Dostupni linkovi

Milena Dravić: Pobuna je danas neizvodiva


"Ova količina rijaliti šoua ugrozila je naciju", kaže glumica Milena Dravić, ovogodišnja dobitnica nagrade za životno delo Dobričin prsten.

U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) čuvena glumica govori o urušavanju pravih vrednosti u kulturi, o svojim ulogama, o najtežim životnim trenucima koje su joj dodatno otežali tabloidi.

Nada se da će uskoro moći da snima film ili neku ulogu za televiziju jer su joj lekari savetovali da, posle duže pauze, može da počne da radi. Ne zna hoće li se ikada vratiti pozorištu. Želja joj je da opet ode u Pulu, u Dubrovnik...

RSE: Na dodeli Dobričinog prstena, posle aplauza koji je trajao više od deset minuta, rekli ste da aplauz produžava život. Reditelj Puriša Đorđević je rekao da bi voleo da sa Vama snimi svoj poslednji film. Hoćete li snimiti film sa Purišom?

Dravić: Ne bih volela da bude ni meni, ni njemu poslednji, ali bih volela da snimimo film. Ministarstvo za kulturu nije baš darežljivo, tako da nisam sigurna da li bi do toga moglo da dođe. Bilo bi lepo da može, bilo bi dobro, i za njega i za mene, pogotovo posle ove velike pauze koju sam imala. To su želje. Da li će doći do realizacije, to stvarno ne znam.

RSE: Da li ste videli scenario? On kaže da je sve spremno, samo nema novca.

Dravić: Nisam još videla scenario.

RSE: Dodela Dobričinog prstena je ulila, bar na trenutak, nadu da se Srbija vratila pravim vrednostima i da najviša društvena priznanja dobijaju istinske vrednosti i vrhunski umetnici. Tim povodom je neko od Vaših kolega rekao: "Ima nade za ovaj grad". Ima li, zaista, nade?

Dravić: Moglo bi nešto da se uradi, ali nam se ne da. Zašto i kako, ne znam. Ova količina rijaliti šoua (relity show) je apsolutno ugrozila naciju. To je ozbiljna stvar. Ne gledaju to samo penzioneri, već to gledaju svi na skoro svim kanalima. Za mene je to najveća opasnost.

RSE: Početkom 2017. godine ste rekli: "Apsolutno ne mogu da shvatim kako su neznanje i površnost zavladali u svim sferama. Svuda oko sebe vidimo javašluk i neznanje. Ne znam da li ćemo moći iz toga da se iščupamo". To isto govorite i na kraju 2017. godine?

Dravić: Govorim to i na kraju 2017. Neko mi je javio da je to izabrano za izjavu godine. To sam rekla i to mislim. Bilo bi mi žao da pokleknemo jer stvarno imamo jako talentovane ljude. Ne znam objašnjenje zašto i zbog čega je opasnost po državu promovisati prave vrednosti.

RSE: Znam da o politici ne volite da govorite. Neću Vas pitati o politici, već o društvenom angažovanju. Vi ste 1996. i 1997. godine učestvovali u demonstracijama. Da li mislite da danas postoje razlozi i mogućnosti za takvu jednu pobunu?

Dravić: Mislim da je neko drugo vreme i da je pobuna sada neizvodiva. Sa svojim komšijama sam devedestih spontano išla na demonstracije. Nisam išla sa svojim staležom, sa svojim udruženjem ni sa pozorištem. Bilo je to spontano, jednostavno nešto se desilo. Možda će nešto iznenada da se desi i danas, nešto što ne mogu ni da pretpostavim.

San svakog umetnika: Monografija Milene Dravić
San svakog umetnika: Monografija Milene Dravić

RSE: Vaš život je dugo bio kao bajka. Ima li ste karijeru vrlo uspešne glumice. Posle su došla teška vremena: devedesete godine, raspad zemlje, ratovi, bolest, gubitak partnera. Kada Vam je bilo najteže da zadržite Vaše dostojanstvo i da sačuvate Vašu privatnost, s obzirom na tabloidizaciju društva koja traje već duže vremena?

Dravić: Jako mi je teško pao period Draganove (Nikolić, glumac, prim. red.) bolesti, kada su svi tabloidi pisali na najstrašniji način o njegovim mukama, o njegovoj bolesti, o meni. To je bilo neizdržljivo. Od njega se to krilo, da ne čita. Dragan je bio isuviše veliki klikeraš, znao je i osećao je sve šta se dešava. Strašno je bilo.

Svi naši prijatelji, naša porodica i mi, smo bili očajni. Bili smo bespomoćni. Nismo bili zaštićeni ni od koga. Dragan i ja nikada nismo pripadali nekim klanovima, nekim grupama, tako da smo potpuno bili na vetrometini. Dosta sam jaka osoba, ali to nisam mogla da izdržim. Nisam mogla da verujem šta se dešava. Posle mesec-dva sam se zbog toga razbolela i ja, vrlo ozbiljno.

