odgovora na to pitanje, ali čini se da je najubedljivija strategija koja će voditi stabilizovanju regiona njegova evropska integracija. Ne zato što je evrointegracija religija nego zato što je to jedini način da se spreči da te zemlje ostanu permanentno ranjive i krhke. Pomenuli ste Sandžak. Ja ne mislim da je situacija tamo onoliko ozbiljna koliko se želelo predstaviti. Razume se, čovek uvek mora biti obazriv kada je taj region u pitanju, posebno kad se ima u vidu njegova stogodišnja istorija, ali čini mi se da je ono čemu smo u poslednje vreme svedočili u Sandzaku pre manifestacija nestabilne situacije u susednim zemljama. Razume se, u regionalne izavove bismo mogli ubrojiti i albansko pitanje koje i nadalje ostaje širom otvoreno, da tako kažem, ali i konačno uređenje Bosne i Hercegovine, koje je, petnaest godina nakon Dejtonskog sporazuma, takođe otvoreno.
RSE: Kako objašnjavate da se Mladić već petnaest godina uspešno krije, da je još uvek na slobodi?
Eyal: Mislim da šta god srpski zvaničnici govorili, i bez obzira na obećanje predsednika Tadića - koje je naišlo na veoma dobar prijem - da će Srbija učiniti sve što može da locira i isporuči Mladića, postoji uverenje u mnogim evropskim prestonicama, ali i među tužiocima, da su odbegli haški optuženici bar u jednom delu ove decenije i po imali zaštitu državnih struktura. Javna je tajna da se na zapadu debatovalo o tome da li su im zaštitu pružali neki elementi izvan institucija koje kontrolišu srpske vlasti ili je pak ona obezbeđivana unutar sistema, recimo u okviru vojne bezbednosne službe. Kako god bilo, odakle god pomoć i zaštita bile obezbeđivane, postojalo je veoma rašireno osećanje da čvrsta obećanja koja su srpski zvaničnici davali da će pronaći i uhapsiti haške optuženike nisu bila sasvim iskrena. Teško je otuda odagnati te sumnje bez obzira na poslednja obećanja aktuelnog srpskog predsednika ili premijera.
RSE: Taj period u kojem su neki elementi vojno-bezbednosnih službi, a možda i delovi same vadajuće političke elite, Mladiću pomagali, u kojem mu je pružano utočište u vojnim objektima i kasarnama, kada je dobijao dobijao svu moguću logističku pomoć - koincidira sa predsedničkim i premijerskim mandatom Vojislava Koštunice. Verujete li da se Mladiću na ovaj ili sličan način pomaže i od 2008, od kada je Tadićeva demokratska, proevropska koalicija na vlasti?
Ne verujem da u Evropi postoje ikakve sumnje da sadašnja vlada ima svoje prste u poslu skrivanja i pomaganja Mladiću i u tom smislu verujem da se može očekivati mnogo balansiraniji izveštaj gospodina Brammertza.
RSE: Da, ali se onda postavlja pitanje gde je problem. Da li to Tadić i aktuelna vlada nemaju kontrolu nad srpskim službama bezbednosti?
Eyal: Problem nije u tome – i to je često bio slučaj i u drugim državama jugoistočne Evrope od pada komunizma do danas – što ne postoji globalna kontrola vrhova bezbednosnog i obaveštajnog aparata, nego u tome što je ta kontrola slaba na nižim operativnim nivoima. Ne verujem da predsednik Tadić, koji je svoju karijeru započeo najpre kao ministar odbrane, ne kontroliše vojsku niti verujem da bezbednosne službe vode svoju samostalnu, separatnu politiku u odnosu na Vladu, ali verujem da politička kontrola bezbednosnih službi još nije kompletna, a posebno da to nije, kao što rekoh, na nižim nivoima obaveštajnih struktura. Mislim, međutim, da je samo pitanje vremena kada će i ti nivoi biti efektivnije kontrolisani. Moramo, međutim, biti svesni da je za to potrebno vreme. Još nešto: jasno je da su ti otpadnički elemeni na nižim operativnim nivoima, koji još izmiču kontroli, znatno malobrojniji nego što su bili na početku ove decenije. Još nešto – kad je u pitanju Mladić, reč je o nekome ko se krije već dugi niz godina, bežeći s mesta na mesto, tako da je njegovo lociranje i hvatanje samo pitanje vremena. Kao što je poznato, u mnogim prilikama činjenicu da nije uhapšen duguje pukoj sreći. Verujem, dakle, da je hapšenje Mladića samo pitanje vremena. Uostalom, koliko god da je Haški tribunal imao teškoća, koliko god da je trpeo kritike na svoj račun, ipak se pokazalo da su gotovo svi optuženici za ratne zločine sa spiska tog suda u njemu pre ili kasnije završili.
