Boris Tadić je, prema mojim nezvaničnim informacijama, prestao da postoji kao ozbiljan politički partner Evropske unije. Ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj političkoj garnituri i birači bi trebali da je kazne neizlaskom na izbore.
Ove, i mnoge druge ocene o aktuelnom stanju srpskog društva, izneo je gost Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa, Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i bivši potpredsednik Liberalno-demokratske partije.
Samardžić: Naravno da je ulazak Češke, Poljske ili Slovačke u NATO bio značajnija bezbednosna pretnja, ukoliko je uopšte bio pretnja, od ulaska Srbije u NATO. Koliko sam razumeo, on je konkretno poručio da bi dalje širenje NATO-a, u bilo kom smislu, ugrozilo Rusiju. Naravno da ulazak Srbije u NATO ne bi bio neko značajno proširenje. Zapravo bi se popunila jedna institucionalna i geografska praznina koja postoji u EU, ali i u NATO, kada je čitav zapadni Balkan u pitanju.
Putinove pristalice u Srbiji, 23. mart 2011.
Mislim da je to nastavak jedne hladnoratovske logike, koja je uspostavljena još dogovorima na konferenciji u Jalti, kada je Jugoslavija podeljena kao interesna sfera 50:50, tako da je njen zapadni deo, sa Hrvatskom i Slovenijom, bude više zapadna, a Srbija i Crna Gora više istočna sfera. Ta se primedba odnosi na jedan proces koji dugo traje, a Putin je u velikoj meri obnovio hladnoratovsko ponašanje Rusije, koje je neprijateljsko, pre svega, u odnosu na osnovne demokratske, kulturne i ideološke vrednosti EU.
Samardžić: Mislim da je to u interesu naših političara, u tim njihovim koruptivnim poslovima koji ih održavaju na vlasti i koji su suština vlasti u Srbiji. Njih EU zapravo mnogo ne interesuje. Ona ugrožava partokratiju, ugrožava opstanak partijske klijentele, ugrožava korupciju i ogromne profite koji se kreću u odnosima političara, tajkuna i javnih preduzeća. Njima ne odgovara nastavak demokratskih reformi, nastavak procesa privatizacije. Oni su protiv restitucije. Isto tako su, kao i Putin, protivnici demokratije, slobode govora, ekonomske slobode i slobode okupljanja. Samo je razlika u Srbiji ta da je Srbija neuporedivo manja, i po obimu i po snazi, te da je podložnija evropskim uticajima, to jest ultimatumima da mora civilizovano da se ponaša. Rusija nije u tom položaju.
Koliko znam, a to su neformalna obaveštenja, Boris Tadić je prestao da postoji kao ozbiljan politički partner EU. Na žalost, on nije uspeo da ispuni ni jedno od važnih predizbornih obećanja. Mislim da je najvažnije od tih obećanja bilo ubrzano pridruživanje Srbije EU. Oni više njemu ne veruju. Mislim da su oni sada u procesu traganja za novim partnerima, a njih nema u ponudi. S druge strane mislim da ozbiljno razmatraju da od Srbije u potpunosti dignu ruke. To se oseća i kada izađete na ulicu – ponovni pustoš, teror, obožavanje diktatora ubica, tih strašnih režima. Na Tašmajdanu se priprema bista azerbejdžanskog diktatora koji je platio rekonstrukciju parka. To su sve užasne stvari koje nas vraćaju na one najcrnje dane u 90-tim.
Ako nastavi ovim putem Srbija nema perspektivu
Samardžić: Mislim da ne izaziva ni podsmeh i da niko ozbiljan i normalan o tome ne razgovara, ni u Srbiji, a kamoli na Zapadu. Zastrašujuće je žalosno da je DS, kao lider promena u Srbiji, preuzela tu užasnu ulogu da se dodvorava najjezivijim režimima i najstrašnijim diktatorima iz trećeg sveta. Rusiji i Kini možete biti partner kada ste veliki i značajni, ali kada ste mali, onda vas vodi politika vrednosti, politika prava, demokratije, dobrog života za sve građane i politika koja vas povezuje sa neposrednim susedima, a svi naši susedi su nesporno na evropskom putu.
Samardžić: Apsolutno. On je bio veoma jasan. Njegova poruka je ta da ne postoje zajednički interesi koji povezuju srpske političare i srpsko društvo, to jest da su ti interesi direktno suprotstavljeni. I ja sam to pročitao kao poziv našim građanima da počnu tragati za nekim novim političkim alternativama, jer im ovakva ponuda ne može odgovarati. Naravno, postoje političari koji su u vlasti, a koji su razumni, koji daju normalne izjave i čija profesionalna dijagnoza ne spada u neku psihijatrijsku dijagnozu, ali njih je veoma malo.
Kandidatura za EU, za srpsko društvo je veoma važna, kako bi se ono transformisalo, kako bi se dalje urbanizovalo, kako bi se vlast prenela građanima, kako bi ljudi bili obezbeđeni u neposrednoj budućnosti, kako bi imali neku profesionalnu perspektivu, kako najpametniji ne bi odlazili iz zemlje, a najgluplji ostajali.
Nama opada i prosečna biološka vrednost. Postoje konkretna istraživanja koja to dokazuju. Kada se iz jednog društva iseljavaju najpametniji, a kada oni drugi nastavljaju da stvaraju tu osnovnu biološku supstancu društva, rezultati su katastrofalni. Analizirajte čitav treći svet. Svuda se to dogodilo.
Na to sve je mislio Dežer, potpuno svestan da Srbija nema nikakvu perspektivu, ukoliko nastavi ovim putem.
Naravno da našoj vladajućoj klasi odgovora da vladaju i daljih 50 godina, da nastave da lažu i kradu, kao i do sada. Mislim da je to većini naših građana jasno. Sve ostalo im nije jasno.
Sede, kleče i čekaju Putina
Samardžić: Nemam nikakvog odgovora, osim zahteva za jednim konkretnijim angažovanjem EU, u smislu pritisaka na vladajuću garnituru. Postoje načini da ti pritisci budu veoma efikasni jer novac, koji se ovde pljačka, završava u švajcarskim, kiparskim, irskim i ko zna kojim bankama. Oni znaju kuda idu putevi opljačkanog novca. Taj novac ne može više da se ulaže u Srbiju, recimo u nekretnine, jer to ovde više ništa ne vredi. To su upropastili.
Potrebno je da EU, konkretnim idejama, konkretnim zakonskim predlozima, pomogne Srbiji da izađe iz ovog stanja, da se ona politički pokrene i da političari počnu da odgovaraju konkretnim potrebama ljudi. Ja ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj trenutnoj garnituri. Nije u izgledu da će se ona ubrzo promeniti. Pokušavao sam da na to utičem, koliko sam mogao. Koju god političku organizaciju da napravite, kupi je ovaj ili onaj tajkun, ucene ih iz ovog ili onog kabineta, prisluškuju vas, fotografišu, daju vam neki keš i to pažljivo registruju. Ovde, na žalost, svi političari imaju svoju cenu i ta cena je onoliko niska, koliko su zaista zaostale njihove osnovne karakterne crte, koje ih svrstavaju u jedinstven psihološki, a ne samo socijalni sloj.
Rekonstruisana Vlada Srbije, 14. mart 2011.
Ukoliko EU smatra da je to u njenom interesu, a smatram da je u njenom, i ekonomskom i demografskom i bezbednosnom interesu, da Srbija postane njena članica, onda je potrebno pronaći konkretno rešenje. Mislim da to nije neostvarivo i nije suviše složeno. Konkretnija saradnja bi bila da EU postavi komesara za svaki resor, da nadgleda rad ministara. Uništili su Ministarstvo za poljoprivredu, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i tako dalje. To su veoma važne institucije. Nama ne treba Ministarstvo ekonomije ili turizma, ali važne oblasti nisu u stanju da opstanu na slobodnom tržištu. Zdravstvo je devastirano. To su strašne stvari, to su užasne odluke.
Samardžić: Mislim da nije i da je Srbija, iz jednopartijske diktatutre, ušla u pretpolitički period. To je normalno kretanje, koje je u Srbiji, zbog događaja iz 90-tih i neuspešne tranzicije, užasno usporeno.