RSE: Učestvovali ste u filmovima, pa i partizanskim, koji su bili neka vrsta državnih projekata u socijalističkoj Jugoslaviji, ali ste imali i glavne uloge u filmovima "crnog talasa", koji su bili subverzivni i zabranjivani filmovi. Da li ste znali u šta se upuštate, kada ste prihvatili ulogu u filmu Dušana Makavejeva Misterije organizma?

Dravić: Kino klub Beograd je bilo univerzitet, to je bila škola. Kamo sreće da postoji takav kino klub danas i ovde. Isti takav je bio Kino klub u Zagrebu, Lordan (Zafranović, reditelj, prim. red.) je bio među tim ljudima. Mi svi smo se znali. Stvarno su to bili vrhunski ljudi, od Žike Pavlovića (pisac i reditelj, prim. red.), Makavejeva, Kokana Rakonjca (reditelj), Babca (i reditelj, montažer, profesor i teoretičar filma Marko Baba, prim. red.), Vuksana Lukovca (montažer), snimatelja Aleksadra Petkovića... To se videlo u njihovim filmovima, prvo na kratkim filmovima, koji su išli na festivale, koji su dobijali nagrade. Onda su krenuli ozbiljni filmovi. Da puste mladom svetu Kapi vode, Ratnici, odmah bi shvatili kakvi su to momci tada bili i kako su fantastično radili.

Znala sam da imaju prema njima neki gard. Međutim, nisam kukavica i nisam kalkulisala. Taman posla! Meni je bilo važno to njihovo znanje, taj njihov entuzijazam i to sve što su nosili sa sobom, inovaciju. To su fantastični filmovi. Na kraju sam bila potpuno u pravu što sam pristala da radim sa njima, i to zaista, bez kalkulacije, nego sa velikim oduševljenjem.

(Insert iz filma Dušana Makavejeva Misterije organizma / YouTube)

RSE: Hoćemo li Vas videti u pozorištu?

Dravić: Ne znam, pozorište zavisi od moje situacije. Važno je da radim. Meni je čak i doktor rekao da treba da radim. Eventualno će prvo biti neko snimanje, a onda će vreme pokazati da li ću moći da igram u pozorištu ili neću moći, što bi mi jako teško palo. Ali, takav je život.

RSE: Koja Vas uloga u pozorištu čeka?

Dravić: Predstava, u kojoj sam mogla, i po godinama, da igram je lik Mod koji je potpuno neverovatan. Radi se o predstavi Harold i Mod, koju je režirao Milan Karadžić u Beogradskom dramskom pozorištu. Jako mi je žao zbog te predstave. Oni su me čekali jedan period, pa drugi period... Mislim da je meni, za sada, to nemoguće da igram, jer to je zaista teška uloga, zahtevna. To je jedan tempo od dva sata. Morala bih da budem u fantastičnoj kondiciji.

Ako budem išta radila više, moraću da krenem sa nekim lakšim stvarima, bilo da je to film ili televizija, ali mora da bude snimanje. Onda će se pokazati da li bih mogla ponovo da se vratim pozorištu. Obožavam pozorište i strašno bih volela da se vratim.

RSE: Da li biste voleli ponovo da odete u Pulu?

Dravić: Kako da ne. Na svu sreću, u međuvremenu, posle svih onih užasa koji su se dogodili, mi smo bili u Hrvatskoj. Prva ekipa koja je ušla u Hrvatsku posle rata je bila ekipa Profesionalca (pozorišna predstava i film po tekstu Dušana Kovačevića, prim. red.) sa pokojnim Batom Stojkovićem (Danilo). Vrlo brzo posle toga smo mi ušli sa Larijem Tompsonom (pozorišna predstava, prim. red.) i igrali smo u Puli, Rijeci i u Zagrebu. To je bilo jedno opšte oduševljenje. Naravno da bih volela da opet idem u Pulu.

RSE: A u Sarajevo?

Dravić: Bila sam u Sarajevu posle rata, radila sam seriju Lud, zbunjen, normalan sa Mustafom Nadarevićem. Šetali smo Titovom ulicom, Seka Sabljić (Jelisaveta, glumica) i ja, baš 5. juna. Sećam se tog datuma jer na taj dan sam počela snimati svoj prvi film Vrata ostavi otvorena baš u Sarajevu. Šetale smo ispred zgrade Bosna film. To je još uvek porušena zgrada. Na njoj je bio plakat. Tog 5. juna je jedan bend imao nastup. Tog dana, pre 50 godina, zaigrala sam u filmu. Seka i ja smo se slikale ispred zgrade. Tada, pre pet-šest godina, sam bila u Sarajevu i više nisam. Volela bih da odem ponovo, jer se u Sarajevu jako lepo osećam.

(Milena Dravić i Jelisaveta Sabljić u seriji Lud, zbunjen, normalan / YouTube)

RSE: A Dubrovačke ljetne igre?

Dravić: U Dubrovniku, nažalost, dugo nisam bila... Bila sam u Makedoniji, u Sloveniji, u Hrvatskoj... Svuda sam bila, ali u Dubrovniku ne.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG