Građani Srbije osećaju da se nivo korupcije ne smanjuje, uprkos dugogodišnjim i gromoglasnim tvrdnjama sa najvažnijih mesta u državi da se protiv nje danonoćno vodi beskompromisna borba.
Najnovije istraživanje Fonda za razvoj Ujedinjenih nacija pokazalo je da običan čovek u Srbiji veruje da je najveća korupcija baš u vrhu, u politici, iako i sam često posegne u džep ne bi li nekoga podmitio.
Da su prošla vremena kada se dosta toga, kako se to popularno kaže, „završavalo“ uz bombonjeru, čokoladu, parfem, ručak u boljoj kafani, a ponegde i pečeno prase doktoru ili opštinskom službeniku, pokazalo je i najnovije istraživanje Programa za razvoj Ujedinjenih nacija.
Kada daju mito, građani Srbije danas to najčešće rade sa oko 250 evra, što je skoro iznos koji čini prosečnu platu u ovoj državi koja pretenduje da bude članica Evropske unije.
Od 13 odsto onih koji su priznali da su nekada dali mito, čak 85 odsto novac nudi samo, što darivani retko odbija, pa se tako nelegalni lični budžet najčešće puni lekarima, policajcima, i zaposlenima u državnoj upravi.
Takvo stanje, kaže Jelena Manić, iz UNDP-a, zahteva hitnu promenu svesti građana.
„Alarmantno je to što skoro 60 odsto građana smatra da je korupcija očekivana u izvesnoj meri, ili čak i da je prihvatljiva. Mnogo ljudi ima razumevanje za korupciju, i smatra da je to možda jedini način da službenici u javnom sektoru nekako prežive jer imaju male plate“, navodi Manić.
Ali građani veruju da imaju svest o tome gde leži najveća korupcija. U politici, kaže većina, i prstom najviše upire u političke partije.
„I to kroz proces kupovine uticaja preko izbora i finansiranja stranaka i koalicija, da bi se to posle vratilo kao protivusluga. Sa druge strane je percipirano da u toj priči učestvuju i svi akteri u pravosudnom lancu, znači kao visokokorumpirani se procenjuju i tužioci, sudije, advokati. i to je onda problem što se oni koji bi trebalo da se bore protiv nje, od građana vide kao šampioni korupcije“, objašnjava za RSE Zoran Stojiljković, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, dodajući da je za običnog čoveka u Srbiji problem korupcije gorući, zajedno sa siromaštvom i nezaposlenošću.
Uvek negde zapne
Drugačiji pogled na stvari od građana ima vlast, kao na primer Željko Ivanji, funkcioner vladajuće stranke G17 plus, koji za RSE kaže:
“Percepcija korupcije je jedno, a stvarna korupcija u jednom društvu je drugo. Pitanje rezultata je vezano upravo za tu percepciju. Prema tome, ne verujem u to da je, na primer, korupcija vezana za poslanike.”
Bilbord koji poziva na sprečavanje korupcije koji je bio deo kampanje OSCE-a, Novi Pazar - iz arhiveIvanji tvrdi da je u Srbiji ipak evidentan napredak u borbi protiv korupcije, jer je urađeno mnogo na zakonodavnom planu, kao i na transparentnosti postupaka i imovine političara.
“Korupcija zapravo postoji u onim sferama našeg društva u kojima se mogu donositi neke odluke. Recimo, tamo gde se izdaju nekakva rešenja, dakle od opštinskog nivoa pa naviše. Smatram da će boljim procesuiranjem krivičnih dela mita i zloupotrebe službenog položaja ta percepcija polako opadati”, kaže Ivanji.
Kada je u proteklih nekoliko godina, na insistiranje Evropske unije, u Srbiji donet set antikorupcijskih zakona očekivan je strelovit napredak, ali to se preko noći nije desilo.
Iako generalno postoji politička volja, procenjuje Nemanja Nenadić, iz organizacije Transparentnost Srbija, uvek negde zapne, ali najčešće u prelomnoj tački.
“E, tu mi imamo problem… Koji se ogleda u tome što se antikorupcijski zakoni ne primenjuju. U momentima kada nešto konkretno treba uraditi dešava se da se ti zakoni opstruiraju, ili se isto događa kada treba stvoriti uslove za rad antikorupcijskim organima. Sve su to konkretni ispiti gde bi trebalo pokazati jasnu političku volju”, kaže Nenadić.
Kako po percepciji korupcije stvari godinama stoje, iako su nadanja nakon petooktobarskih promena bila ogromna, građani su postali apatični. Ali, kako iz istraživanja UNDP-a prenosi Jelena Manić, imaju brzo i jasno rešenje.
