Srbija je na polju medijskih sloboda, u poslednjih godinu dana prema izveštaju organizacije Fridom haus napredovala za jedno mesto, i uz Crnu Goru i Mađarsku sa kojima deli 74. poziciju, ocenjena je kao delimično slobodna. Ipak, s obzirom na to da se već više od decenije muči sa problemima koje su mnoge države odavno rešile uvođenjem reda u medijsku sferu – pred njom je još uvek trnovit put do trenutka kada se može pohvaliti potpunom slobodom u medijima.
Izuzev u odnosu na Sloveniju, Srbija na osnovu novoobjavljenih podataka prednjači među državama regiona, iako su prema nedavnoj oceni Evropske komisije izveštaji ovdašnjih novinara nedovoljno analitični i uravnoteženi, dok je autocenzura još veoma rasprostranjena. Stoga se s pravom može postaviti pitanje koliko su verodostojne informacije koje objavljuju srpski mediji? Većina građana sa kojima smo razgovarali u vezi sa tim ima ozbiljnjih sumnji.
Ono što poslednjih godina karakteriše medijsku sliku u Srbiji pretrpanu velikim brojem radio i televizijskih stanica i novinskih izdanja, su često potvrđene sumnje o povezanosti pojedinih medija i političkih partija, konstantan uticaj vlasti na državnu televiziju, ali i nerazjašnjena vlasnička struktura. Te činjenice, predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinka Gruhonjića navele su da se zapita kakva je onda situacija u državama od kojih je Srbija bolje kotirana.
“To kažem iz prostog razloga što mi koji se bavimo novinarstvom u Srbiji znamo da se ono često nalazilo u jednoj apsurdnoj poziciji. Da imamo manje prostora za kritičko pisanje o bivšoj vladi ili o sadašnjoj vladi nego u vreme praktično otvorene diktature Slobodana Miloševića. Mislim da je karakteristika medijskog prostora, pored činjenice da postoje i određena štampana izdanja koja se prodaju na kioscima, a nisu novine i sebe nazivaju tabloidima. U ostalim medijima je upravo autocenzura nešto što je dominantna karakterisitika medijskog prostora, gde prosto niko i ne mora da kaže o čemu se ne treba pisati – urednici već to znaju.”, kaže Gruhonjić.
U Srbiji još nije definisana uloga države niti u vlasništvu nad medijima, niti u njihovom finansiranju – zbog čega je još uvek uobičajena pojava favorizovanja državnih agencija u odnosu na privatne – što se nesumnjivo odražava i na način izveštavanja. Novu nedoumicu izazivaju i sve glasnije najave o ukidanju televizijske pretplate zbog slabe naplate i prelazak Radio televizije Srbije na dvogodošnje finansiranje iz budžeta. Tako nešto bi za, ionako narušenu sferu medija, bilo nekoliko ogromnih koraka unazad, smatra je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović.
“Uprkos stručnim mišljenjima, pa i evropskoj praksi, dovoljno je da Aleksandar Vučić kaže da će se mediji finansirani iz budžeta, a ne kroz pretplatu i taksu i da to postane zapravo karma koju ponavljaju i stručnjaci i medijski radnici, ali i političari. Dakle to je nešto što opterećuje sadašnju medijsku situaciju i sve dok sistemski položaj medija ne bude rešen barem minimalno mi ćemo i dalje govoriti o uticaju politike na medije, o autocenzuri – o tome da su mediji samo delimično slobodni.”, smatra Vukašin Obradović.
Ipak, u Srbiji je, uprkos lošem stanju, u sferi medija bilo nekih pomaka – konkretno u primeni medijske strategije usvojene pre oko godinu i po dana. To bi, prema mišljenju profesora Fakulteta političkih nauka Radeta Veljanovskog mogao bi da bude glavni razlog za skroman napredak slobode medija u Srbiji, i dalje ozbiljno narušenom jakim pritiscima najviše na lokalne i regionalne mediji, koji se sa time jedva nose.
“Smatram da kod nas nema dovoljno istraživačkog i analitičkog novinarstva. Mislim da se mnoge teme izostavljaju iz medija I da to nije zato što novinari ne mogu da ih prepoznaju već zbog toga što interesi vlasnika medija u sprezi sa interesima političara i ljudi iz biznisa ne žele da se razne stvari odgonetnu. Tako da mislim da Evropska komisija jeste u pravu kada kaže da naši mediji još nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu.”, objašnjava Veljanovski.
Uprkos tome što se mora priznati da se situacija značajno promenila od vremena diktature Slobodana Miloševića, opstali su mehanizmi državnog i uticaja ekonomskih interesnih grupa, što medije stavlja pod drugačiji vid pritiska. To ukazuje na vidljiv nedostatak političke volje za povećavanje uloge medija u procesu demokratizacije društva.
Izuzev u odnosu na Sloveniju, Srbija na osnovu novoobjavljenih podataka prednjači među državama regiona, iako su prema nedavnoj oceni Evropske komisije izveštaji ovdašnjih novinara nedovoljno analitični i uravnoteženi, dok je autocenzura još veoma rasprostranjena. Stoga se s pravom može postaviti pitanje koliko su verodostojne informacije koje objavljuju srpski mediji? Većina građana sa kojima smo razgovarali u vezi sa tim ima ozbiljnjih sumnji.
Ono što poslednjih godina karakteriše medijsku sliku u Srbiji pretrpanu velikim brojem radio i televizijskih stanica i novinskih izdanja, su često potvrđene sumnje o povezanosti pojedinih medija i političkih partija, konstantan uticaj vlasti na državnu televiziju, ali i nerazjašnjena vlasnička struktura. Te činjenice, predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinka Gruhonjića navele su da se zapita kakva je onda situacija u državama od kojih je Srbija bolje kotirana.
“To kažem iz prostog razloga što mi koji se bavimo novinarstvom u Srbiji znamo da se ono često nalazilo u jednoj apsurdnoj poziciji. Da imamo manje prostora za kritičko pisanje o bivšoj vladi ili o sadašnjoj vladi nego u vreme praktično otvorene diktature Slobodana Miloševića. Mislim da je karakteristika medijskog prostora, pored činjenice da postoje i određena štampana izdanja koja se prodaju na kioscima, a nisu novine i sebe nazivaju tabloidima. U ostalim medijima je upravo autocenzura nešto što je dominantna karakterisitika medijskog prostora, gde prosto niko i ne mora da kaže o čemu se ne treba pisati – urednici već to znaju.”, kaže Gruhonjić.
U Srbiji još nije definisana uloga države niti u vlasništvu nad medijima, niti u njihovom finansiranju – zbog čega je još uvek uobičajena pojava favorizovanja državnih agencija u odnosu na privatne – što se nesumnjivo odražava i na način izveštavanja. Novu nedoumicu izazivaju i sve glasnije najave o ukidanju televizijske pretplate zbog slabe naplate i prelazak Radio televizije Srbije na dvogodošnje finansiranje iz budžeta. Tako nešto bi za, ionako narušenu sferu medija, bilo nekoliko ogromnih koraka unazad, smatra je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović.
“Uprkos stručnim mišljenjima, pa i evropskoj praksi, dovoljno je da Aleksandar Vučić kaže da će se mediji finansirani iz budžeta, a ne kroz pretplatu i taksu i da to postane zapravo karma koju ponavljaju i stručnjaci i medijski radnici, ali i političari. Dakle to je nešto što opterećuje sadašnju medijsku situaciju i sve dok sistemski položaj medija ne bude rešen barem minimalno mi ćemo i dalje govoriti o uticaju politike na medije, o autocenzuri – o tome da su mediji samo delimično slobodni.”, smatra Vukašin Obradović.
Ipak, u Srbiji je, uprkos lošem stanju, u sferi medija bilo nekih pomaka – konkretno u primeni medijske strategije usvojene pre oko godinu i po dana. To bi, prema mišljenju profesora Fakulteta političkih nauka Radeta Veljanovskog mogao bi da bude glavni razlog za skroman napredak slobode medija u Srbiji, i dalje ozbiljno narušenom jakim pritiscima najviše na lokalne i regionalne mediji, koji se sa time jedva nose.
“Smatram da kod nas nema dovoljno istraživačkog i analitičkog novinarstva. Mislim da se mnoge teme izostavljaju iz medija I da to nije zato što novinari ne mogu da ih prepoznaju već zbog toga što interesi vlasnika medija u sprezi sa interesima političara i ljudi iz biznisa ne žele da se razne stvari odgonetnu. Tako da mislim da Evropska komisija jeste u pravu kada kaže da naši mediji još nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu.”, objašnjava Veljanovski.
Uprkos tome što se mora priznati da se situacija značajno promenila od vremena diktature Slobodana Miloševića, opstali su mehanizmi državnog i uticaja ekonomskih interesnih grupa, što medije stavlja pod drugačiji vid pritiska. To ukazuje na vidljiv nedostatak političke volje za povećavanje uloge medija u procesu demokratizacije društva.
