Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Mirjana Karanović: Sarajevo mi je uvek bilo poseban grad


Mirjana Karanović

Predstava „Helverova noć“, reditelja Dine Mustafića ove sedmice je obilježila 15 godina igranja na sceni Kamernog teatra 55. Tom prilikom, rukovodstvo ove teatarske kuće uručilo je zahvalnice glavnim glumcima, Mirjani Karanović i Erminu Bravi. Također je pokrenuta inicijativa da se Mirjana Karanović proglasi počasnim građaninom Sarajeva, a priznanje bi joj trebalo biti uručeno 6. aprila.

RSE: Zajedno već godinama glumite sa kolegom Erminom Bravom u predstavi. Šta je tajna uspjeha i dugovječnosti tog komada?

Karanović: Mislim da ima više razloga. Tekst me je odmah uzeo pod svoje, okupirao moju maštu i moj intelekt. Kada sam podelila sa Dinom svoju želju da taj tekst igramo Ermin i ja, desila se zajednička posvećenost sceni i teatru, i jedno bespogovorno predavanje situaciji koja se odigrava na sceni. Prostor Kamernog teatra je ušuškan. Gledaoci su blizu nas i onda se između nas uspostavi veza. Ne samo između Ermina i mene koji igramo u predstavi, nego je uzbudljiva i ta veza sa publikom.

To je predstava sa jako puno emocija. Ona u sebi sadrži nešto što u knjigama o teatru stoji, a to je katarza. To je predstava koja ima emotivnu katarzu. Zato je to predstava koju mnogi ljudi gledaju više puta, iako predstava, od smeha na početku, dovede do suza na kraju. Ima jednu težinu, nije komedija, ozbiljna je predstava sa nekim možda duhovitim delovima, ali je zapravo vrlo emotivna.

Sve to zajedno čini tu predstavu dugovečnom. I Ermin i ja, bez obzira što starimo možemo i dalje da igramo te likove jer oni nisu ograničeni u smislu godina. Ima nekih predstava koje više ne mogu da igram jer to treba da igraju neke mlađe glumice. Ovde je drugačije.

Detalj iz predstave "Helverova noć": Mirjana Karanović i Ermin Bravo
Detalj iz predstave "Helverova noć": Mirjana Karanović i Ermin Bravo

RSE: Čuli smo da je pokrenuta inicijativa da Vas proglase počasnim građaninom Sarajeva i da će vam to priznanje biti dodijeljeno na rođendan grada Sarajeva, 6. aprila. Šta to znači za Vas?

Karanović: Zahvaljujem se i Emiru Hadžihafizbegoviću, upravniku Kamernog teatra, koji je pokrenuo tu inicijativu. Emir i ja se znamo jako dugo. Svašta se desilo i u mom i u njegovom životu i u životu ovog prostora. Upoznali smo se u jednoj državi, a sada živimo u drugim. Sve je otišlo dalje.

Sarajevo je za mene uvek bio poseban grad. Možda bih mogla da sednem i razmislim zašto baš Sarajevo, zašto to nije neki drugi grad. Onako najbanalnije i najuopštenije, to je duh ovoga grada, ljudi i ono što je Sarajevo značilo za mene osamdesetih godina. Uvek je za mene to bila mnogo intrigantnija veza nego veza sa nekim drugim gradovima u koje sam takođe odlazila često.

U ovome gradu sam mogla da komuniciram, od muzike, vizuelnih umetnosti, do teatra. To je uvek bila veoma zanimljiva veza intelektualnog, mentalnog i emotivnog. To je ono što je meni izuzetno uzbudljivo. Ono što radim doživljavam upravo tako, to je uvek veza između misli i emocija.

RSE: Dvije godine je prošlo od Vašeg redateljskog prvijenca, „Dobra žena“. Tu ste odabrali temu suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima. Kako ste zadovoljni, kako je taj film prošao i kod publike i kod kritike?

Karanović: Taj film je sjajno prošao na festivalima van ovih prostora i dobio je neke nagrade. Zapravo, on nije imao skoro nikakvu distribuciju, niti vidim da su neke televizije makar zainteresovane da ga prikažu, što bi meni mnogo značilo.

Taj film nije nikakav plakat, niti pamflet. Pokušala sam da ispričam nešto iz jednog vrlo intimnog, ljudskog ugla, iz ugla žene. To je jako retko i na ovim prostorima nema puno žena reditelja, čak ih ima možda najviše u BiH, ovih uspešnih. Nema mnogo filmova koji pričaju iz ugla žene.

Možda će film jednog dana neko gledati. Svi koji su ga gledali su imali vrlo dobru reakciju. Nadam da će stići do malo više ljudi.

RSE: Nedavno sam gledao film u kom ste možda imali jednu od vaših prvih uloga „Majstori, majstori“, Gorana Markovića. Kakva Vas sjećanja vežu za taj film? Kakva je bila saradnja sa Goranom?

