Beljanski: Vlast ne želi kontrolu

Novosadski advokat i borac za vladavinu prava ​Slobodan Beljanski u Intervjuu nedelje RSE ocenjuje da vlast u Srbiji ne želi kontrolu, ne voli tuđu popularnost i nezavisnost, pogotovo ne voli konkurenciju.

On smatra da su najbitniji problemi srpskog pravosuđa nezavisnost i stručnost. Slučajevi helikopter i Savamala se nameću kao primeri očiglednog političkog uticaja na pravosuđe, navodi naš sagovornik.

Nakon što mu je posle 16 godina Pravni fakultet u Novom Sadu poništio doktorat zbog navodnog proceduralnog propusta Beljanski ocenjuje da nisu bili pravni razlozi ključni za tu odluku nego neki drugi.

Slobodan Beljanski, jedan od najeminentnijih pravnika Srbije, bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije i predsednik Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Nekadašnji je predsednik Saveza advokatskih komora Jugoslavije i Advokatske komore Vojvodine. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu držao je predavanja iz pravne etike. Koautor je Komentara Zakonika o krivičnom postupku.

RSE: Smem li ja negde da iskažem svoje mišljenje? Nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero kaže da ovakav način funkcionisanja našeg pravnog sistema i našeg života, kao u slučaju vašeg doktorata, dovodi u situaciju svakog čoveka da se upravo to zapita. Šta ste vi sebi postavili kao pitanje kad vam je poništen doktorat?

Beljanski: Prvo sam se zapitao ko je mogao da bude kreator jednog takvog, u najmanju ruku, neobičnog i paradoksalnog rešenja. Obrazloženje tog rešenja je prozirno i usiljeno da prosto ukazuje samo na to da nisu pravni razlozi bili ključni, nego neki drugi. Onda se nametalo i pitanje motiva. Došao sam do zaključka da su ti motivi zlonamerni.

Ako bismo stvar okrenuli na šalu, a možda tako i treba posmatrati, mogao bih da kažem da treba da budem zahvalan Pravnom fakultetu što je posle 16 godina oklevanja, ili brižljivog istraživanja, konačno mene uzeo u zaštitu od sopstvene samovolje. Naime, od toga da mi je nametnuto nešto što nisam hteo.

Čitava stvar je, po mojoj oceni, dobila preširoke razmere, ne zato što sam ja to hteo, nego zato što je postala simptomatična za diskriminaciju određenog kruga ljudi. Dakle, dobila je pomalo dimenzije opšteg karaktera. Meni nije prijatno što to moram da trpim, ali trpim.

RSE: Niste prestali da iznosite svoje mišljenje o stanju u pravosuđu i o vladavini prava. Nedavno ste ocenili da nema predaha u nasrtajima na pravosuđe. Upravo je stanje u pravosuđu kritikovano u nedavnom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu evrointegracija zbog neefikasnosti, nerešenih predmeta i uticaja politike. Šta je najveći problem u pravosuđu?

Beljanski: Osim ovoga što ste vi naveli da je u izveštaju Evropske komisije rečeno, nije bila reč samo o kvantitetu i uticaju politike, nego je bilo reči i o kvalitetu sudskih odluka i o narušenosti pristupa pravdi. Problema je više. Oni su povezani, i kumulativno i kauzalno, pa je teško izdvojiti prvi ili najvažniji. Ali ja bih rekao da su dva najbitnija - nezavisnost i stručnost.

RSE: Koliki je uticaj politike na pravosuđe? Da li možete da navedete primer nekog slučaja u kome je očigledan uticaj politike?

Beljanski: Uticaj politike na pravosuđe je značajan. Po mom sudu, tu se mogu osloniti uglavnom na fragmentarno iskustvo i primere, ali i na intuiciju, više je indirektnih nego direktnih uticaja. O tim indirektnim, možda ću nešto kasnije reći više. Ovaj drugi deo vašeg pitanja se odnosi na to da li mogu da ukažem na neke primere takvog uticaja. Prosto se nameću primeri u slučaju helikopter i u slučaju Savamala.

RSE: Da li vas iznenađuje što slučaj Savamala ovako dugo traje?

Beljanski: U neku ruku ne, zato što je prosto nemoguće da jednu tako široko organizovanu akciju, a pri tom akciju koja je bila od koristi za državni plan izgradnje Beograda na vodi, vlast ne može da reši, ne može da utvrdi lanac odgovornosti ili onoga ko je bio vinovnik svega toga. Otuda mi se čini da tu postoji jedna povratna sprega, da se zna ko je taj ko je odgovoran, ali i da taj ima svog keca u rukavu i da se ne želi ili ne može krenuti u postupak iz tih razloga.

