Novinarka dnevnika Vijesti Dušica Tomović u intervjuu za RSE komentariše odlazak prvog kontingenta crnogorske vojske u mirovnu misiju u Afganistanu.
Tomović kaže da će upućivanje misije u Afganistan najvjerovatnije dodatno umanjiti podršku javnosti za članstvo Crne Gore u NATO. Pita i zašto vlast nije razmatrala neke druge oblike i modele podrške NATO misijama u svijetu i zašto šalje vojnike baš u Afganistan, kada, kako tvrde, to iz Alijanse od Crne Gore niko nije tražio.
Tomović: Iznenađujuće, nije bilo nekih velikih reakcija. To je stvar koja se očekivala, koja više nije bila nikakvo iznenađenja i nikakav šok za javnost jer se o tome priča već intenzivno posljednje tri godine, od kada je zvanična Crna Gora ubrzano krenula ka Partnerstvu za mir i NATO. Odlazak prvog kontingenta crnogorske vojske za Afganistan, u crnogorskim medijima, prošao je kao još jedan dnevni događaj, ne toliko značajan. Čisto simbolično da se jave, reagovale su neke opozicione partije, ponavljajući već standardnu priču da je to možda i fatalna greška, da Crna gora nema šta da traži u Afganistanu. Ostalih reakcija, ni Vlade, ni nevladinih organizacija, nije bilo. Crnogorski kontingent, vod od 26 vojnika, krenuo je preko Budimpešte, da bi kasnije nastavio put za Afganistan i preuzeo obaveze koje je Crna Gora obećala prije godinu i pol dana.
Tomović: Razgovarala sam u avgustu prošle godine, od kada se oni pripremaju. Bez obzira što oni u nekim zvaničnim izjavama ponavljaju da je primarni cilj profesionalno usavršavanje, profesionalan izazov, svima je više nego jasno da je osnovni motiv za odlazak u Afganistan prije svega finansijska korist. Crnogorskim vojnicima u Afganistanu je zagarantovana dnevnica od 100 eura dnevno, nekih 3.000 eura za mjesec dana u Afganistanu, što je iznos koji oni na svojim redovnim poslovima u Crnoj Gori mogu samo da sanjaju. Tako su neki egzistencionalni problemi većinu njih odredili prije godinu dana, kada su se oni kao dobrovoljci javili za takve zadatke. Njihovi pretpostavljeni u Generalštabu i Ministarstvu odbrane ponavljaju da je to obaveza, da Crna Gora, kao članice UN, daje doprinos miru. Nisam sigurna da je ni većini njih, koji su otišli za Afganistan, baš najbolje jasno šta oni tamo trebaju da rade i zašto su tamo. Ta finansijska dobit je ipak ključna. Po zakonodavstvu koje je trenutno važeće i po internim pravilima u Ministarstvu odbrane, oni nakon povratka iz Afganistana stiču određenu prednost u odnosu na ostale pripadnike Vojske u rješavanju stambenih pitanja. Većina njih, iako su vojnici sa dugogodišnjim stažom u oružanim snagama, nema riješeno stambeno pitanje. Uglavnom su u porodici jedino oni zaposleni, sa malom djecom, ili sa djecom koja su studenti. Tu treba tražiti razlog zašto su otišli. Značajni broj ljudi se prijavio da ih zamjeni u narednim godinama u šestomjesečnom mandatu u Afganistanu.