Karanović: To je bio moj drugi film u životu. Snimila sam „Petrijin venac“. Kada sam to snimila još uvek sam bila na Akademiji. Kada sam završila snimanje „Petrijinog venca“, vratila sam se u školu, na treću godinu.

Onda me je pozvao Goran da igram jednu malu ulogu u filmu u kome zapravo možda nije bilo glavnih uloga. Senka Sokolović je igrala direktorku. Igrala sam sa legendama. Sećam se da sam bila srećna što sam uopšte negde tu u blizini, i što mogu tome da prisustvujem. Gledati Radeta Markovića, Zorana Radmilovića ili Aligrudića, meni je to bilo potpuno neverovatno.

Dok sam sanjala o tome da budem glumica nisam nikada zamišljala da ću igrati na filmu

Dok sam sanjala o tome da budem glumica nisam nikada zamišljala da ću igrati na filmu, nisam sebe videla kao filmsku glumicu. Mislila sam da filmske glumice moraju da izgledaju na jedan određeni način, ima nekog glamura u tome. Sebe nikada nisam doživljavala kao glamuroznu osobu. Uvek sam mislila, radiću nešto u pozorištu, igraću neke majke, tetke i tako.

Filmom „Majstori, majstori“ sam mislila da me je Bog pogledao, dao mi neku priliku, ne u smislu moje uloge, nego da sam ja tu. Uloga je bila mala, igram manje-više sebe. Partner mi je bio Berček. Paja Vujisić je bio tu, sa njim sam igrala i u „Petrijinom vencu“. Bez obzira što smo snimili film, on je bio jedna nedostižna osoba, osobenjak, jedna potpuno država za sebe, kao neko ostrvo. Deli nas neka voda koju ne možete da preplivate. On je digao most, nema prelaza tamo.

Glavna uspomena koja me veže za taj film je da sam prosto bila fascinirana. Dok snimate nešto, ne znate kako će to da ispadne. Kada je film izašao, sećam se da to i nije nekako prošlo. Bilo je zanimljivo. Ne znam posle koliko godina su ljudi počeli da otkrivaju taj film.

RSE: Ovih dana se u Sarajevu održava festival Sarajevska zima, pod motom „Buka i bijes“ kao neka simbolika na ono što se događa u cijelom svijetu. I u regiji je dosta protesta, u Beogradu posebno. Angažirani su mnogi umjetnici i glumci. Kako Vi komentirate cijelu ovu situaciju koja se trenutno događa u regiji, a i u Srbiji?

Karanović: Mislim da su to dobri i zanimljivi pokretači ljudskih akcija, to da osećaš bes i da imaš potrebu da to iz sebe izbaciš, da ne ideš, da ne gutaš, da ne ćutiš, da ne trpiš. To je kao početna energija jako dobro.

U jednom trenutku buka i bes moraju da se preobraze u neku definisanu i vrlo određenu ideju

Mislim da u svakom ljudskom kontaktu, pa i u onom najbližem kad se radi o odnosu prema svom mužu, ženi, detetu, prijatelju, komšiji, to nije dovoljno. Nije dovoljno izraziti samo to kako se osećaš, tu frustraciju. Mislim da u jednom trenutku, pre ili kasnije, ta buka i bes moraju da se preobraze u neku definisanu i vrlo određenu ideju - šta je to što ti hoćeš.

Političari treba da uređuju i vode državu, da se brinu o tome da stvari funkcionišu na planu društva. Oni to ne rade. Ta pobuna i taj bes se od strane političara često čitaju kao nešto iracionalno i nepotrebno, neko rasipanje, kao neka samovolja, kao nekakva razmaženost. Oni smatraju da rade, a mi samo idemo po ulici i deremo se. Mislim da su oni loši roditelji, i da bi prvo trebalo bolje da čuju šta je to, da pokušaju da nađu razloge zašto se to dešava i da onda rade na tome da se to popravi. A ne da misle da mi treba da se popravimo, da su oni dobri, a mi smo ti koji bi trebalo malo da sednu i razmisle o tome.

Mislim da ljudi koji protestuju prosto moraju da odrastu zato što nemaju pomoći. I mi kao društvo moramo da odrastemo, da definišemo i osmislimo načine kako ćemo, ne samo da smenimo jednu vlast, nego kako ćemo, kada se to desi, da organizujemo nastavak svog života. Nikakvog efekta nema od smene vlasti ako se onda ništa drugo ne promeni.

  • 16x9 Image

    Ivan Katavić

    Od 2005. suradnik redakcije sarajevskog dopisništva Radija Slobodna Europa. Najčešće obrađuje teme iz života običnih ljudi, kulture i sporta. Dobitnik treće nagrade Regionalnog radijskog festivala u Tuzli 2008. za priču o vjerskoj toleranciji u BiH, te dobitnik specijanog priznanja UNICEF-a 2012. za novinarski doprinos kampanji "Pravda za svako dijete".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG