Nikada ishod britanskih parlamentarnih izbora nije bio tako neizvestan u poslednje vreme kao predstojeći 6. maja. Osim tradicionalnog sudara dve velike stranke – vladajućih laburista i opozicionih konzervativaca – uspon liberalnih demokrata čini rezultat krajnje nepredvidivim imajući u vidu i „nokaut“ karakter većinskog izbornog sistema. Tako se može desiti da maltene prvi put posle Drugog svetskog rata, ako se izuzmu manjinske vlade, bude formiran koalicioni kabinet.
Izvršni direktor Radija Slobodna Evropa Džon Saliven (John O’Sullivan), inače savetnik bivše premijerke Margaret Tačer smatra da se uspeh liberalnih demokrata može objasniti time što su i konzervativci i laburisti, naročito ovi prvi, svojim nastojanjima da se približe centru i privuku taj deo biračkog tela, zapravo na neki način potvrdili vrednost principa i politike liberalnih demokrata. „Tim manevrom naročito konzervativaca, liberalne demokrate su postale atraktivnije svojim biračima ali i prirodnim glasačima konzervativaca.“
Saliven, ističe i da su mnogi građani nezadovoljni politikom i političarima, što takođe ide u prilog liberalima. To je, po Salivenu, uz lični šarm glavni razlog popularnosti njihovog lidera Nika Klega (Nick Clagg), a ne njegovi posebni kvaliteti.
Saliven: Ne bih se složio da su pre godinu dve dana konzervativci imali u rukama ubedljivu pobedu. Oni su tada, prema istraživanjima javnog mnjenja, imali oko 38-39 odsto glasova podrške. Da bi obezbedili makar i neznatnu većinu u parlamentu, potrebno je da imaju minimialno osam odsto glasova prednosti u odnosu na laburiste. Dakle, već duže vreme je izvesno da će parlament biti u nekoj vrsti blokade jer niko nema jasnu većinu. Ta razlika među partijama je dodatno smanjena nakon nedavne TV debate koja je obezbedila dalji uspon liberalnih demokrata. Tako sada konzervativci imaju 32-33 odsto podrške, liberali 30-31, a laburisti 27-28 procenata. U takvoj situaciji gotovo je nemoguće predvideti rezultat. Zato će ovi izbori biti veoma zanimljivi,naročito nakon završetka glasanja kada počnu pregovori i pogodbe između ključnih aktera kako da se formira većina.
Saliven: Laburisti još mogu da dobiju izbore sa manje glasova u odnosu na ostale partije. Konzervativcima je potrebno više vremena da bi pridobili nove birače i osvojili mandat nego laburistima. Kao što sam rekao, konzervativcima je potrebno najmanje osam odsto glasova prednosti u biračkom telu da bi osvojili i većinu u parlamentu. To znači da je moguća varijanta u kojoj su na opštim izborima konzervativci na prvom mestu, liberali na drugom, a laburisti na trećoj poziciji, ali da u broju mandata laburisti izbiju na čelo, konzervativci osvoje drugo a liberali treće mesto. U tom slučaju, liberalne demokrate bi bile izložene velikom pritisku da formiraju koaliciju sa konzervativcima a ne sa laburistima, iako su centrističko levičarska partija i samim tim bliži laburisitma.
Saliven: Ideološke razlike između tri ključne partije su mnogo manje nego ranije. Jedan od razloga je što su se Dejvid Kamerun i vođstvo konzervativaca opredelili za strategiju da postanu mnogo liberalniji i centristički orijentisani kako bi pokupili što je moguće više glasova liberalnih demokrata. Međutim, zbog takvog zaokreta nisu najsrećnije mnoge prirodne pristalice konzervativaca. Zbog toga neki od njih neće izaći na izbore ili će dati podršku britanskoj indipendističkoj partiji, koja je neka vrsta disidenta u odnosu prema konzervativcima. Problem za konzervativce je što u nastojanju da preuzmu glasove liberalnih demokrata, zaboravljaju da je veliko nadmetanje na tom prostoru oko centra. Osim liberalnih demokrata, na te glasove pretenduje i desno krilo laburista, zatim Zelena stranka. Moglo bi se reći da su konzervativci najmanje atraktivni za pristalice liberalnog centra. To je čudna strategija i ne čini se efikasnom. Ipak, nema oštrih ideoloških razlika među ovim partijama o ključnim pitanjima. To znači da postoji konsenzus da Britanija ostane lojalan član EU, Konzervativci su često optuživani da su euroskeptici, ali oni se odlučno zalažu za članstvo u Uniji. Sve partije se nedvosmisleno zalažu za zakonodavstvo o sprečavanju klimatskih promena, zatim za smanjivanje javne potrošnje. Dakle, dosta je strasti ali nema tu ništa od suštinskog značaja.
Saliven: Postoje dva razloga kojima se može objasniti uspeh liberalnih demokrata. Prvo, na njih se najmanje gleda kao na partiju, kao na establišment kao
John O’Sullivanu slučaju konzervativaca i laburista. Oni profitiraju zbog nezadovoljstva građana raznim skandalima kao što je onaj prošlogodišnji kada je javnost bila zaprepašćena velikim troškovima u parlamentu. Takođe, liberalne demokrate koriste generalno nezadovoljstvo građana politikom i političarima, mada su i oni kao i druge dve partije bili involvirani u aferi oko trošenja novca u parlamentu. Drugo, i konzervativci i laburisti, naročito ovi prvi, su svojim nastojanjima da približe centru i privuku taj deo biračkog tela na neki način potvrdili vrednost principa i politike liberalnih demkorata. Tim manevrom naročito konzervativaca, liberalne demokrate su postale atraktivnije svojim biračima ali i prirodnim glasačima konzervativaca. Dakle, liberalne demokrate su najveći dobitnik pomeranja konzervativaca u centar. To je ironija, ali i realnost.
Saliven: Dosta se govori o „klegomaniji“. Mislim da je to preterano. On je šarmantan, prihvatljiv, običan Englez iz više srednje klase. Reč je mladom čoveku koga bi većina majki u Britaniji poželela da sretne njihove ćerke. No, on ne poseduje neki poseban kvalitet. Taj Klegov nedostatak naročitog kvaliteta zapravo omogućava biračima da sami interpretiraju njegovu političku poziciju, odnosno za šta se on zalaže. On lepo izgleda, ljudi ga vole. Kleg izbegava da bude napadan prema bilo kome. Zbog toga ga podržavaju ga svi oni koji nemaju čvrst stav i izraženo mišljenje o određenim pitanjima. U suštini, podrška Klegu je rezultat njegovog ličnog šarma i kontinuiranog antipolitičkog raspoloženja građana.
Saliven: Ne mislim da su laburisti suštinski izgubili privlačnost među radničkom klasom, mada ima naznaka da će konzervativni deo radnika glasati za neofašističku Britansku nacionalnu partiju. Poslednjih godina desile su se tri krupne promene. Laburisti su prihvatili tržište, ali kao instrument vladine politike dizajniran da obezbedi veći dohodak, koji će vlada onda da preraspodeli. Dakle, drugi stub politike laburista jeste redistribucija raspoloživih sredstava.
Kao što pojedini komentatori ističu, laburistima više nikada neće biti dozvoljeno da nacionalizuju industriju. Zato su umesto toga odlučili da „nacionalizuju“ljude. Stoga je na delu kultura političke korektnosti u kojoj laburisti uz podršku liberala, teže da promene karakter i sentiment ljudi kako bi postali liberalniji o pitanjima kao što su homoseksualni brakovi, distancirajući se od nacionalizma i patriotizma, razvijajući istovremeno novu vrstu internacionalizma. To znači prepuštanje Evropskoj Uniji dela nadležnosti, kao i podrška međunarodnim institucijama kao što je Međunarodni krivični sud.
Dakle, laburisti su i dalje partija državne akcije i kontrole, dok su konzervativci, mada mlako, stranka privatne akcije i oslanjanja na individualnost.
Saliven: Smatram da je neuspeh politike laburista uzrok njihove nepopularnosti. Svi znaju da su odgovorni za veliki dug, da će i narednih nekoliko godina biti teško i da će građani morati da plaćaju veće poreze. Takođe, mnogi su nezadovoljni jer je premijer Braun raznim metodama prikrivao ogromne troškove. Dakle, nema nikakve misterije. Vodili su lošu politiku. Zaslužili su da budu nepopularni i to im se dešava.
Saliven: Ne očekujem značajniju promenu čak i prema Evropi, iako, kako kažete, konzervativce bije glas da su evroskeptici. Međutim, taj njihov evroskepticizam je uglavnom retoričkog karaktera. Doduše, oni ističu da bi želeli da pojedine nadležnosti koje su prenete Briselu budu vraćene na nacionalni nivo, ali itovremeno kažu da ne žele sporove sa EU.
Konzervativna vlada bila bi nešto spremnija da britanske trupe duže ostanu u Avganistanu. I konzervativci i laburisti bi, dugoročno gledano, težili nešto labavijim vezama sa SAD-om. Postoji nervoza zbog politike Rusije, ali ne do nivoa prekida odnosa sa njom. No, iskreno govoreći, razlike između konzervativne i laburističke vlade uvek bi bile manje nego između ponašanja laburista na vlasti i laburista u opoziciji.
Saliven: Sve britanske partije se zalažu za proširenje EU i NATO-a. One, na primer, podržavaju ulazak Turske u Uniju. Kada je reč o Balkanu, Britanija bi, recimo, podržala ulazak Bosne i Hercegovine u NATO kao način da se stabilizuje stanje u toj zemlji.
Izvršni direktor Radija Slobodna Evropa Džon Saliven (John O’Sullivan), inače savetnik bivše premijerke Margaret Tačer smatra da se uspeh liberalnih demokrata može objasniti time što su i konzervativci i laburisti, naročito ovi prvi, svojim nastojanjima da se približe centru i privuku taj deo biračkog tela, zapravo na neki način potvrdili vrednost principa i politike liberalnih demokrata. „Tim manevrom naročito konzervativaca, liberalne demokrate su postale atraktivnije svojim biračima ali i prirodnim glasačima konzervativaca.“
Saliven, ističe i da su mnogi građani nezadovoljni politikom i političarima, što takođe ide u prilog liberalima. To je, po Salivenu, uz lični šarm glavni razlog popularnosti njihovog lidera Nika Klega (Nick Clagg), a ne njegovi posebni kvaliteti.
RSE: Pre godinu dve, izgledalo je da će Konzervativna partija ubedljivo pobediti. Mada je pojedinačno još uvek najjača prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, ta prednost se topi i lako se može desiti da niko nema potrebnu većinu za formiranje vlade.
Saliven: Ne bih se složio da su pre godinu dve dana konzervativci imali u rukama ubedljivu pobedu. Oni su tada, prema istraživanjima javnog mnjenja, imali oko 38-39 odsto glasova podrške. Da bi obezbedili makar i neznatnu većinu u parlamentu, potrebno je da imaju minimialno osam odsto glasova prednosti u odnosu na laburiste. Dakle, već duže vreme je izvesno da će parlament biti u nekoj vrsti blokade jer niko nema jasnu većinu. Ta razlika među partijama je dodatno smanjena nakon nedavne TV debate koja je obezbedila dalji uspon liberalnih demokrata. Tako sada konzervativci imaju 32-33 odsto podrške, liberali 30-31, a laburisti 27-28 procenata. U takvoj situaciji gotovo je nemoguće predvideti rezultat. Zato će ovi izbori biti veoma zanimljivi,
Laburisti još mogu da dobiju izbore sa manje glasova u odnosu na ostale partije. Konzervativcima je potrebno više vremena da bi pridobili nove birače...
RSE: Šta će to praktično značiti u broju poslanika, jer u Britaniji se primenjuje većinski sistem koji može dovesti do neočekivanih rezultata. Ako konzervativci budu prvi, da li će formirati koaliciju sa liberalima.