Tomović: Postoje dva moguća pristupa toj priči. Iluzorno je očekivati da crnogorski vojnici budu spremni, opremljeni i obučeni kao što su američki ili njemački vojnici. Ne treba gajiti iluzije da i ostali kontingent u Afganistanu, malih država ili možda malo većih država, prikazuju nekakve spektakularne doprinose, opremu ili obučenost. Ne mislim da je crnogorski kontingent, koji je otišao za Afganistan, u nekom velikom minusu u odnosu na ostale kontingente, čak i značajnije većih država, ili na kontingente koji su već pet ili šest godina tamo. Ne vidim tu problem crnogorskog doprinosa u Afganistanu. Kao neko ko se priličan broj godina bavi tim pitanjima u Crnoj Gori, problem vidim u činjenici da crnogorska vlast na pravi način, možda čak ni sebi, a kamoli javnosti, nije objasnila potrebu za tim kakav je to interes Crne Gore da šalje svoje jedinice tamo, da za to izdvaja dva ili tri miliona eura godišnje, što je u odnosu na vojni budžet ili budžet za obranu, vrlo značajna suma, posebno u krizi koja je zahvatila Crnu Goru. Konstantno se ponavlja da to nije uslov za članstvo u NATO, da to nije nešto što je NATO tražio od nas. Niti u jednom momentu nije razmatran neki drugi vid doprinosa. Nije objašnjeno, ono što se ponavlja, da se bezbjednost Crne Gore brani i u Afganistanu. Na koji način? Na koji način je ugrožena bezbjednost Crne Gore u Kabulu? To je prošlo mimo javnost Crne Gore sa pro-forme raspravom u Parlamentu, sa nekim odlukama i propisima koji su donošeni bez javne rasprave, bez učešća bilo kakvih stručnjaka, osim onih formalnih koji su u Vladi. To vidim kao ključni problem odlaska u Afganistan.
Tomović: Kako kažu, to baš i nije bezazlen zadatak jer nijedan zadatak u Afganistanu u ovom momentu nije bezazlen. Dovoljan je letimičan pogled i vijesti iz Afganistana da se shvati da tamo ništa nije bezbjedno i ništa nije tako sigurno. Oni ponavljaju će crnogorska misija u toj bazi na sjeveru Afganistana biti bezbjedna.
U svim zemljama, koje su poslale svoje trupe, a koje nisu članice NATO, koje su tek krenule na taj put, nakon slanja prvog kontingenta značajno je opala podrška. Bez obzira što Vlada ima mandat da vodi spoljno-unutrašnju politiku, njen mandat za slanje trupa u Afganistan očigledno nema podršku javnosti. To je jedan od ključnih razloga zašto je većina Crne Gore protiv.
Slanje trupa nije u istoriji Crne Gore, niti država sa ovog prostora. One nisu nikada bile kolonisti, niti imaju u tradiciji taj moment slanja svojih trupa na neke udaljene teritorije, bilo za izgradnju mira i demokratije, bilo u osvajačke pohode.
Mandat od 30 posto, definitivno nije nešto što je Vladi bio siguran znak da neće imati problema sa budućom podrškom javnosti, pogotovo ako se, ne daj Bože, dogodi neka i samo blaga neprijatnost, a kamo li nešto značajnije. Ne vidim da to ikako može uticati na povećanje podrške, a posebno i zbog finansijskog aspekta. Za tu misiju je već utrošeno više od tri miliona eura - za pripreme, nabavku nove opreme, vozila - za sve ono što je bio osnovni uslov da oni tamo odu. Svaki kontingent će koštati između 1,5 i dva miliona eura, inače skroman crnogorski budžet.
Tomović: Da budem optimistična i blaga, neka to bude tri. Svi mi sa ovih prostora, koji pamtimo neke druge oblike uređenja Vojske i neko drugo djelovanje Vojske i Ministarstva odbrane, vidimo da razlika definitivno postoji i što se tiče otvorenosti i komunikacije sa javnošću. Ljudi se pozivaju da posjete kasarne, mnogo su otvoreniji nego što ih pamtimo iz devedesetih godina ili početka 2000. Po meni, to je u ovom momentu još samo forma. Suštinski, ključne stvari i dalje nisu dostupne i dalje nisu pod okom javnosti, javne rasprave, demokratske kontrole. Samo se sjetite priče oko obavještajnih službi unutar Ministarstva obrane, koja je bila vrlo aktuelna prije pola godine, kako su se grčevito borili da ta služba, i u tom obliku, ostane u sastavu Ministarstva odbrane. Oni jesu napravili iskorak, da li svojom voljom ili pritiskom iz Brisela, prosudite sami, ali to je za sada na samom početku.