Stabilizovanju regiona vodi evropska integracija
RSE: Nedavno smo čuli izjavu eksperta iz američkog STRATFOR-a da ne treba isključiti ni mogućnost da se Mladić krije u zemlji koja i ne bi bila odviše srećna da Srbija postane članica Evropske unije. Aludirano je, očigledno, na Rusiju. Šta mislite o takvoj mogućnosti?
RSE: Imate li Vi neku indiciju ili informaciju da je Mladić u Srbiji?
Eyal: Mislim da moramo poći od pretpostavke da je najverovatije da se krije u Srbiji, iako smo imali i slučajeve da su neki drugi optuženici nađeni u drugim delovima bivše Jugoslavije ili čak i izvan tog regiona. Dakle, teško je na to pitanje odgovoriti sa potpunom izvesnošću, ali pretpostavka nam mora biti da su najverovatnije koordinate njegovog skrivanja ono što bi se moglo nazvati srpski prostor – u koji može biti uključena i Republika Srpska ili čak i delovi severnog Kosova.
RSE: Kažete, čak i delovi servernog Kosova, ali – zar tone bi bilo suviše opasno za njega, uprkos tome što bi tamo imao saveznike i jatake, zato što bi bio ispred nosa NATO-u i zato što je to suviše mala teritorija?
Eyal: Da to je tačno, ali nije tako teško da izgubite sa radara pojedinca koji je, recimo, promenio lični izgled i pribavio druge lične dokumente. Nije to nimalo neobično i bilo je zaista mnogo kriminalaca, običnih kriminalaca, ne onih povezanih sa ranim zločinima, koji su dugi niz godina bežali od pravde i na ovaj način uspešno ostajali neotkriveni. Kao što sam rekao, ključno pitanje u vezi sa Mladićem jeste da li je srpska vlada zaista ozbiljna u svojoj nameri da ga uhapsi i da li će u potpunosti sarađivati sa Haškim tribunalom. Moje lično uverenje je da jeste i da će to biti reflektovano u odgovoru i stavu zapada po pitanju integracije Srbije u evropske strukture.
RSE: Hoćemo li, na kraju, dotaći pitanje bezbednosnih izazova u regionu? Koje izazove vidite kao najozbiljnije? Da li je to integracija severa Kosova u kosovske strukture ili je to Sandzak u kojem je u poslednje vreme bilo izvesnih tenzija, ili, pak, Bosna i Hercegovina?
RSE: Mislim da se je o pitanju bezbednosnih regionalnih izazova mora razmišljati sa stanovišta krhke stabilnosti pojednih država koje su iznikle iz nekadašnje Jugoslavije. U tom smislu možemo registrovati krhku stabilnost u Bosni i Hercegovini, bremenitoj probemima, ali i nesposobnost međunarodne zajednice da iznađe jasnu i jedinstvenu strategiju koja bi tu zemlju postepeno stabilizovala. Na regionalnoj sceni je i krhkost Kosova, koje, iako je jedan broj zamalja priznao njegovu nezavisnot, još ne može da stane na sopstvene noge. Mora se u ovom kontekstu pomenuti i krhkost stabilnosti Makedonije. Paradoksalno, Srbija koja je u nedavnoj prošlosti izazivala mnogo brige ne izgleda kao ranjiva država. Mislim da je vreme kada je Srbija predstavljala opasnost i pretnju po region prošlo i da je generalna politička linija kojom se zemlja kreće kojom će se i ubuduće kretati jasna i predvidiva. No, razume se, problem je da li čitav region može u doglednoj budućnosti dostići normalan nivo stabilnosti sa toliko zemalja u njemu koje su izolovane, siromašne i koje mogu podleći destabilizaciji. Nema, naravno, jednoznačnog odgovora na to pitanje, ali čini se da je najubedljivija strategija koja će voditi stabilizovanju regiona njegova evropska integracija. Ne zato što je evrointegracija religija nego zato što je to jedini način da se spreči da te zemlje ostanu permanentno ranjive i krhke. Pomenuli ste Sandžak. Ja ne mislim da je situacija tamo onoliko ozbiljna koliko se želelo predstaviti. Razume se, čovek uvek mora biti obazriv kada je taj region u pitanju, posebno kad se ima u vidu njegova stogodišnja istorija, ali čini mi se da je ono čemu smo u poslednje vreme svedočili u Sandzaku pre manifestacija nestabilne situacije u susednim zemljama. Razume se, u regionalne izavove bismo mogli ubrojiti i albansko pitanje koje i nadalje ostaje širom otvoreno, da tako kažem, ali i konačno uređenje Bosne i Hercegovine, koje je, petnaest godina nakon Dejtonskog sporazuma, takođe otvoreno.