Saliven: Laburisti još mogu da dobiju izbore sa manje glasova u odnosu na ostale partije. Konzervativcima je potrebno više vremena da bi pridobili nove birače i osvojili mandat nego laburistima. Kao što sam rekao, konzervativcima je potrebno najmanje osam odsto glasova prednosti u biračkom telu da bi osvojili i većinu u parlamentu. To znači da je moguća varijanta u kojoj su na opštim izborima konzervativci na prvom mestu, liberali na drugom, a laburisti na trećoj poziciji, ali da u broju mandata laburisti izbiju na čelo, konzervativci osvoje drugo a liberali treće mesto. U tom slučaju, liberalne demokrate bi bile izložene velikom pritisku da formiraju koaliciju sa konzervativcima a ne sa laburistima, iako su centrističko levičarska partija i samim tim bliži laburisitma.
RSE: Da li su u predizbornoj kampanji ključna pitanja koja se svode na tehnički aspekt dobrog upravljanja, ili ideološka.
Saliven: Ideološke razlike između tri ključne partije su mnogo manje nego ranije. Jedan od razloga je što su se Dejvid Kamerun i vođstvo konzervativaca opredelili za strategiju da postanu mnogo liberalniji i centristički orijentisani kako bi pokupili što je moguće više glasova liberalnih demokrata. Međutim, zbog takvog zaokreta nisu najsrećnije mnoge prirodne pristalice konzervativaca. Zbog toga neki od njih neće izaći na izbore ili će dati podršku britanskoj indipendističkoj partiji, koja je neka vrsta disidenta u odnosu prema konzervativcima. Problem za konzervativce je što u nastojanju da preuzmu glasove liberalnih demokrata, zaboravljaju da je veliko nadmetanje na tom prostoru oko centra. Osim liberalnih demokrata, na te glasove pretenduje i desno krilo laburista, zatim Zelena stranka. Moglo bi se reći da su konzervativci najmanje atraktivni za pristalice liberalnog centra. To je čudna strategija i ne čini se efikasnom. Ipak, nema oštrih ideoloških razlika među ovim partijama o ključnim pitanjima. To znači da postoji konsenzus da Britanija ostane lojalan član EU, Konzervativci su često optuživani da su euroskeptici, ali oni se odlučno zalažu za članstvo u Uniji. Sve partije se nedvosmisleno zalažu za zakonodavstvo o sprečavanju klimatskih promena, zatim za smanjivanje javne potrošnje. Dakle, dosta je strasti ali nema tu ništa od suštinskog značaja.
RSE: S obzirom da liberalne demokrate uživaju veliku podršku i na drugom su mestu, kome se zapravo oni obraćaju ako konzervativci nastoje da pridobiju njihove birače.
Saliven: Postoje dva razloga kojima se može objasniti uspeh liberalnih demokrata. Prvo, na njih se najmanje gleda kao na partiju, kao na establišment kao
RSE: Kakva je uloga lidera liberalnih demokrata Nika Klega. Po nekim ocenama, svedoci smo „klegomanije“, kao „obamomanije“ na predsedničkim izborima u SAD.
Saliven: Dosta se govori o „klegomaniji“. Mislim da je to preterano. On je šarmantan, prihvatljiv, običan Englez iz više srednje klase. Reč je mladom čoveku koga bi većina majki u Britaniji poželela da sretne njihove ćerke. No, on ne poseduje neki poseban kvalitet. Taj Klegov nedostatak naročitog kvaliteta zapravo omogućava biračima da sami interpretiraju njegovu političku poziciju, odnosno za šta se on zalaže. On lepo izgleda, ljudi ga vole. Kleg izbegava da bude napadan prema bilo kome. Zbog toga ga podržavaju ga svi oni koji nemaju čvrst stav i izraženo mišljenje o određenim pitanjima. U suštini, podrška Klegu je rezultat njegovog ličnog šarma i kontinuiranog antipolitičkog raspoloženja građana.
