Građani Srbije: Nostalgija za Jugoslavijom, razočarenje demokratijom

Demokratiju podržava 39 odsto ljudi u Srbiji. Ovo proizilazi iz ispitivanja koje je neposredno pred parlamentarne izbore sproveo CESID u saradnji sa kancelarijom Nacionalnog demokratskog instituta u Srbiji. Svojevrsni kuriozitet je podatak da ogromna većina ispitanika smatra da je u socijalističkoj Jugoslaviji samo deset odsto građana trpelo političku represiju, ali da je ostalih 90 odsto živelo dobro, a da sada svega deset odsto ljudi u Srbiji živi dobro, dok su ostali na rubu egzistencije.

Ispitanici su najnezadovoljniji ekonomskim stanjem o čemu svedoče i brojke: 40 odsto njih navodi da živi u konstantnom egzistencijalnom strahu, a 55 odsto smatra da im država ne garantuje sva prava koja je dužna da im pruži.

O rastu pesimizma građana svedoči podatak da više od polovine učesnika istraživanja smatra da živi lošije od svojih roditelja, a dve petine veruju da će njihova deca živeti još lošije.

Ovakvi rezultati su proizvod nerealizovanih velikih očekivanja, pre svega ekonomskih, koja su građani imali od trenutka kada je počeo razvoj demokratije u Srbiji. Rezultat tog razočaranja je apsud da se zbog toga sada i čitav demokratski sistem stavlja pod znak pitanja, smatra Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku:

“Ne smemo zaboraviti period devedesetih, kada smo kao država bili na stubu srama, ali isto tako ne smemo zaboraviti ni da se od dvehiljadite naovamo demokratski potencijal nije iskazao u svom punom svetlu, da nije doneo adekvatna rešenja u ekonomskoj sferi koja bi dovela do značajnije boljeg života građana. Dakle, odgovornost je apsolutno na svima”, ocenjuje ona.

Na na opasku da danas još nismo dostigli nivo društvenog prozivoda sa kraja osamdesetih godina Joksimovićeva kaže:

“Ako poredimo, na primer, 1989. godinu i današnji period, moramo biti svesni onog kroz šta smo mi prošli kao država u međuvremenu, a kroz šta je prošao globalni svet. U trenutku kada su EU i svet prolazili kroz možda svoj najuspešniji period, mi smo prolazili kroz period kriza i konflikata, a ta nemaština i negativan ekonomski trend svoj vrhunac su dožileli u devedesetim godinama. Ta nemaština i negativan ekonomski trend doživeli su vrhunac u devedesetim godinama. Danas su očekivanja ljudi s pravom mnogo veća, ali u ovom trenutku se ta vrsta perspektive se i dalje ne prepoznaje, te onda sledi nešto što deluje relativno logično, a to je ta vrsta pesimizma koja kroz ovo istraživanje u potpunosti provejava”.

A kada su u pitanju pozitivni stavovi ispitanika prema životu u socijalističkoj Jugoslaviji, naša sagovornica podseća da pre svega od starijih generacija mogu čuti takvi stavovi. To pripisuje prirodnoj težnji sećanja da briše ono loše iz prošlosti i da markira to loše u sadašnjosti.

“Zaboravlja se da mi i danas još plaćamo neke kredite iz onih vremana; dakle, u onim vremenima smo nerealno dobro živeli u odnosu na sopstvene mogućnosti i naplata te vrste nerealnog života stigla je čak i do ovih generacija”.

Podsećajući na famoznu Čerčilovu definiciju da je demokratija loš i spor sistem, a da joj je jedina prednost to što su svi drugi poreci gori od nje, Vladimir Goati, čelnik Transparentnosti Srbija, nije ubeđen da je previše loš rezultat što 39 odsto građana Srbije ima pozitivan stav o demokratskom sistemu. Naprotiv, on kaže da to odgovora jednom realističnom sudu “mejnstrim” nauke o demokratiji. Ističe, međutim, da nije dobro to što je u sličnom istraživanju rađenom pre sedam godina više građana nego sada smatralo da je demokratija najbolji oblik vladavine, što ukazuje na izvesno hlađenje ljudi prema demokratiji.

Nešto manje od jedne četvrtine ispitanika smatra da u nekim slučajevima nedemokratska vlada može biti bolja nego demokratska, dok 25 osto njih misli da je demokratski oblik vladavine isti kao nedemokratski.

Ovakav kritički stav prema demokratiji Goati ovako objašnjava:

“Pretpostavljam da je velikim delom to rezultat našeg posrtanja, slabosti demokratije, njene nesposobnosti u postkomunističkim zemljama da pokaže svoje, pre svega ekonomske, prednosti, koje, opet, nisu uvek vezane za demokratiju, a za slobode, prava, ravnopravnost itd. građani, naročito ako nisu siti, ne mare mnogo. Siromaštvo, strah za golu egzistenciju i glad, dakle, ne rade za demokratiju. Kad demokratija u tim svojim početnim fazama ne uspeva da reši ekonomske probleme, ljudi se onda okreću protiv nje. Demokratija ni inače nije lišena potencijala za donošenje loših odluka, može da donosi vrlo porazne ekonomske mere - evo, imali smo priliku da vidimo kakve je loše ekonomske odluke donosila Grčka, pri čemu niko nije imao primedbe na demokratske procedure koje su tamo uredno sprovođene”, podseća Goati.

Čak 78 odsto ispitanih smatra da se u Srbiji najbolje živelo od 1945. do 1990. godine, odnosno u periodu socijalističke Jugoslavije.

Goati ovakav stav komentariše time da velika većina zanemaruje činjenicu da je taj socijalizam “sa ljudskim licem” postojao “blagodareći nekim izuzetnim okolnostima koje je stvorila volja geopolitičkih bogova, činjenici, naime, da je Jugoslavija i za jednu i za drugu stranu na neki način bila država prema kojoj se pokazivala izuzetna velikodušnost ne bi li bila privučena u orbitu jednog ili drugog bloka, uz, što se često zanemaruje, majstorsko iskorišćavanje tih okolnosti od strane Predsednika”. To su, međutim, upozorava on, stvari i okolnosti koje se ne ponavljaju.

Goati ocenjuje da običan građanin ni onda ni danas nije previše zainteresovan za pisane slobode, za apsolutno poštovanje zakonitosti, za ukidanje političke policije:
“I onda se njegov pogled fokusira na trpezu, na ono što je imao da jede i koliko je imao za život u slobodnom vremenu. Tu je malo i nostalgije za tom starom Jugoslavijom, kad ste imali osećaj da možete od Slovenije do Makedonije da idete kad vam padne na pamet. Treba, dakle, imati u vidu i da vrednost slobode i hleba, da vrednost ta dva dobra, nije pođednako raspoređena kod svih ljudi. Većina građana, onih poštenih radnih ljudi, bila je zaintesovana pre svega za hleb i dobar život, a manje ju je interesovalo da li će se dogoditi zabrana nekog ‘sumnjivog’ teksta ili pozorišne predstave jer većina njih u pozorište nije ni išla”.

RSE: Dobro, ali prvo dolazi hleb, moramo prvo biti živi.

Goati: Da, to je prosto primus vivere, kako je Marks govorio. Jeste, ljudi prvo moraju da žive i onda kada to dođe u pitanje, a sada smo upravo sa obe noge na tom terenu, a još će gore biti u narednih par godina, koliko će otprilike da traje taj ekonomski pad da bi posle možda bilo bolje, za to vreme imaćemo, dakle, iste odgovore na ovakva pitanja u anketama.