Samardžić: Čim se dogodilo, moralo je da se dogodi. Ne možete se vratiti u prošlost. Naravno da je apsurd porediti naše vreme sa Titovom vladavinom. Titova vladavina je odnela užasne ljudske žrtve, masakrirala je jugoslovensko društvo u celini, generisala je nacionalizme, Jugoslaviju svrstala u Istočni blok, a potom u treći svet. To su bile užasne odluke. Mi zbog svega toga nismo danas intelektualno u stanju da promislimo kakve su to bile strašne odluke. Nećete reći da je bio profit Jugoslavije u tome što je bila između Istoka i Zapada?! Valjda je trebalo da bude na Zapadu. Nije profit Jugoslavije u tome što je bila u trećem svetu, valjda je trebalo da bude u prvom svetu. To su sve poremećeni pogledi u prošlost.
Što se tiče budućnosti, mislim da je potrebno da birači kazne taj politički establišment neizlaskom na izbore. Mislim da je jako dobro da izlaznost bude manja od 50 posto. Vlada koja bi nastala tako malim izlaskom bila bi u velikoj meri Vlada spornog legitimiteta, a taj sporni legitimitet bi obezbedio Evropskoj uniji, a mi smo već u nekom ugovornom odnosu sa EU, da se uključi u proces reformi, da krene da predlaže zakone, da vrši pritisak da se nastavi privatizacija, a ne da se zaustavi, da se promeni privatizacioni model.
Mislim da je ovaj postojeći Vlahovićev model uzrokovao tajkunizaciju zemlje, pljačku, to užasno socijalno raslojavanje. Za nas bi bio mnogo bolji onaj model koji je bio u Češkoj i Slovačkoj. Taj Vlahovićev model je napravio ogromnu provaliju između vladajuće klase, tajkuna i običnog naroda. Milošević je ljudima dao da otkupe stanove. Ljudi su imali neki profit ili iluziju nekog profita iz tog režima. Šta su ovi dali ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa. Ljudi nemaju nikakv profit, ne mogu da se poistovete sa demokratizacijom, sa Evropom, sa bilo čime. Sada sede, kleče i čekaju Putina, misle da će on nešto da im da.
UDBA je srpski brend XX veka
Samardžić: Mislim da se vodi jedna anti-propaganda, i u odnosu na Đinđića, i na čitav proces u zemlji. Na isti način to radi RTS, list Politika, NIN, da ne pominjem sve one razbojničke medije koji su u vlasti švajcarske kompanije. Oni direktno u ovoj zemlji sprovode anti-evropsku, anti-pravnu propagandu, propagandu protiv demokratije, civilizacije, slobodne ekonomije i tržišne privrede. To je jedan užasan pritisak.
Đinđić je na žalost izgubio i onu kritičnu masu javnih advokata koji zastupaju potrebu da se dođe do nalogodavaca ubistva i da se na taj način objasni društvu politička pozadina. Srbija je slavila kada je Đinđić ubijen. Slavilo se u svim tadašnjim političkim partijama, u policijskim stanicama, na pijacama, na univerzitetima. Taj proces tranzicije je nekako, i za njegove Vlade, nesrećno počeo. Danas je još teže doći do nalogodavaca tih ubistava, tim pre što se njihov broj odonda povećao, umesto da se smanjio. To govorim u prenesenom smislu.
Danas je više onih koji javno podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo konkretno 2003. godine. Pogledajte spisak ljudi koji su bili na onoj peticiji. To su veoma važni ljudi u našem sistemu. Oni podržavaju atentat, atentatore, nalogodavce, oni podržavaju restauraciju zločinačkog režima, jer je to u njihovom interesu.
Samardžić: To ne znam, to je veoma kompleksna materija. Imao sam prilike da čitam Zakon koji je donet u bivšem DDR-u, koji se odnosi na dosijee, i Zakon koji je donela Češka. Oni se veoma razlikuju. Bile su dve veoma specifične situacije. Naravno da se situacija u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje u odnosu na neke druge bivše istočne evropske zemlje. Mislim da se razlikuje situacija u Srbiji u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju. Mislim da je više doušnika i saradnika UDBE bilo u Srbiji. UDBA je srpski brend XX veka. Mislim da Hrvati i Slovenci nikada nisu bili spremni da se poistovete sa tom zločinačkom organizacijom. Zato su i danas srećnija i uspešnija društva, nego Srbija.
