Jedan od većih problema koji utiču na stanje u kome se srpska ekonomija nalazi, jeste fiktivni ili namerni stečaj. Ukratko – osnuje se firma, nagomilaju dugovi, proglasi banrot, a kratkih rukava ostane i država koja ne može da naplati poreski dug i poverioci.
Stroge kazne za ovaj lanac prevare, iako su formalno uvedene uz bombastične najave, očigledno, nisu imale mnogo uticaja.
„Kod mene su posledice drastične“, kaže Radovan Lemajić, vlasnik firme „Magic fruit“, kompanije za preradu voća sa potencijalno uspešnom idejom za proizvodnju voćne paste za sladolede.
Već godinama međutim ne rade, jer se nalaze u blokadi.
Kompanija je, prema Lemajićevim rečima, nastala u saradnji sa još jednom firmom. Međutim, pre nego što je partner uneo imovinu u zajednički posao, partnerska firma je prvo privatizovana, a potom su, kako Lemajić tvrdi „izmislili neki stečaj, koga, mislim, nije trebalo da bude“.
Novi vlasnik je, nastavlja Lemajić, izvukao određenu korist od preduzeća koje je kupio, a potom proglasio stečaj. Koje god da su okolnosti bile iza tog bankrota – realni razlozi ili namera, tek kompanija našeg sagovornika je postala posredna žrtva. Već godinama ne radi, a uložena oprema, stoji i propada.
„Sve što sam od opreme uložio, i dan danas stoji i rđa. Dakle, negde oko 150.000 evra opreme, recepture i imovine, rđa“, kaže Radovan Lemajić i dodaje da partnera sada ni ne može da izbriše iz Agencije za privredne registre, kako bi odblokirao biznis.
„U APR-u mi kažu – vi ih tužite. Kako da ih tužim kada su otišli u stečaj, više i ne postoje. Možda i postoji neki način, ali ja trenutno ne mogu da ih izbrišem iz APR-a“, objašnjava.
Naš sagovornik i njegov biznis koji je mogao da ima lepu budućnost, jedna su od mnogih žrtava tuđeg bankrota. Mnogo češći slučaj je da firma jednostavo ne može da naplati svoja potraživanja jer je kompanija sa kojom su sarađivali otišla u stečaj, koji je, kako se ispostavlja, često bio samo fiktivan, jer isti vlasnik uskoro ponovo registruje novu firmu, kao da stare i zadužene nikada nije ni bilo.
I kroz proces privatizacije je bilo primera da neko kupi preduzeće, zaduži ga na ime raznih poslova i kredita, novac i opremu prebaci u svoju drugu firmu, a zaduženu otera u stečaj. Pojedini su jedino iz tog razloga i ulazili u ceo postupak kupovine preduzeća.
Tašna-mašna
Takozvani lažni stečaj je inače jedan od najrasprostranjenijih oblika finansijske nediscipline sa kojom se suočava ekonomija Srbije, a ukratko, funkcioniše ovako – preduzeće se registruje kod Agencije za privredne registre, započne se biznis, stekne finansijska korist za vlasnike, naprave se dugovanja prema poveriocima i na kraju - proglasi bankrot.
„Samo je u periodu od 2008. do kraja 2014. godine zabeleženo preko 19.200 slučajeva različitih prevara, gde su otvarane takozvane 'tašna-mašna' ili fantomske firme“, kaže nam Dragoljub Rajić, direktor Mreže za poslovnu podršku.
„Preko njih (tašna-mašna firmi) naručivane su robe i usluge od strane firmi koje savesno posluju na tržištu, a zatim su te fantomske firme u kratkom roku zatvarane, a lica koja su te firme otvarala su nestala. Uzeli su, naravno, tu robu koju nikada nisu platili i na taj način su za tih šest godina napravili preko 300 miliona evra štete savesnim privrednim subjektima u Srbiji“, objašnjava Rajić.
Štetu trpe i država i budžet
Privrednici nisu jedini koji trpe štetu. Trpe ga i država i budžet, jer iza onih koji odu u stečaj ostaje nenaplativ poreski dug.
Tako je, prema podacima Poreske uprave iz poslednjeg dana septembra 2014. godine, bilo nenaplativo oko 3,5 milijardi evra poreskog duga. Kao glavni razlog nenaplativosti poreznici su naveli stečajeve firmi, ugašena i brisana preduzeća iz registra i privatizaciju.
Zato je u zemljama s uređenim ekonomskim sistemima, ukazuju naši sagovornici, praksa da neko ko je iza sebe ostavio dugove, bez ikakvih problema otvori novu firmu - gotovo nezamisliva.
Kod nas, međutim, za to očigledno ne postoje ozbiljne sankcije, kaže Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.
„Kod nas neko napravi stečaj svoje firme, ostane dužan drugim firmama i državi, a onda vrlo lako otvori novu firmu. Pri tome je vrlo interesantno da mi imamo više od 25.000 firmi koje nemaju zaposlene. Dakle, vlasnik, osnivač firme, je i jedini zaposleni, najčešće bez imovine koju bi stavio u garanciju“, kaže Atanacković.
Fiktivni bankrot nije nova boljka u poslovnom svetu Srbije. Još davne 2011. godine, država je, kako je delovalo, bila rešena da toj prevari stane na put. Tadašnju najavu promene Krivičnog zakonika Srbije, koja će namerno odvođenje firme u stečaj tretirati kao krivično delo, a za koje će se izricati i zatvorska kazna i oduzimati imovina, pratili su i bombastični novinski naslovi poput - ’Za namerni stečaj direktor ide u zatvor’ ili ’Za namerni stečaj i bez imovine’.
Izmene su usvojene, ali šta se dogodilo u praksi?
„To je jedan od brojnih primera da je problem sagledan, ali jednostavno nije bilo dovoljno snage, ozbiljnosti i odlučnosti da se on do kraja realizuje“, kaže Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije.
„Pre ili kasnije mi moramo da stanemo na put takvim aktivnostima, jer smo suviše siromašni da bi dalje dozvoljavali gubitke te vrste“, dodaje.
Država je od skoro pokrenula jednu novu inicijativu koja bi trebalo da zaustavi ovaj vid prevare. Na sajtu Agencije za privredne registre od 1. juna je objavljena lista vlasnika, direktora i ostalih rukovodećih organa preduzeća koji su kažnjavani zbog krivičnih dela i prekršaja.
I ovde međutim postoji potencijalni problem - podaci onih koji su zbog dugovanja zatvorili jednu, pa otvorili drugu firmu, ne postoje ukoliko nisu osuđivani, o čemu ćemo detaljnije pisati u narednim danima.
****
Ovaj prilog urađen je u okviru projekta „Reforma javnih finansija u Srbiji – 10 ključnih tačaka" koji uz podršku Evropske unije, realizuje RSE i Business Info Group
Facebook Forum