Tomović kaže da će upućivanje misije u Afganistan najvjerovatnije dodatno umanjiti podršku javnosti za članstvo Crne Gore u NATO. Pita i zašto vlast nije razmatrala neke druge oblike i modele podrške NATO misijama u svijetu i zašto šalje vojnike baš u Afganistan, kada, kako tvrde, to iz Alijanse od Crne Gore niko nije tražio.
RSE: U misiju u Afganistan je otputovao kontingent crnogorske vojske sa 31 vojnikom. Kako je u Crnoj Gori propraćen taj događaj? Da li je bilo reakcija i kakvih?
Tomović: Iznenađujuće, nije bilo nekih velikih reakcija. To je stvar koja se očekivala, koja više nije bila nikakvo iznenađenja i nikakav šok za javnost jer se o tome priča već intenzivno posljednje tri godine, od kada je zvanična Crna Gora ubrzano krenula ka Partnerstvu za mir i NATO. Odlazak prvog kontingenta crnogorske vojske za Afganistan, u crnogorskim medijima, prošao je kao još jedan dnevni događaj, ne toliko značajan. Čisto simbolično da se jave, reagovale su neke opozicione partije, ponavljajući već standardnu priču da je to možda i fatalna greška, da Crna gora nema šta da traži u Afganistanu. Ostalih reakcija, ni Vlade, ni nevladinih organizacija, nije bilo. Crnogorski kontingent, vod od 26 vojnika, krenuo je preko Budimpešte, da bi kasnije nastavio put za Afganistan i preuzeo obaveze koje je Crna Gora obećala prije godinu i pol dana.
RSE: Da li ste bili u prilici da razgovarate sa vojnicima? Koji su njihovi ključni motivi za potencijalno rizičan angažman u Afganistanu?
Tomović: Razgovarala sam u avgustu prošle godine, od kada se oni pripremaju. Bez obzira što oni u nekim zvaničnim izjavama ponavljaju da je primarni cilj profesionalno usavršavanje, profesionalan izazov, svima je više nego jasno da je osnovni motiv za odlazak u Afganistan prije svega finansijska korist.
Po zakonodavstvu i internim pravilima u Ministarstvu odbrane, vojnici nakon povratka iz Afganistana stiču određenu prednost u odnosu na ostale pripadnike Vojske u rješavanju stambenih pitanja. Tu treba tražiti razlog zašto su otišli...
RSE: Koliko su crnogorski vojnici, koji su otišli u Afganistan, obučeni i spremni, budući da nemaju iskustva, poput nekih kolega iz zemalja članica NATO?
Tomović: Postoje dva moguća pristupa toj priči. Iluzorno je očekivati da crnogorski vojnici budu spremni, opremljeni i obučeni kao što su američki ili njemački vojnici. Ne treba gajiti iluzije da i ostali kontingent u Afganistanu, malih država ili možda malo većih država, prikazuju nekakve spektakularne doprinose, opremu ili obučenost. Ne mislim da je crnogorski kontingent, koji je otišao za Afganistan, u nekom velikom minusu u odnosu na ostale kontingente, čak i značajnije većih država, ili na kontingente koji su već pet ili šest godina tamo. Ne vidim tu problem crnogorskog doprinosa u Afganistanu. Kao neko ko se priličan broj godina bavi tim pitanjima u Crnoj Gori, problem vidim u činjenici da crnogorska vlast na pravi način, možda čak ni sebi, a kamoli javnosti, nije objasnila potrebu za tim kakav je to interes Crne Gore da šalje svoje jedinice tamo, da za to izdvaja dva ili tri miliona eura godišnje, što je u odnosu na vojni budžet ili budžet za obranu, vrlo značajna suma, posebno u krizi koja je zahvatila Crnu Goru. Konstantno se ponavlja da to nije uslov za članstvo u NATO, da to nije nešto što je NATO tražio od nas. Niti u jednom momentu nije razmatran neki drugi vid doprinosa. Nije objašnjeno, ono što se ponavlja, da se bezbjednost Crne Gore brani i u Afganistanu. Na koji način? Na koji način je ugrožena bezbjednost Crne Gore u Kabulu? To je prošlo mimo javnost Crne Gore sa pro-forme raspravom u Parlamentu, sa nekim odlukama i propisima koji su donošeni bez javne rasprave, bez učešća bilo kakvih stručnjaka, osim onih formalnih koji su u Vladi. To vidim kao ključni problem odlaska u Afganistan.
RSE: Vojnici Crne Gore otišli su u Afganistan u trenutku kada je podrška javnosti za članstvo Crne Gore u NATO oko 30 posto. Da li njihov odlazak u tom smislu može da doprinese uvećanju tog procenta, ili će to možda umanjiti procent podrške?
Tomović: Kako kažu, to baš i nije bezazlen zadatak jer nijedan zadatak u Afganistanu u ovom momentu nije bezazlen. Dovoljan je letimičan pogled i vijesti iz Afganistana da se shvati da tamo ništa nije bezbjedno i ništa nije tako sigurno. Oni ponavljaju će crnogorska misija u toj bazi na sjeveru Afganistana biti bezbjedna.
Nijedan zadatak u Afganistanu u ovom momentu nije bezazlen. Dovoljan je letimičan pogled i vijesti iz Afganistana da se shvati da tamo ništa nije bezbjedno i ništa nije tako sigurno...
U svim zemljama, koje su poslale svoje trupe, a koje nisu članice NATO, koje su tek krenule na taj put, nakon slanja prvog kontingenta značajno je opala podrška. Bez obzira što Vlada ima mandat da vodi spoljno-unutrašnju politiku, njen mandat za slanje trupa u Afganistan očigledno nema podršku javnosti. To je jedan od ključnih razloga zašto je većina Crne Gore protiv.
Slanje trupa nije u istoriji Crne Gore, niti država sa ovog prostora. One nisu nikada bile kolonisti, niti imaju u tradiciji taj moment slanja svojih trupa na neke udaljene teritorije, bilo za izgradnju mira i demokratije, bilo u osvajačke pohode.
Mandat od 30 posto, definitivno nije nešto što je Vladi bio siguran znak da neće imati problema sa budućom podrškom javnosti, pogotovo ako se, ne daj Bože, dogodi neka i samo blaga neprijatnost, a kamo li nešto značajnije. Ne vidim da to ikako može uticati na povećanje podrške, a posebno i zbog finansijskog aspekta. Za tu misiju je već utrošeno više od tri miliona eura - za pripreme, nabavku nove opreme, vozila - za sve ono što je bio osnovni uslov da oni tamo odu. Svaki kontingent će koštati između 1,5 i dva miliona eura, inače skroman crnogorski budžet.
RSE: Kada biste morali ocijeniti od jedan do pet rad Ministarstva odbrane i Vojsku Crne Gore, koja bi to bila?
Tomović: Da budem optimistična i blaga, neka to bude tri. Svi mi sa ovih prostora, koji pamtimo neke druge oblike uređenja Vojske i neko drugo djelovanje Vojske i Ministarstva odbrane, vidimo da razlika definitivno postoji i što se tiče otvorenosti i komunikacije sa javnošću. Ljudi se pozivaju da posjete kasarne, mnogo su otvoreniji nego što ih pamtimo iz devedesetih godina ili početka 2000. Po meni, to je u ovom momentu još samo forma. Suštinski, ključne stvari i dalje nisu dostupne i dalje nisu pod okom javnosti, javne rasprave, demokratske kontrole. Samo se sjetite priče oko obavještajnih službi unutar Ministarstva obrane, koja je bila vrlo aktuelna prije pola godine, kako su se grčevito borili da ta služba, i u tom obliku, ostane u sastavu Ministarstva odbrane. Oni jesu napravili iskorak, da li svojom voljom ili pritiskom iz Brisela, prosudite sami, ali to je za sada na samom početku.