Nemam konkretno mišljenje. To je ipak jedno ekspertsko i veoma osetljivo pitanje. Doušnici moraju biti zaštićeni, kao i same žrtve njihovih dostava. Znam da je tajna policija na ljude vršila veoma konkretne pritiske. To su pretnje ubistvima, gubitkom posla, pretnje da će stradati njihovi članovi porodice - to veoma odgovorno tvrdim. Ta materija je veoma osetljiva.
Ko su saradnici UDBA-e je postalo jasno tokom poslednjih 10 godina. Jasno je ko je sve pomagao Miloševićev režim, ko je učestvovao u kršenju ljudskih prava. Jasno zašto se ne primenjuje zakon o lustraciji. Pomenuo sam peticiju za Koštunicu. Imate sve te ljude tamo, šta će vam otvaranje dosijea?! Ljudi se danas javno potpisuju ko su i šta su.
Ove, i mnoge druge ocene o aktuelnom stanju srpskog društva, izneo je gost Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa, Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i bivši potpredsednik Liberalno-demokratske partije.
RSE: Ruski premijer je posetio Srbiju. Vladimir Putin neuvijeno je poručio da Rusiji ne bi smetao ulazak Srbije u EU, ali da ulazak Srbije u NATO, ne bi bio u skladu sa ruskim interesima. Zašto njegovi domaćini nisu pitali Putina, kako to da mu nije smetao ulazak svih ostalih zemalja bivše Istočne Evrope u NATO, ali mu smeta ulazak Srbije u NATO?
Samardžić: Naravno da je ulazak Češke, Poljske ili Slovačke u NATO bio značajnija bezbednosna pretnja, ukoliko je uopšte bio pretnja, od ulaska Srbije u NATO. Koliko sam razumeo, on je konkretno poručio da bi dalje širenje NATO-a, u bilo kom smislu, ugrozilo Rusiju. Naravno da ulazak Srbije u NATO ne bi bio neko značajno proširenje. Zapravo bi se popunila jedna institucionalna i geografska praznina koja postoji u EU, ali i u NATO, kada je čitav zapadni Balkan u pitanju.
Mislim da je to nastavak jedne hladnoratovske logike, koja je uspostavljena još dogovorima na konferenciji u Jalti, kada je Jugoslavija podeljena kao interesna sfera 50:50, tako da je njen zapadni deo, sa Hrvatskom i Slovenijom, bude više zapadna, a Srbija i Crna Gora više istočna sfera. Ta se primedba odnosi na jedan proces koji dugo traje, a Putin je u velikoj meri obnovio hladnoratovsko ponašanje Rusije, koje je neprijateljsko, pre svega, u odnosu na osnovne demokratske, kulturne i ideološke vrednosti EU.
RSE: Zašto smo Putina dočekali gotovo kao nekakvog spasioca? Zašto smo se utrkivali u znanju ruskog jezika? Zašto ova zemlja nije u stanju da se mane nekakvih pro-ruskih romantičnih predstava? Umesto toga, realistično i racionalno bi trebalo da utemelji svoju spoljnu politiku.
Samardžić: Mislim da je to u interesu naših političara, u tim njihovim koruptivnim poslovima koji ih održavaju na vlasti i koji su suština vlasti u Srbiji. Njih EU zapravo mnogo ne interesuje. Ona ugrožava partokratiju, ugrožava opstanak partijske klijentele, ugrožava korupciju i ogromne profite koji se kreću u odnosima političara, tajkuna i javnih preduzeća. Njima ne odgovara nastavak demokratskih reformi, nastavak procesa privatizacije. Oni su protiv restitucije. Isto tako su, kao i Putin, protivnici demokratije, slobode govora, ekonomske slobode i slobode okupljanja. Samo je razlika u Srbiji ta da je Srbija neuporedivo manja, i po obimu i po snazi, te da je podložnija evropskim uticajima, to jest ultimatumima da mora civilizovano da se ponaša. Rusija nije u tom položaju.