“Dominira uverenje da su visoke kazne najbolja mera za smanjenje korupcije”, rekla je Manić.
Najnovije istraživanje Fonda za razvoj Ujedinjenih nacija pokazalo je da običan čovek u Srbiji veruje da je najveća korupcija baš u vrhu, u politici, iako i sam često posegne u džep ne bi li nekoga podmitio.
Da su prošla vremena kada se dosta toga, kako se to popularno kaže, „završavalo“ uz bombonjeru, čokoladu, parfem, ručak u boljoj kafani, a ponegde i pečeno prase doktoru ili opštinskom službeniku, pokazalo je i najnovije istraživanje Programa za razvoj Ujedinjenih nacija.
Kada daju mito, građani Srbije danas to najčešće rade sa oko 250 evra, što je skoro iznos koji čini prosečnu platu u ovoj državi koja pretenduje da bude članica Evropske unije.
Od 13 odsto onih koji su priznali da su nekada dali mito, čak 85 odsto novac nudi samo, što darivani retko odbija, pa se tako nelegalni lični budžet najčešće puni lekarima, policajcima, i zaposlenima u državnoj upravi.
Takvo stanje, kaže Jelena Manić, iz UNDP-a, zahteva hitnu promenu svesti građana.
Alarmantno je to što skoro 60 odsto građana smatra da je korupcija očekivana u izvesnoj meri, ili čak i da je prihvatljiva, kaže Jelena Manić iz UNDP-a.
„Alarmantno je to što skoro 60 odsto građana smatra da je korupcija očekivana u izvesnoj meri, ili čak i da je prihvatljiva. Mnogo ljudi ima razumevanje za korupciju, i smatra da je to možda jedini način da službenici u javnom sektoru nekako prežive jer imaju male plate“, navodi Manić.
Ali građani veruju da imaju svest o tome gde leži najveća korupcija. U politici, kaže većina, i prstom najviše upire u političke partije.
„I to kroz proces kupovine uticaja preko izbora i finansiranja stranaka i koalicija, da bi se to posle vratilo kao protivusluga. Sa druge strane je percipirano da u toj priči učestvuju i svi akteri u pravosudnom lancu, znači kao visokokorumpirani se procenjuju i tužioci, sudije, advokati. i to je onda problem što se oni koji bi trebalo da se bore protiv nje, od građana vide kao šampioni korupcije“, objašnjava za RSE Zoran Stojiljković, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, dodajući da je za običnog čoveka u Srbiji problem korupcije gorući, zajedno sa siromaštvom i nezaposlenošću.
Uvek negde zapne
Drugačiji pogled na stvari od građana ima vlast, kao na primer Željko Ivanji, funkcioner vladajuće stranke G17 plus, koji za RSE kaže:
“Percepcija korupcije je jedno, a stvarna korupcija u jednom društvu je drugo. Pitanje rezultata je vezano upravo za tu percepciju. Prema tome, ne verujem u to da je, na primer, korupcija vezana za poslanike.”
“Korupcija zapravo postoji u onim sferama našeg društva u kojima se mogu donositi neke odluke. Recimo, tamo gde se izdaju nekakva rešenja, dakle od opštinskog nivoa pa naviše. Smatram da će boljim procesuiranjem krivičnih dela mita i zloupotrebe službenog položaja ta percepcija polako opadati”, kaže Ivanji.
Kada je u proteklih nekoliko godina, na insistiranje Evropske unije, u Srbiji donet set antikorupcijskih zakona očekivan je strelovit napredak, ali to se preko noći nije desilo.
Iako generalno postoji politička volja, procenjuje Nemanja Nenadić, iz organizacije Transparentnost Srbija, uvek negde zapne, ali najčešće u prelomnoj tački.
“E, tu mi imamo problem… Koji se ogleda u tome što se antikorupcijski zakoni ne primenjuju. U momentima kada nešto konkretno treba uraditi dešava se da se ti zakoni opstruiraju, ili se isto događa kada treba stvoriti uslove za rad antikorupcijskim organima. Sve su to konkretni ispiti gde bi trebalo pokazati jasnu političku volju”, kaže Nenadić.
Kako po percepciji korupcije stvari godinama stoje, iako su nadanja nakon petooktobarskih promena bila ogromna, građani su postali apatični. Ali, kako iz istraživanja UNDP-a prenosi Jelena Manić, imaju brzo i jasno rešenje.
“Dominira uverenje da su visoke kazne najbolja mera za smanjenje korupcije”, rekla je Manić.
