Ekstremisti ponovo doveli Srbiju u fokus svetske pažnje

Ekstremisti iz Srbije ponovo su zemlji doneli neželjenu pažnju. Nakon svedočenja masovnog ubice Andersa Brejvika, koji je rekao da su ga, između ostalih, inspirisali i srpski nacionalisti, planetu je obišao i video snimak Beograđanina koji preti da će srušiti branu na severu Holandije, ukoliko iz zatvora u Sheveningenu ne budu pušteni haški optuženici iz Srbije.

Beograđanin Miroljub Petrović, autor video snimka u kome se preti rušenjem brane na severu Holandije, nakon što su ga uhapsile specijalne snage srpske policije, u pritvoru čeka odluku o tome da li će protiv njega biti podignuta optužnica za ugrožavanje sigurnosti i izazivanje panike i nereda, za šta ga terete vlasti Holandije.

Iako sada tvrdi da holandske brane nisu bile zaista ugrožene, pretnja je shvaćena veoma ozbiljno.



Da li je opasnost od terorističkog napada postojala ili ne, utvrdiće sud, ali predmet analize svakako može biti zahtev koji je izneo – oslobađanje Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Vojsilava Šešelja, optuženih za najteža dela genocida, ratnog i zločina protiv čovečnosti.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, smatra da se odgovornost za Petrovićevu pretnju, delom može tražiti i u nekažnjavanju takvih i sličnih dela u prošlosti.

„Srbija, koja je omogućila da brojni koji vrše krivična dela za to ne budu odgovorni, postaje odgovorna za to što građani nemaju svest da pojedinim svojim akcijama krše pravo, da mogu biti pozvani na sud, da mogu zbog toga izdržavati visoke zatvorske kazne... Na žalost, cela ta klima u kojoj se vi osećate slobodno da kršite zakone i vršite krivična dela, a da za to ne budete kažnjeni, nešto je što je trenutno stanje. Imate ultradesničarkse pokrete koji svakodnevno vrše krivična dela, propagiraju nasilje i mržnju, izvikuju parole, vređaju, prete i na druge načine ugrožavaju građane, a da na to nemate nikakav odgovor“, kaže Milan Antonijević.

Inspiracija '90-te

U danu u kome je uhapšen autor snimka, TV kamere su, u Atini, u prostorijama grčke ultradesničarske partije „Zlatna zora“, čiji simbol veoma podseća na nacističku svastiku, zabeležile portret Željka Ražnatovića – Arkana, kriminalca i komandanta paravojne formacije „Srpska dobrovoljačka garda“. U prostorijama „Zlatne zore“, nalaze se i četnička šubara, kokarda i druga obeležja.

I taj snimak je, poput onog o holandskim branama, Srbiji doneo nepoželjnu pažnju, a njene ekstremiste doveo u vezu sa ekstremistima van njenih granica.

Domaće desničare i nacionaliste su, prema mišljenju Jovana Bajforda, socijalnog psihologa koji je istraživao desničarske i ekstremne grupe, inspirativnim učinila dešavanja ’90-tih godina. Bajford istovremeno upozorava da video Miroljuba Petrovića pokazuje da se isti vrednosni sistem i danas zadržao u delu javnosti.

„Sama činjenica da neko razmišlja na taj način i da se to dešava ukazuje da u Srbiji možda i dalje postoji klima koja tom idealizacijom haških optuženika i insistiranjem na njihovoj nevinosti, daje ljudima za pravo da koriste i te metode i pokušaje da se na taj način utiče“, kaže Bajford.

Za ekstremne grupe i pojednce iz Srbije, previše često nisu ni potrebni Anders Brejvik ili grčka neonacistička partija da na sebe usmere pažnju. Svet su više puta obilazile slike huliganstava koje su proteklih godina izvodili u Beogradu, a koja su i dalje deo svakodnevice.

Tako je i pokušaj mirovne aktivistkinje Staše Zajović da u nastavku procesa rehabilitacije četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića iznese stav o posledicama takvog postupka, ispraćen uvredama i skandiranjem ekstremista okupljenih ispred zgrade suda.




Gotovo sve kazne koje do sada izrečene za ekstremno ponašanje – ubistva, prebijanja, huligantsvo i govor mržnje, umanjene su ili ukinute, a procesi za zabranu pojedinih organizacija pred Ustavnim sudom i dalje traju bez izgleda u skori epilog.

Sve to Jovana Bajforda navodi na zaključak da u Srbiji zapravo i nema prave borbe protiv ekstremizma.

„Da bi se čovek sa nečim izborio, prvo mora da se bori. Mislim da je u Srbiji glavni problem što ta borba gotovo u potpunosti izostaje, u smislu da ne postoji nikakva državna strategija borbe protiv ekstremističkih pokreta i vidimo da se o njima govori samo u vreme kada se proceni da predstavljaju neku opasnost za bezbednost, a čim stvari utihnu, oni se zaboravljaju i nastavljaju da funkcionišu na marginama društva“, kaže Bajford.