Dostupni linkovi

Hičins:Nema levičarske opozicije postojećem stanju


Christopher Hitchens
Razgovarao Džejms Kirčik (James Kirchick), priredio Dragan Štavljanin

Za sve treba da postoji alternativa. Sada je nema – tačnije nema idealističke, internacionalističke, sekularne, levičarske opozicije postojećem stanju, kaže između ostalog za Radio Slobodna Evropa Kristofer Hičins (Christopher Hitchens) (61), jedan od najplodnijih i najkontroverznijih pisaca na engleskom govornom području.

Kao deklarisani ateista, autor je knjige “Bog nije veliki: kako religija sve zatruje” (God Is Not Great: How Religion Poisons Everything”, koja je 2007. bila svetski bestseler. Autor je, takođe, knjiga o širokom spektru pitanja, počev od podele Kipra preko Tomasa Džefersona do angloameričkih odnosa.

Početkom ove godine objavljeni su njegovi memoari "Hitch-22," neposredno pre nego što je utvrđeno da boluje od raka jednjaka.

U opsežnom intervjuu Hičins govori o tome ko su danas revolucionari, pesimizmu Lešeka Kolakovskog prema transformiciji komunističkih društava, da li su identični istočni komunistički i zapadni imperijalistički greh, zašto je guranje Iraka protiv Irana (1980-ih) od strane Vašingtona jedna od najpokvarenijih igara u novijoj istoriji državništva, zašto je dobro što su SAD supersila a ne neko od njihovih rivala.


RSE: Šta vas je privuklo revolucionarnoj politici?

Hičins: Ja sam rođen 1949. To znači da je 1968. bila idealna godina da se nađem na univerzitetu i postanem uvređen i besan zbog mnogih stvari: pre svega rata u Vijetnamu, ali ne samo zbog toga. Bio sam nezadovoljan, kao i mnogi drugi, dosadnom postratnom - delimično socijaldemokratskom politikom, delimično konzervativnim konsenzusom. Stoga je, u izvesnom smislu, sama raznorodnost pa i konfuznost u značenju reči revolucija, bila za mene privlačna. No, više od bilo čega drugog, osećaj za istoriju ponekad podstiče na akciju. Osećao sam da smo ušli u revolucionarni period.
Ukratko: odbacivanje crnačkog stanovništva u SAD – često i uz nasilje – vekovnog ropstva. Zatim, zbacivanje demokratske vlasti u Grčkoj od strane vojne hunte koju je štitio NATO. Komešanje širom Latinske Amerike, koja je dugo neka vrsta dvorišta američke imperije.
A, onda, kako je godina prolazila, sve jača društvena pobuna skoro da je srušila De Golovu Petu republiku – koja je inače trebalo odavno da okonča svoj vek.
U Poljskoj i Čehoslovačkoj se mnogo toga zanimljivog događalo. Bilo je jasno šta se zbiva i onima koji su nas smatrali trockistima, a koji smo podržavali tradiciju levičarske opozicije staljinizmu. Neki smatraju da su to bile revolucionarne godine poput 1848, ili 1917-8. To ne zvuči preterano. Kasnije sam shvatio da je to bio kraj dugog uticaja evropske levice.

Protesti na teheranskom Univerzitetu, decembar 2010
RSE: Kada se danas govori o revolucijama, šta pod njima podrazumevate?

Hičins: Za mene su revolucionari oni ljudi koji pokušavaju da svrgnu teokratski režim Islamske republike u Iranu, izlažući svoje živote u borbi protiv veoma okrutnog režima. Ti revolucionari nastoje da pronađu pogodniji oblik upravljanja tako starom civilizacijom kao što je persijska – a koju je ukaljao ovaj klerikalni fašistički režim.
Revolucionari su i oni koji sa sve većim uspehom teže da stvore autonomnu oblast ili čak nezavistan Kurdistan na severu Iraka – što je već izazvalo komešanje u Siriji, Turskoj, Iranu i drugde među najstarijom manjinom na Bliskom istoku koja je izložena represiji. Reč je o najvećem narodu u svetu koji nema sopstvenu državu. To je pitanje koje je mnogo starije i u neku ruku uverljivije nego palestinsko.

RSE: Postoji deo u vašim memoarima o neslaganjima sa Lešekom Kolakovskim da li komunistička partija može da se reformiše.

Hičins: Da.

RSE: On je na kraju bio u pravu, zar ne?

Hičins: I pogrešio. Bio sam veoma srećan kada sam kao veoma mlad upoznao Lešeka Kolakovskog, još uvek nacionalnog heroja u Poljskoj. Umro je prošle godine.
On je bio takozvani reformisani komunista tokom 1950-ih, i bio je prinuđen da napusti Poljsku nakon represije 1968. Došao je na Oksford gde sam i ja bio u to vreme. Napisao je magistralnu istoriju ne samo komunističke prakse već i marksističke teorije. To je još uvek najbolja, najiscrpnija kritika marksističke teorije ikada napisana.
Lešek, koji je kroz sve to prošao, sa prezirom je odbacivao svaku vest o komešanjima ili protestima u komunističkom bloku. “Ne donosi mi više vesti o reformisanom komunizmu, pojedinačnim pucnjima. To je beznadežan sistem, bez mogućnosti reformisanja”, govorio je. Smatrao sam da je to tačno, ali da je moguće da postoje reformisani komunisti – Mihail Gorbačov je bio najistaknutiji primer. Upravo zbog toga što ga je bilo nemoguće reformisati, čak i sam pokušaj da se nešto promeni u komunističkom sistemu, srušio bi ga do temelja – a čime bi se ostvario cilj.
Dakle, razlika je u nijansama. No, Lešek nije bio impresioniran razvojem događaja ni pri kraju svog života. Bio je veliki pesimista.

Nasleđe britanske imperijalne politike

RSE: Vaš stav o Americi se vremenom promenio.

Jalal Talabani, avgust 2010
Hičins: Pa, to je pojedinačno moja najveća promena stava. Tokom debate oko invazije na Irak, bio sam u Londonu na jednoj tribni na kojoj sam govorio protiv stavova pojedinih američkih liberala. Ja i jedan moj prijatelj - koji je do nedavno bio član Komunističke partije Britanije – podržavali smo poziciju Džalala Talabanija (sadašnji irački predsednik iz redova Kurda) i drugih iračkih levičara i sekularnih intelektualaca da je režim Sadam Huseina morao da ode. Nije bila zamisliva politika koja bi mu omogućavala da zadrži privatno vlasništvo nad Irakom.
Moj prijatelj je tada kazao: “Vidite, znam za sve argumente protiv američkog imperijalizma i slažem se sa njima. Mogu to da potvrdim i svojom knjigom o zločinima Henrija Kisindžera i tako dalje. Ali ako će postojati supersila u globalnoj areni, drago mi je da su to SAD a ne neko od njihovih mogućih rivala”. To je po meni logičan stav.

RSE: Pre 20 godina ste objavili knjigu o anglo sferi koja je bila kritičnija nego što bi možda bila da ste je danas napisali.

Hičins: I dalje smatram da to što su američka politika i institucije direktno nasledili nakon 1945. britansku imperijalnu politiku – nije bilo dobro ni za same SAD niti za teritorije koje su bile pod kolonijalnom upravom. Pomenuo bih sporne, granične oblasti koje su postojale i pri kraju britanskog carstva, a i sada se oko njih vode borbe – Palestina, Kipar, Kašmir. To nije srećna okolnost, kao ni američko “preuzimanje” ostalih delova sveta kojima su vladali: Portugalija u Africi, ili Holandija u Indoneziji. To je bilo šaroliko vreme i zaista zaslužuje veću kritiku od postojeće.
Svemu treba da postoji alternativa. Sada je nema – tačnije nema idealističke, internacionalističke, sekularne, levičarske opozicije postojećem stanju. Sada je mnogo jednostavnije utvrditi ko je stvarni rival.
Svemu treba da postoji alternativa. Sada je nema – tačnije nema idealističke, internacionalističke, sekularne, levičarske opozicije postojećem stanju. Sada je mnogo jednostavnije utvrditi ko je stvarni rival.

Stoga bih, na primer, rekao da najokrutniji gospodar Zimbabvea nije Robert Mugabe već njegov imperijalni gazda – Kina. Ako nastavite – što je, nažalost, veoma jednostavno – na listi su Darfur, Burma, Severna Koreja. Gde god su ljudska prava bukvalno poništena – Kina stoji iza toga.
Termin “krv za naftu” – na najjednostavniji način izražava tu politiku. Postavlja se pitanje američke spremnosti da se tome suprostavi. Mada postoji, ona je slaba i morala bi da bude izraženija.

RSE: Pisali ste o istočnom komunističkom grehu, ali i o zapadnom imperijalističkom grehu. Da li se oni mogu svrstati u istu ravan, ili treba praviti razlike između njih, kao i unutar samog imperizalizma. Da li je britanska imperija bila okrutna kao i belgijska?

Hičins: Moje omiljeno štivo o tom pitanju je esej Karla Marksa o Indiji, u kome je istakao da je apsurdno pričati o britanskom ugnjetavati ili okupaciji Indije, jer ispada da ona ne bi bila pod tuđinskom vlašću da nije Britanaca. Njome bi u tom slučaju dominirali Rusija, eventualno Turska, može se zamisliti i Persija…
Marks je istakao da je britanska imperija nesumnjivo koristila Indiju za eksploataciju resursa, pretvarajući njeno stanovništvo i sirovine u kapital u cilju finansiranja britanske industrijske revolucije. Bez obzira na to, ističe Marks, to je omogućilo Indiji da dobije železnicu, štampu, telegraf, komunikaciju parabrodima sa drugim kulturama. Na taj način Indija je okončala dugu stagnaciju i izolaciju. To je sve koristilo narodu u Indiji i omogućilo mu da na kraju dobije svoju modernu, prosperitetnu, post-britansku državu.
Naravno, Marks je neumoljivo kritikovao način na koji je britanska imperija tretirala svoje podanike, ali, objektivno, dobro je predvideo ono što je Indija danas postala.
Britanski učinak u Irskoj i Zapadnoj Africi, pak, nije tako impresivan. Ali, i dalje smatram da ako treba da budete nečija kolonija, nemojte biti pod Belgijancima. Strašno je biti pod upravom zemlje koja je takođe koloija, nerazvijena, siromašna i uskogruda.

Greške u Avganistanu

RSE: Da li se može zaustaviti Iran ako dođe u posed nuklearnog oružja.

Hičins: Ne mislim da se teokratski Iran može zaustaviti, čak iako ne dođe u posed nuklearnog oružja. Ako se pak domogne tog oružja, onda ćemo se suočiti sa “termonuklearnom teokratijom” na delu. No, ja ne smatram da bi u tom slučaju Iran odmah napao Izrael, a da ne govorim SAD. Mislim da bi koristio
Ne smatram da bi u tom slučaju Iran odmah napao Izrael, a da ne govorim SAD. Mislim da bi koristio nuklearno oružje za ucenjivanje pre svega drugih muslimana i nepersijanaca u tom regionu.
nuklearno oružje za ucenjivanje pre svega drugih muslimana i nepersijanaca u tom regionu. U međuvremenu, bili bismo prinuđeni da se prilagođavamo takvom ponašanju, a ja odbijam da živim pod takvim uslovima.
U najboljem govoru o Hitleru, Čerčil je istakao: “Ne radi se o jednom posebnom cilju, jednom segmentu politike, unutrašnje ili spoljnje, Hitlerovog režima. Reč je o tome da ne želite da živite na istom kontinentu sa njima. Ne želite da dišete isti vazduh”.
Drago mi je da postoji izrazita nepodudarnost između civilizovanog svetskog poretka koji teži u svakom slučaju demokratiji i slobodnoj razmeni – i totalitarnih ekspanzionističkih i fanatičnih režima.

RSE: Da li je zbacivanjem Sadama Huseina zapravo ojačan iranski režim?

Hičins: Postoji dva ili tri odgovora na to pitanje. Najpre, Iran sada ima priliku da vrši uticaj na određene segmente iračkog društva. Istovremeno, Teheran se uverio da su u blizini njegovih granica, kao i sa avganistanske strane, snage koje motre na njega.
Takođe, postavlja se pitanje, da li želimo da se vratimo u vreme kada je Džimi Karter ohrabrivao Sadama Huseina da se naoruža kako bi mogao da uđe u Iran, čime bi, očigledno, učinio uslugu SAD. Međutim, u tom ratu u kome nije ostvarena namera da se zbaci Homeinijev režim, ojačao je zapravo režim Sadama Huseina, diktatorske tendencije u Iranu a pri tom je stradalo million i po ljudi. To guranje Iraka protiv Irana je jedna od najpokvarenijih igara u novijoj istoriji državništva.

RSE: Prošlo je dve godine otkako je Obama preuzeo dužnost. Da li je bilo ikakve koristi od politike resetovanja odnosa sa Rusijom?

Hičins: Bio bih impresioniraniji u slučaju da se pokaže nešto konkretnije od retorike.
Na primer, ističe se da je Rusija odnedavno postala malo kooperativnija u nekim pitanjima, kao što su sankcije Iranu. Međutim, te gestove kooperativnosti Moskva nadoknađuje direktnim angažmanom na izgradnji iranskih nuklearnih kapaciteta.
Kada je reč o sporazumu (SAD-Rusija) o ograničenju nuklearnog naoružanja, on je sam po sebi važan, ali nije vredan ako je to cena za Putinovo dobro ponašanje kod kuće i u inostranstvu.

RSE: Da li je stanje u Avganistanu izmaklo kontroli?

Hičins: Postoje zemlje za čije stanje smo (SAD i Zapad) odgovorni, a u drugima nismo. Verujem da smo mogli da učinimo mnogo više da sprečimo genocid u Ruandi angažmanom preko Ujedinjenih nacija. Vašington nije trebalo da stavi veto na predlog rezolucije koju je podnela Češka u cilju jačanja zaštitnih snaga UN u Kigali. No, to ipak nije situacija za koju morate da kažete svakom Amerikanci: bez obzira da li znate ili ne, to je bila naša odgovornost.
No, Avganistan je drugačiji slučaj. SAD su bile duboko involvirane u ratu u ovoj zemlji protiv Sovjetskog saveza. Odabrali smo u tom trenutku zbog real politike ne tako poželjne saveznike. Onda smo napustili Avganistan, dopuštajući da sklizne u građanski rat. Što je još gore, došlo je do najpogubnije kombinacije haosa i tiranije.
Islamska republika je uspela da spoji dva najgora moguća sveta: hobsovsku državu sa čvrstorukaškom vladavinom.
To znači da imamo više razloga od Talibana da osporimo takvo stanje i da smo dužni da vratimo makar deo duga avganistanskom narodu, čak iako to nije u našem interesu.
XS
SM
MD
LG