Potomci folksdojčera ne traže imovinu u Srbiji

Uprkos tome što procene govore da je do kraja Drugog svetskog rata u Srbiji živelo oko pola miliona Nemaca, za povraćaj imovine naslednicima nemačke manjine u Srbiji Agenciji za restituciju stiglo je tek nešto više od hiljadu zahteva.

Dok su u udruženjima Nemaca u Srbiji izuzetno nezadovoljni malim procentom imovine koji je naslednicima predratnih nemačkih žitelja vraćen, u Agenciji ističu da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja vraća imovinu svojim „folksdojčerima“.

Zakonski uslov za vraćanje imovine naslednicima podunavskih Švaba, koje su do Drugog svetskog rata naseljavale uglavnom Vojvodinu, jeste da njihovi preci nisu bili pripadnici ili saradnici okupacionih snaga.

Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju, za Radio Slobodna Evropa iznosi podatke o broju podnesenih zahteva i obimu do sada vraćene imovine naslednicima nemačke manjine u Srbiji. Reč je, objašnjava on, o dokumentaciji o Nemcima koji su iz posleratne Srbije otišli u Austriju i Nemačku.

„Ukupno je podneto 1.112 zahteva, kojima se potražuje 3.679 hektara zemlje. Skoro polovina od toga – 545 zahteva – je iz Austrije, a 567 je iz Nemačke.“

Naš sagovornik iznosi i podatke o tome koliko je imovine vraćeno.

„Austrijskim državljanima vratili smo 13 poslovnih prostora, dva stana i tri zgrade, kao i 890 hektara poljoprivrednog zemljišta. Kad je reč o nemačkim državljanima, vraćeno im je 28 poslovnih prostora, tri stana i sedam zgrada, a uz to i 155 hektara poljoprivrednog zemljišta“, precizira Sekulić.

Na drugoj strani, u nemačkim udruženjima ukazuju na to da je veoma mali procenat onoga što su nekada posedovali Nemci u Srbiji vraćen njihovim naslednicima.

Anton Beck, predsednik somborskog udruženja Nemaca „Gerhard“ navodi koliko je poljoprivrednog zemljišta do Drugog svetskog rata pripadalo Nemcima.

„Mogu vam pouzdano reći da je do kraja Drugog svetskog rata skoro jedna polovina obradive zemlje bila je u rukama podunavskih Švaba. Činjenica je da je jako mali broj ljudi zatražio povrat imovine“, kaže Beck.

On objašnjava i zašto se tako malo naslednika prijavilo za povraćaj imovine svojih predaka:

„Oni često kažu da ne žele ponovo da otvaraju neke rane. Drugo, smatraju da su za prethodnih 50 ili 60 godina u inostranstvu postigli normalan standard života i da im to što bi ovde dobili nazad materijalno bukvalno ne znači ništa. Mnogo više bi im značilo to da dokažu da njihove porodice nisu bili nikakvi okupatori i zlikovci. Životni cilj im je da se to raščisti jer, nažalost, i dan-danas neka kolektivna krivica ovde kod nas postoji, koja se odnosi na sve Švabe. To je ono što najviše boli“, kaže Anton Beck.

Među Nemcima koji su 1945., odlukama komunističke vlasti, proglašeni narodnim neprijateljima, mnogi nisu bili deo nemačkih okupacionih snaga, ali su i njima bili oduzeti imovina, državljanstvo i građanska prava. Posle rata veliki deo ih se odselio u Nemačku i Austriju, a deo je stradao u logorima u tadašnjoj Jugoslaviji i širom Evrope.

U Srbiji je danas manje od četiri hiljade nemačkih naslednika, među kojima su i oni koji žele porodičnu imovinu nazad.

Strahinja Sekulić, čelnik Agencije za restituciju, ističe još jednu činjenicu.

„Srbija je jedina zemlja koja vraća imovinu nemačkim i austrijskim državljanima, potomcima naših ’folksdojčera’. Podnet je jako mali broj zahteva iako naš zakon ni po kom osnovu nije predviđao diskriminaciju za ovu kategoriju ljudi“, ukazuje Sekulić.

Većina etničkih Nemaca u posleratnoj Evropi, pa i u Jugoslaviji, kolektivno je platila strašnu cenu za zločine Hitlerovih nacista koji su porobili čitav kontinent.

Tako je nemačka nacionalna manjina po oslobođenju od okupatora sistematski proterana iz Čehoslovačke, Poljske i nekih drugih evropskih država. Kada je Češka Republika postajala član Evropske unije, ona je postavila uslov da joj se ne nameće pitanje sudbine sudetskih Nemaca, kao ni njihove imovine.