Tekst i fotografije: Amos Chapple
Nakon što je turkmenistanski predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov (Gurbanguly Berdymukhammedov) naredio gašenje zapaljenog gasnog kratera u Darvazi, fotograf Amos Čepl (Amos Chapple) priseća se svoje posete toj lokaciji pre nego što je ona postala jedna od najpoznatijih turističkih destinacija u zemlji.
Mislio sam da gledam u vulkan.
U leto 2007. godine bio sam na kasnom noćnom letu iz Istambula za Taškent. Dok smo leteli iznat turkmenistanske pustinje Karakum, gledao sam kroz prozor, zurio dole ka ponekom osvetljenom gradu, fasciniran ulicama koje se seku pod pravim uglom, kad je avion proleteo pored masivne, vatrene rupe u pustinji.
Dok smo prolazili taj krater u plamenu, bio sam zabezeknut nekoliko minuta. Kad sam konačno uzdigao glavu iznad svog sedišta, da postavim očigledno pitanje – „Pobogu , šta je ovo?“ – u polupraznom avionu niko nije bio budan.
Poreklo gasnog kratera u Darvazi i dalje je nejasno. Prema mnogim izveštajima, nastao je 1971. godine kada se urušila sovjetska platforma za eksploataciju i ogromne količine gasa se rasule u vazduh. Zbog opasnosti da lokalno seosko stanovništvo bude tiho ugušeno, donesena je odluka da se gas upali. Nikad nije prestao da gori.
U godinama nakon mog prvog pogleda na Darvazu, dva puta sam tražio turističku vizu kako bih otišao u Turkmenistan i video krater izbliza, međutim, bio sam odbijen. Strogo kontrolisana, policijska država ozloglašena je po izbirljivosti onih koje pušta unutra.
Konačno, 2012. pokušao sam poslednji put. Prvo sam obezbedio vizu za Kazahstan, pa sam potom leteo za Iran, gde građani Novog Zelanda lako ulaze. Iz Teherana putovao sam na istok do grada Mashada gde sam rekao da, kako bih prešao u Kazahstan, moram putovati kopnom kroz Turkmenistan.
Upalilo je. Turkmenistanski konzulat u Mashadu izdao mi je tranzitnu vizu. Imao sam tri dana da krenem za Turkmenistan, uputim se ka Darvazi i na kraju napustim zemlju.
U tu vreme, krater je bio malo poznata destinacija, čak i unutar Turkmenistana. Ali u jednoj lokalnoj turističkoj agenciji rečeno mi je da oni mogu organizovati vozača koji će me tamo odvesti. Predstavnica agencije čekala me je u lobiju hotela, dok je ćutljivi vozač srkao čaj.
Kada sam je pitao možemo li produžiti putovanje i posetiti spektakularni kanjon Jangikala na severu, nedvosmisleno je odbacila tu ideju. Naglasila je velike razdaljine i loše stanje pustinjskih puteva. Insistirao sam, ali ona je odlučno okončala debatu. Gledala me je ogorčeno i saopštila da je „njihov poslednji vozač toliko radio da je na kraju umro“.
Put na sever od Ašgabata bio je usamljenički i topao. Otvaranje klimatizovanog lend kruzera činilo se kao otvaranje rerne.
Kada smo konačno stigli do kratera, noć se spuštala i koze su počele da se okupljaju na ivici. Vozač mi je rekao da životinje uživaju u vatrenom prizoru jednako kao i ljudi. U hladna jutra zmije i škorpioni greju se na obodu kratera.
Slike s lica mesta su spektakularne, ali vrelina na ivici je ono što čini posetu Darvazi toliko poučnom. Zastrašujuće je prići bliže i osetiti uslove kao u paklu.
Ako inženjeri pronađu način da ugase masivni plamen, jedno od najposebnijih mesta na planeti biće zauvek izgubljeno. Ali motivacija za gašenje plamena je očigledna. Gas koji bi država mogla da crpi na toj lokaciji nesrazmerno je vredniji od onoga što Darvaza ubire od turizma, a i raščišćeno bi bilo nešto što je zapravo hronični ekološki problem.
Drago mi je da sam ga video dok sam još mogao.
*Priredio: Danijel Apro