RSE: Laburisti su tokom 1990-ih za vreme Tonija Blera lansirali takozvanu politiku „Trećeg puta“. Entoni Gidens je bio idejni tvorac novog koncepta koji je imao za cilj distanciranje od klasičnih principa laburista. To znači naginjanje neoliberalnom konceptu ekonomije i društva, globalizaciji sa umanjivanjem značaja klasične radničke klase. Da li su sada laburisti donekle izgubili fokus jer je neoliberalni koncept ekonomije sa apsolutizacijom tržišta na velikim iskušenjima zbog svetske privredne krize.
Saliven: Ne mislim da su laburisti suštinski izgubili privlačnost među radničkom klasom, mada ima naznaka da će konzervativni deo radnika glasati za neofašističku Britansku nacionalnu partiju. Poslednjih godina desile su se tri krupne promene. Laburisti su prihvatili tržište, ali kao instrument vladine politike dizajniran da obezbedi veći dohodak, koji će vlada onda da preraspodeli. Dakle, drugi stub politike laburista jeste redistribucija raspoloživih sredstava.
Kao što pojedini komentatori ističu, laburistima više nikada neće biti dozvoljeno da nacionalizuju industriju. Zato su umesto toga odlučili da „nacionalizuju“
Sve britanske partije se zalažu za proširenje EU i NATO-a. Kada je reč o Balkanu, Britanija bi, recimo, podržala ulazak Bosne i Hercegovine u NATO kao način da se stabilizuje stanje u toj zemlji...
Dakle, laburisti su i dalje partija državne akcije i kontrole, dok su konzervativci, mada mlako, stranka privatne akcije i oslanjanja na individualnost.
RSE: Vladajući laburisti su tek treći. Da li je u pitanju razočarenje njihovim učinkom, ili, jednostavno, nakon tri mandata ljudi žele promene.
Saliven: Smatram da je neuspeh politike laburista uzrok njihove nepopularnosti. Svi znaju da su odgovorni za veliki dug, da će i narednih nekoliko godina biti teško i da će građani morati da plaćaju veće poreze. Takođe, mnogi su nezadovoljni jer je premijer Braun raznim metodama prikrivao ogromne troškove. Dakle, nema nikakve misterije. Vodili su lošu politiku. Zaslužili su da budu nepopularni i to im se dešava.
RSE: Ako konzervativci nakon tri mandata laburista, napokon ponovo dođu na vlast, da li će se to odraziti na promenu spoljne politike Britanije, na primer prema ratu protiv terorizma, globalizaciji, neoliberalnom konceptu ekonomije i društva, stvaranju novog međunarodnog finansijskog poretka, rastućim silama kao što su Kina i Indija, Rusiji, pa i Evropi, jer za torijevce važi da su evroskeptici.
Saliven: Ne očekujem značajniju promenu čak i prema Evropi, iako, kako kažete, konzervativce bije glas da su evroskeptici. Međutim, taj njihov evroskepticizam je uglavnom retoričkog karaktera. Doduše, oni ističu da bi želeli da pojedine nadležnosti koje su prenete Briselu budu vraćene na nacionalni nivo, ali itovremeno kažu da ne žele sporove sa EU.
Konzervativna vlada bila bi nešto spremnija da britanske trupe duže ostanu u Avganistanu. I konzervativci i laburisti bi, dugoročno gledano, težili nešto labavijim vezama sa SAD-om. Postoji nervoza zbog politike Rusije, ali ne do nivoa prekida odnosa sa njom. No, iskreno govoreći, razlike između konzervativne i laburističke vlade uvek bi bile manje nego između ponašanja laburista na vlasti i laburista u opoziciji.
RSE: Kakva se politika nove britanske vlade može očekivati kada je reč o proširenju EU i u tom kontekstu prijemu balkanskih zemalja.
Saliven: Sve britanske partije se zalažu za proširenje EU i NATO-a. One, na primer, podržavaju ulazak Turske u Uniju. Kada je reč o Balkanu, Britanija bi, recimo, podržala ulazak Bosne i Hercegovine u NATO kao način da se stabilizuje stanje u toj zemlji.
