Hrvatski branitelji traže spomen-ploču u Novom Sadu

Udruženje hrvatskih branitelja Domovinskog rata 91 (UHBDR91) iz Koprivnice, Gradskom veću i gradonačelniku Novog Sada uputilo je zahtev da se u tom gradu postavi spomen-ploča u čast i slavu svim nastradalim hrvatskim braniteljima i civilima. I dok iz lokalne novosadske samouprave poručuju da će na taj zahtev odgovoriti pismom, vodeći računa o dobrim međusobnim odnosima između dve susedne države, u nevladinom sektoru smatraju da zločine nad hrvatskim civilima i braniteljima u Srbiji svakako treba mapirati, ali da takvo mesto zločina nije bio grad Novi Sad.

Milos Vučević, gradonačelnik Novog Sada, koji dolazi iz redova Srpske napredne stranke, izjavio je za Radio Slobodna Evropa da je postavljanje spomen ploče u Novom Sadu za branitelje i žrtve rata u Hrvatskoj, “politički nerealno”. On najavljuje da će konačnu odluku Gradsko veće Novog Sada doneti najverovatnije naredne sedmice.

Svoj stav pravda time što, kako kaže, činjenice o svemu što se događalo u devedesetim još uvek nisu utvrđene. Kada govori o eventualnoj spomen ploči u Novom Sadu, kao poseban problem navodi da u Novom Sadu živi najveći broj izbeglog stanovništva iz bivše Republike Srpske Krajine, drugih delova Hrvatske, pa i Bosne i Hercegovine.

“Dobio sam na stotine, ali, bukvalno na stotine, mejlova građana Novog Sada koji, neki fino, a neki, naravno, daleko dramatičnije, iznose svoje protivljenje postavljanju takvog spomen-obeležja. Po meni, treba da pričamo o sadašnjosti i o budućnosti, a ne da kopamo po ranama. Kad god se smiri situacija, stalno neko hoće da otvori priču o ispitivanju, pre svega, rekao bih, kolektivne odgovornosti”, kaže Vučević.

Upitan je li uopšte moguće graditi budućnost a da se ne sagleda prošlost, Vučević kaže:

”U preghodnih dvadeset godina neke činjenice smo utvrdili, neke još nismo, ali, očigledno je potreban još neki protok vremena da bi bilo hrabrosti i smelosti, i na jednoj i na drugoj strani, a čini mi se da se stalno insistira na jednosmernoj ulici u toj saradnji i da se traži samo naše priznanje krivice i odgovornosti, koje nesporno postoje, ali je i nemoguće da je za sve kriva samo jedna strana”, kaže Vučević, koji dodaje da ovaj zahtev nije doživeo kao provokaciju, ali da mu je nekako neobično da se u sred velikih letnjih vrućina neko setio ove ideje.

Mladen Pavković, predsednik UHBDR91, za Radio Slobodna Evropa ovako objašnjava zašto je za postavljanje spomen-ploče izabran Novi Sad:

“Mi smo izabrali Novi Sad koji je najbliži Vukovaru, da se takve stvari nikada više na ponove. Dakle, naša je želja da ljudi konačno shvate da je rat jedno veliko zlo i ta spomen-ploča treba da bude jedan mali dio opomene da se takve stvari u budućnosti više ne događaju”.

U Stajićevu i Begejcima neophodna obeležja

Neosporno je i nesporno je da civilizovano društvo mora mapirati mesta stradanja i mesta zločina. Veliki broj organizacija civilnog društva u Srbiji već nekoliko godina traži da se obeleže mesta mučenja i stradanja hrvatskih ratnih zarobljenika i civila u logorima Begejci i Stajićevo, u okolini Zrenjanina. U tim logorima devedesetih godina boravilo je između dve i tri hiljade građana Hrvatske koje su pripadnici JNA zarobili uglavnom u Vukovaru.

Još 2009. godine predstavnici Udruženja pravnika „Vukovar 1991“ sastali su se sa tadašnjim predsednikom Skupštine grada Zrenjanina Aleksandrom Martonom, i upoznali ga sa svojim namerama da građani Hrvatske, koji su za vreme ratnih dejstava na tlu nekadašnje Jugoslavije bili zarobljeni u logorima u Stajićevu i Begejcima, organizovano dođu u ta sela i postave spomen obeležja na mestima gde su bili zarobljeni.

Od te inicijative, podseća Marton za naš radio, nije bilo ništa zbog protesta i nemira koje su organizovala domaća desničarska i udruženja bivših ratnika. Otuda smatra da lokalne vlasti nemaju kapacitet da realizuju obeležja žrtvama rata zbog čega tu obavezu treba dići sa lokalnog na državni nivo.

„Mislim da vrhovi država, i jedne i druge, u istom danu treba da se dogovore da se mapiraju mesta stradanja i tortura, da se, recimo, u Lori postavi spomen-ploča za vojnike i civile koji su tamo bili zatočeni i maltretirani, ali da se to uradi i u Stajićevu, Begejcima i na drugim mestima gde su postojali sabirni centri i logori u Srbiji. Smatram, dakle, da je pravi nivo za to državni nivo i neke informacije govore da se o toj temi ozbiljno razgovaralo i razgovara, tako da ćemo videti epilog čitave priče“, smara Marton.

U bivšim logorima Stajićevu i Begejcima kod Zrenjanina neophodno je postaviti primerena spomen-obeležja, ocenjuje i Nataša Kandić, čelnica REKOM-a i bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo.

”Do sada se najviše govorilo o Stajićevu i Begejcima kao logorima koje treba obeležiti. U Stajićevu još uvek postoje ti hangari, dok su u Begejcima zgrade prilično uništene i preti opasnost da nestane bilo koji trag o postojanju tog logora u kojem su bili zatvoreni prevashodno hrvatski civili. Mislim da na tome treba da se gradi ta politika obeležavanja – da se obeleže datumi, lokacije, mesta na kojima su ljudi, pre svega civili, držani mimo zakona, mimo bilo kakvog krivičnog dela, a gde su ratni zarobljenici bili izlagani torturi, a neki i ubijeni”, podseća Kandićeva.

Upitana kako gleda na inicijativu koprivničkog udruženja branitelja koje ne pominje logore u Stajićevu i Begejcima već traži da se spomen-ploča postavi u Novom Sadu, Kandićeva za RSE kaže:

“Ja mislim da je to više jedan politički zahtev i da ne postoji komunikacija sa hrvatskim ministarstvom branitelja. Smatram da će sve što će se ubuduće događati oko obeležja, moraće da se zasniva na dogovorima državnih institucija. Svaka inicijativa je dobrodošla, ali mora biti obrazložena i vrlo dokumentovana, u smislu da se odnosi na konkretne događaje, na konkretne žrtve. Novi Sad nije mesto koje bi bilo kada neko posećivao da bi posetio neki spomenik koji ima veze sa stradanjima ljudi u Vukovaru. Mislim da to nema dobru artumentaciju, a meni je žao što je to udruženje zaboravilo na Stajićevo i na Begejce, koji treba da budu obeleženi“, kaže Nataša Kandić.