Koliko znam, a to su neformalna obaveštenja, Boris Tadić je prestao da postoji kao ozbiljan politički partner EU. Na žalost, on nije uspeo da ispuni ni jedno od važnih predizbornih obećanja. Mislim da je najvažnije od tih obećanja bilo ubrzano pridruživanje Srbije EU. Oni više njemu ne veruju. Mislim da su oni sada u procesu traganja za novim partnerima, a njih nema u ponudi. S druge strane mislim da ozbiljno razmatraju da od Srbije u potpunosti dignu ruke. To se oseća i kada izađete na ulicu – ponovni pustoš, teror, obožavanje diktatora ubica, tih strašnih režima. Na Tašmajdanu se priprema bista azerbejdžanskog diktatora koji je platio rekonstrukciju parka. To su sve užasne stvari koje nas vraćaju na one najcrnje dane u 90-tim.
Ako nastavi ovim putem Srbija nema perspektivu
RSE: Često smo tvrdili da Srbija može biti most između Zapada i Rusije, iako je Nemačka mnogo ozbiljniji taj isti most. Wikileaks je nedavno otkrio depeše američke ambasade u Beogradu, u kojima se oni toj izjavi podsmehuju.
Samardžić: Mislim da ne izaziva ni podsmeh i da niko ozbiljan i normalan o tome ne razgovara, ni u Srbiji, a kamoli na Zapadu. Zastrašujuće je žalosno da je DS, kao lider promena u Srbiji, preuzela tu užasnu ulogu da se dodvorava najjezivijim režimima i najstrašnijim diktatorima iz trećeg sveta. Rusiji i Kini možete biti partner kada ste veliki i značajni, ali kada ste mali, onda vas vodi politika vrednosti, politika prava, demokratije, dobrog života za sve građane i politika koja vas povezuje sa neposrednim susedima, a svi naši susedi su nesporno na evropskom putu.
RSE: Kako vi iščitavate nedavnu izjavu predstavnika EU u Beogradu, gospodina Dežera, koji je rekao da nisu male šanse da Srbija krajem godine ne dobije status kandidata za EU? Drugi deo njegove izjave upozorava na to da građani Srbije ne treba da slede optimizam svojih političara? Gospodin Dežer je veoma pažljiv u svojim izjavama, veoma diplomatičan, ali izjava da građani ne treba da slede optimizam svojih političara, dovoljno govori o njegovom vrednovanju naših političara?
Ne postoje zajednički interesi koji vezuju srpske političare i srpsko društvo, tačnije, ti interesi su direktno suprotstavljeni.
Kandidatura za EU, za srpsko društvo je veoma važna, kako bi se ono transformisalo, kako bi se dalje urbanizovalo, kako bi se vlast prenela građanima, kako bi ljudi bili obezbeđeni u neposrednoj budućnosti, kako bi imali neku profesionalnu perspektivu, kako najpametniji ne bi odlazili iz zemlje, a najgluplji ostajali.
Nama opada i prosečna biološka vrednost. Postoje konkretna istraživanja koja to dokazuju. Kada se iz jednog društva iseljavaju najpametniji, a kada oni drugi nastavljaju da stvaraju tu osnovnu biološku supstancu društva, rezultati su katastrofalni. Analizirajte čitav treći svet. Svuda se to dogodilo.
Na to sve je mislio Dežer, potpuno svestan da Srbija nema nikakvu perspektivu, ukoliko nastavi ovim putem.
Naravno da našoj vladajućoj klasi odgovora da vladaju i daljih 50 godina, da nastave da lažu i kradu, kao i do sada. Mislim da je to većini naših građana jasno. Sve ostalo im nije jasno.
Sede, kleče i čekaju Putina
RSE: Svaka garnitura na vlasti, u poslednjih 10 godina, po isteku mandata ostavljala je zemlju u gorem stanju, nego što je zatekla. To govori o tome da fokus srpske politike i motivacija za ulazak u politiku, nije dobrobit zajednice, nego lična finansijska moć. Stranke su postavljene kao kompanije, i to kao pljačkaške kompanije. Sada se rešenje traži u nekakvom prekomponovanju snaga koje su nas dotle i dovele. Šta je izlaz iz ove situacije i da li uopšte postoji?
Samardžić: Nemam nikakvog odgovora, osim zahteva za jednim konkretnijim angažovanjem EU, u smislu pritisaka na vladajuću garnituru. Postoje načini da ti pritisci budu veoma efikasni jer novac, koji se ovde pljačka, završava u švajcarskim, kiparskim, irskim i ko zna kojim bankama. Oni znaju kuda idu putevi opljačkanog novca. Taj novac ne može više da se ulaže u Srbiju, recimo u nekretnine, jer to ovde više ništa ne vredi. To su upropastili.
Potrebno je da EU, konkretnim idejama, konkretnim zakonskim predlozima, pomogne Srbiji da izađe iz ovog stanja, da se ona politički pokrene i da političari počnu da odgovaraju konkretnim potrebama ljudi. Ja ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj trenutnoj garnituri. Nije u izgledu da će se ona ubrzo promeniti. Pokušavao sam da na to utičem, koliko sam mogao. Koju god političku organizaciju da napravite, kupi je ovaj ili onaj tajkun, ucene ih iz ovog ili onog kabineta, prisluškuju vas, fotografišu, daju vam neki keš i to pažljivo registruju. Ovde, na žalost, svi političari imaju svoju cenu i ta cena je onoliko niska, koliko su zaista zaostale njihove osnovne karakterne crte, koje ih svrstavaju u jedinstven psihološki, a ne samo socijalni sloj.
Ukoliko EU smatra da je to u njenom interesu, a smatram da je u njenom, i ekonomskom i demografskom i bezbednosnom interesu, da Srbija postane njena članica, onda je potrebno pronaći konkretno rešenje. Mislim da to nije neostvarivo i nije suviše složeno. Konkretnija saradnja bi bila da EU postavi komesara za svaki resor, da nadgleda rad ministara. Uništili su Ministarstvo za poljoprivredu, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i tako dalje. To su veoma važne institucije. Nama ne treba Ministarstvo ekonomije ili turizma, ali važne oblasti nisu u stanju da opstanu na slobodnom tržištu. Zdravstvo je devastirano. To su strašne stvari, to su užasne odluke.
RSE: Kako pokazuju istraživanja, građani smatraju da je bolje bilo bez političkog pluralizma, za vreme Josipa Broza Tita. Zbog toga smatraju da na sledeće izbore ne treba ni izlaziti. Nije li apsurd da su upravo političke stranke, da je politički pluralizam, gurnuo Srbiju u ovakvo pred-političko stanje?
Samardžić: Mislim da nije i da je Srbija, iz jednopartijske diktatutre, ušla u pretpolitički period. To je normalno kretanje, koje je u Srbiji, zbog događaja iz 90-tih i neuspešne tranzicije, užasno usporeno.
RSE: Nije moralo to da se dogodi, zar ne?
Samardžić: Čim se dogodilo, moralo je da se dogodi. Ne možete se vratiti u prošlost. Naravno da je apsurd porediti naše vreme sa Titovom vladavinom. Titova vladavina je odnela užasne ljudske žrtve, masakrirala je jugoslovensko društvo u celini, generisala je nacionalizme, Jugoslaviju svrstala u Istočni blok, a potom u treći svet. To su bile užasne odluke. Mi zbog svega toga nismo danas intelektualno u stanju da promislimo kakve su to bile strašne odluke. Nećete reći da je bio profit Jugoslavije u tome što je bila između Istoka i Zapada?! Valjda je trebalo da bude na Zapadu. Nije profit Jugoslavije u tome što je bila u trećem svetu, valjda je trebalo da bude u prvom svetu. To su sve poremećeni pogledi u prošlost.
Šta je ova vlast dala ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa.
Što se tiče budućnosti, mislim da je potrebno da birači kazne taj politički establišment neizlaskom na izbore. Mislim da je jako dobro da izlaznost bude manja od 50 posto. Vlada koja bi nastala tako malim izlaskom bila bi u velikoj meri Vlada spornog legitimiteta, a taj sporni legitimitet bi obezbedio Evropskoj uniji, a mi smo već u nekom ugovornom odnosu sa EU, da se uključi u proces reformi, da krene da predlaže zakone, da vrši pritisak da se nastavi privatizacija, a ne da se zaustavi, da se promeni privatizacioni model.
Mislim da je ovaj postojeći Vlahovićev model uzrokovao tajkunizaciju zemlje, pljačku, to užasno socijalno raslojavanje. Za nas bi bio mnogo bolji onaj model koji je bio u Češkoj i Slovačkoj. Taj Vlahovićev model je napravio ogromnu provaliju između vladajuće klase, tajkuna i običnog naroda. Milošević je ljudima dao da otkupe stanove. Ljudi su imali neki profit ili iluziju nekog profita iz tog režima. Šta su ovi dali ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa. Ljudi nemaju nikakv profit, ne mogu da se poistovete sa demokratizacijom, sa Evropom, sa bilo čime. Sada sede, kleče i čekaju Putina, misle da će on nešto da im da.
UDBA je srpski brend XX veka
RSE: Sada smo svedoci da je počeo proces istrage političke pozadine ubistva Đinđića. Imamo i čitavu seriju debata, ali se ima utisak da ni ovo neće biti celishodno i sveobuhvatno urađeno. Možda grešim. Kakav je vaš utisak?
Samardžić: Mislim da se vodi jedna anti-propaganda, i u odnosu na Đinđića, i na čitav proces u zemlji. Na isti način to radi RTS, list Politika, NIN, da ne pominjem sve one razbojničke medije koji su u vlasti švajcarske kompanije. Oni direktno u ovoj zemlji sprovode anti-evropsku, anti-pravnu propagandu, propagandu protiv demokratije, civilizacije, slobodne ekonomije i tržišne privrede. To je jedan užasan pritisak.
Đinđić je na žalost izgubio i onu kritičnu masu javnih advokata koji zastupaju potrebu da se dođe do nalogodavaca ubistva i da se na taj način objasni društvu politička pozadina. Srbija je slavila kada je Đinđić ubijen. Slavilo se u svim tadašnjim političkim partijama, u policijskim stanicama, na pijacama, na univerzitetima. Taj proces tranzicije je nekako, i za njegove Vlade, nesrećno počeo. Danas je još teže doći do nalogodavaca tih ubistava, tim pre što se njihov broj odonda povećao, umesto da se smanjio. To govorim u prenesenom smislu.
Danas je više onih koji podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo 2003. godine.
Danas je više onih koji javno podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo konkretno 2003. godine. Pogledajte spisak ljudi koji su bili na onoj peticiji. To su veoma važni ljudi u našem sistemu. Oni podržavaju atentat, atentatore, nalogodavce, oni podržavaju restauraciju zločinačkog režima, jer je to u njihovom interesu.
RSE: Kako biste se uključili u debatu o otvaranju tajnih dosijea? Tu se sprema nekakv nacrt zakona, ali smo videli neslaganja između DS-a i SPO-a, koji traži da se tajni dosijei otvore što pre i da konačno građani mogu da vide imena doušnika i saradnika tajne policije. Da li će to da se dogodi? A ako neće, zašto?
Samardžić: To ne znam, to je veoma kompleksna materija. Imao sam prilike da čitam Zakon koji je donet u bivšem DDR-u, koji se odnosi na dosijee, i Zakon koji je donela Češka. Oni se veoma razlikuju. Bile su dve veoma specifične situacije. Naravno da se situacija u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje u odnosu na neke druge bivše istočne evropske zemlje. Mislim da se razlikuje situacija u Srbiji u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju. Mislim da je više doušnika i saradnika UDBE bilo u Srbiji. UDBA je srpski brend XX veka. Mislim da Hrvati i Slovenci nikada nisu bili spremni da se poistovete sa tom zločinačkom organizacijom. Zato su i danas srećnija i uspešnija društva, nego Srbija.
Nemam konkretno mišljenje. To je ipak jedno ekspertsko i veoma osetljivo pitanje. Doušnici moraju biti zaštićeni, kao i same žrtve njihovih dostava. Znam da je tajna policija na ljude vršila veoma konkretne pritiske. To su pretnje ubistvima, gubitkom posla, pretnje da će stradati njihovi članovi porodice - to veoma odgovorno tvrdim. Ta materija je veoma osetljiva.
Ko su saradnici UDBA-e je postalo jasno tokom poslednjih 10 godina. Jasno je ko je sve pomagao Miloševićev režim, ko je učestvovao u kršenju ljudskih prava. Jasno zašto se ne primenjuje zakon o lustraciji. Pomenuo sam peticiju za Koštunicu. Imate sve te ljude tamo, šta će vam otvaranje dosijea?! Ljudi se danas javno potpisuju ko su i šta su.