Nije dobro kada je za zakonito obavljanje jedne profesije potrebna hrabrost

RSE: Ukoliko političari unapred presuđuju, kakva je to poruka za sudije i tužioce? Može li se reći da rade pod pritiskom ili strahom, kada čuju da političari, bilo da je to premijer ili da su ministri, saopšte svoju odluku pre nadležnih organa?

Beljanski: Sistem je tako organizovan da se od sudija naprosto žele stvoriti slabe ličnosti, koje će pažljivo osluškivati političke šumove i prilagođavati im se. Nema sumnje da neke poruke, koje se šalju često, na sudije deluju. Ako vi kažete hapsićemo jer smo krenuli u obračun sa krupnim kriminalom, pa onda dođe do toga, ili kažete ovi momci su nevini jer inače dobro rade svoj posao, ili kažete ovo nećemo rušiti, iako je bez dozvole sagrađeno jer nećemo da otvaramo novi front sa nacionalnim manjinama, onda vi dajete jedan jasan signal i putokaz kako treba da se vladaju pravosudni organi.

U slučaju helikopter saopštenje Javnog tužilaštva je bilo upadljivo neubedljivo. Tim pre što iz prakse znam da Javno tužilaštvo pokreće postupak, istragu pre svega, u slučajevima gde nema dovoljno dokaza, gde tek treba utvrditi da li će se dokazi pribaviti ili ne. Čak i onda gde nema osnova sumnje koja je neophodan uslov za pokretanje istrage. A ovde, gde osnova sumnje ima napretek, nije istraga ni pokrenuta.

​
RSE: Da li bi sudije i tužioci trebalo da pokažu više lične hrabrosti?

Beljanski: Nije dobro kada je za zakonito obavljanje jedne profesije potrebna hrabrost. Hrabrost je potrebna za avanturu, za vanredne prilike, za žrtvovanja. Ako tražite i u redovnim okolnostima hrabrost, kada priznajete da je odolevanje nedozvoljenim pritiscima jedna vrsta avanture, koja može puno da vas košta, priznajete da su i prilike neredovne. Takav odnos nikako ne može biti afirmativan za dobro uređenu državu i za vladavinu prava.

RSE: Koliko su stranke, koje su bile na vlasti poslednju deceniju i po, urušile pravosuđe, čak i pokušajima da ga reformišu?

Beljanski: Stanje u pravosuđu dovoljno govori o tome da je proces degradacije počeo davno i da je bio kontinuiran. Dakle i prethodne vlasti su doprinele toj degradaciji, bez obzira možda što su u vreme početka reforme pravosuđa postojale dobre namere. Te dobre namere nisu bile dovoljne da se iskupe za loše izvođenje.

RSE: Ministarka pravde Nela Kuburović smatra da bi Srbija dobila bolju ocenu Evropske komisije za pravosuđe da je Izveštaj o napretku završavan mesec dana kasnije, budući da se očekuje usvajanje seta krivičnih zakona i smanjenje broja zaostalih izvršnih predmeta za milion. Da li delite njeno mišljenje?

Beljanski: Ne. Problem nije statističke prirode već suštinske. Izmene i dopune Krivičnog zakonika ili manji broj nerešenih predmeta ne bi uticali na ocenu o kvalitetu sudskih odluka i o političkim pritiscima. Pre par dana mogli smo čuti predsednika Vrhovnog kasacionog suda da ima preko 1.600.000 nerešenih predmeta, da ima preko 2.000 naših slučajeva pred Evropskim sudom i da smo pred tim sudom šesta država po broju predstavki. To dosta loše govori, pogotovo ako imate u vidu veličinu naše zemlje i broj stanovnika, ti se odnosi srazmere pomeraju. Možemo reći da građani nisu zadovoljni radom našeg pravosuđa i da se u mnogim slučajevima pokaže da je to nezadovoljstvo opravdano.

Često se misli da je najveći broj predstavki orijentisan i uvažen zbog suđenja u roku koji nije bio razumni rok. Međutim, podaci govore drugačije. Više je onih predmeta koji govore o drugim vrstama nepravičnosti u sudskom postupku nego o ovoj.

RSE: Evropski komesar za proširenje Johanes Han poručuje da Srbija mora da usvoji nove zakone i da ojača rad svojih institucija. Međutim, stiče se utisak da aktuelna vlast uporno urušava institucije?

Beljanski: Ojačati rad institucija zapravo znači osloboditi ih spoljašnjih pritisaka i poboljšati zakone koji govore o efektivnosti njihovog rada. Naša vlast se postavila konkurentski u odnosu na nezavisne institucije. Očigledno im te institucije ne gode. Nijedna vlast ne voli kontrolu, a kod nas je to već dugo primetno.

Mogu vam izneti jedan primer sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Pre pet godina je uočeno da zakon ima slabosti i već tada je krenula akcija da se taj zakon popravi. Učestvovao sam u tome tada kao član Odbora agencije. Tek je sada, pre nekoliko dana, izašao u javnost nacrt novog zakona o agenciji. Taj zakon nije dobar. Sve ono što smo mi očekivali da će biti menjano, počev od toga ko bira i imenuje članove Odbora Agencije i kakve mere Agencija može da preduzima da bi efekti njenog rada bili primetniji su izostale. Ostala je ista šema, mogućnosti političkog uticanja na to ko će biti član Odbora, a time se u korenu kvari sistem kontrole i borbe protiv korupcije uopšte.

Nesklad između orijentacije ka EU i političkog populizma

RSE: Još jedan primer kako se vlast odnosi prema nezavisnim institucijama je i zaštitnik građana Saša Janković. Kako je moguće da se iz slučaja u slučaj, koji Saša Janković otvori, pokrene neprimerena hajka na njega? Šta to naša vlast ne shvata, kada je u pitanju posao zaštitnika građana?

Beljanski: Vlast ne želi kontrolu, a ne voli tuđu popularnost i nezavisnost, a pogotovo ne voli konkurenciju. Saši Jankoviću se sve ovo može pripisati. Sada mu se pripisuje i konkurencija, iako on radi još uvek svoj posao i radi ga savesno i dobro.

Rekao bih da postoji jedan očigledan nesklad između orijentacije ka EU i političkog populizma. Građani se uveravaju da je put ka Uniji naš jedini izbor, i to je dobro, ali se istovremeno igra i na kartu održavanja izvesne afektivne lojalnosti, uz pretpostavku da narod baš EU nedovoljno ceni i da ga je lakše pridobiti održavanjem nekog nacionalnog patosa, pričama o Kosovu i Metohiji, Rusiji, o neprijateljskom Zapadu, zločinima NATO-a i tako dalje.

Premijer Aleksandar Vučić to dosta vešto izvodi, uzimajući za sebe ono prvo, garnirano povremeno stranim investicijama i radnim pobedama, a ovo drugo prepušta drugima, ali ipak prepušta i to ostavlja traga, tako da vi imate jednu vrstu dvoličnosti u toj politici. Mi jesmo za EU zvanično, ali mnogo toga se čini da se kod naroda poverenje u EU naruši. Rekao bih da je to sve i uzrok ovakvog odnosa prema ombudsmanu.

​
RSE: Šta znače izjave premijera u kojima nam praktično govori da se u nekim slučajevima neće primeniti zakon?

Beljanski: To govori o tipu vlasti. Mi često kažemo da je kod nas vlast autoritarna i tu se mnogo ne greši. Takvoj vlasti odgovara lična vlast, centralizam i prekorednost, kojom se demonstrira moć, a manje ili nikako joj ne odgovara vladavina prava, autonomija i nezavisne institucije.

Ta poruka koju smo čuli ovih dana, svakako nije dobra poruka i nije jedina koja se omakla nekome iz vrha vlasti. Ona upravo utiče na one koji treba da preduzimaju mere u skladu sa zakonom, utiče na organe gonjenja, utiče na sud, koji prate šta se događa i u politici, da ocene šta je oportuno, a šta ne, ne za državu, nego za njih lično. Otuda imamo ove slabosti u pravosuđu o kojima sam govorio.

RSE: Da li sve više postajemo društvo u kome se umesto zakona primenjuje nečija volja?

Beljanski: Da, nažalost. Kod nas deluje mehanizam vlasti koji je Mišel Fuko nazvao grotesknim, čak i ibijevskim. Mehanizam koji se održava uprkos svemu što bi trebalo da ga diskvalifikuje. Kada je takvu ocenu dao, naravno ne u odnosu na nas, nego u odnosu na nešto drugo, Fuko je govorio o smešnom autoritetu kod koga postoje svi nivoi onoga što bi smo mogli nazvati odbojnim, bestidnim, čak jednom reči nedostojnim, ali što se ipak održava i ipak funkcioniše. I mi imamo jedan vid te pojave.

Moramo govoriti i pisati

RSE: Kako vidite rezultate istraživanja Demostata, koje je pokazalo da sedamdeset devet odsto anketiranih smatra da se teško stanje u Srbiji može rešiti samo "čvrstom rukom"?

Beljanski: Takva shvatanja posledice su potrebe za harizmatičnim vođom, za izbaviocem koga ćemo slediti slepo i dati mu odrešene ruke. Ona, po mom mišljenju, odražavaju veće poverenje u silu nego u slobodu, zapravo odsustvo potrebe za slobodom i građanskim pravima. To nije poteklo odozdo, to se već godinama ovde usađuje odozgo i što je najgore primilo se.

RSE: Na čelu ste Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Borite se za nezavisno sudstvo i vladavinu prava nudeći rešenja. Na čemu ste fokusirani?

Beljanski: CEPRIS radi na istraživanjima koja će otkriti, ili bi trebalo da otkriju, uzroke slabosti u pravosuđu i to kod svih njegovih činilaca u najširem smislu. Dakle i u sudovima i u tužilaštvima i u advokaturi. Potom, naš je plan, da nalazimo rešenja da se te slabosti otklone ili smanje i da to sugerišemo onima od kojih zavisi predlaganje i donošenje zakona ili nekih drugih mera da usvoje. Mi već radimo na jednom projektu koji je posvećen promenama Ustava u vezi sa pravosuđem. To ćemo do kraja godine završiti. Nadalje nam je namera da se bavimo i ovim pitanjima.

RSE: I vi i ostali članovi navodite da ste od samog osnivanja izloženi pritiscima. O čemu je reč?

Beljanski: Praktično istog dana kada smo registrovani, Javno tužilaštvo je tražilo izuzeće sudije (Aleksandra) Trešnjeva. Po mom mišljenju potpuno neopravdano. Kada je to izuzeće predsednik suda usvojio, on je u obrazloženju rešenja napisao i takve stavove koji govore dosta rečito o tome da se takvo udruženje smatra nepoželjnim. Očigledno da vlast ne želi da ustupi svoj monopol o staranju u stanju u pravosuđu, a mi nemamo nameru niti imamo moć da bilo šta sami menjamo, ali možemo da utičemo i da kroz stručnu raspravu ukažemo na to šta je potrebno menjati. To nije ništa nedozvoljeno, mada vidim da i to takođe nekome smeta.

RSE: Da zaključimo ovaj razgovor. Čini se kao da danas nije dozvoljeno pojedincu da kritički misli, da iznosi svoj stav?

Beljanski: Ja bih vas samo podsetio da u izveštaju Evropske komisije postoji još jedan stav, i to najrezolutniji od svih ovih, koji su u neku meru relativni, ali ovaj je dosta kategoričan. On glasi - nije postignut nikakav napredak u poboljšanju uslova za puno ostvarenje slobode izražavanja. Srbija je, kažu, postigla izvesni nivo pripremljenosti, ali napredak ne. To je ono što može da nas brine.

Negativna definicija kaže da je sloboda sve ono čega nismo lišeni voljom drugih, osim ako je lišavanje bilo nužna žrtva koju smo svesno podneli radi prava drugih, upravo radi slobode drugih.

Kod nas je prisutna druga vrsta prinude. Pojedinci koji ne pristaju na samovolju, na bezrazložno ili stihijno sputavanje, koji kritikuju, udaljuju se tako što bivaju naruženi, oklevetani, proskribovani, demonizovani, proglašeni neprijateljima, a sve s ciljem da im se naruši moralni integritet, a time i autoritet, ili da se primoraju da od svega dignu ruke i da jednostavno ustuknu sa javne scene.

Kako je govorio Isaija Berlin to je povlačenje u unutrašnju tvrđavu. Ujedno, to bi bilo i negacija pozitivnog pojma slobode sa porukom nećeš ti biti neko, nego ćeš biti niko. Međutim neki teoretičari su vrlo lepo i sažeto davali poruke - moramo potiskivati bahatost, tromost i gnušanje prema prljavštini takozvane dnevne politike. Moramo govoriti i pisati.