Javnost u Srbiji i regionu je u četvrtak i petak gledala snimke vašarskog dočeka haškog optuženika generala Dragoljuba Ojdanića na beogradskom aerodromu, nakon što je odslužio dve trećine kazne od 15 godina zatvora, sa sve trubačima praćenih razdraganim Užičanima sa uzdignutim rukama, uz uzajamne razmene sočnih poljubaca. Mediji su preneli te slike uglavnom bez komentara. Niko se od zvaničnika nije oglasio.
Ličilo je na narodno veselje, neupućeni ne bi mogli ni pomisliti da razdragani bucmasti junak koji na beogradskom aerodormu šalje poljupce i radosno deli zagrljaje nije neki okasneli mladoženja, već general koji je osudjen zbog zločina na Kosovu na 15 godina zatvora. Po povratku, Ojdanić je izjavio:
“Čiste i mirne savesti sa puno moralne i etičke odgovornosti izlazim danas pred vas i ceo svet. I svima gledam pravo u oči... (BRAVO, čuje se glas iz publike) svestan da nisam počinio ništa što bi moglo predstavljati krivično delo, a kamoli ratni zločin.”
A samo koji mesec ranije pred Haškim tribunalom isti čovek je izjavio:
"U potpunosti prihvatam nalaze iz presude. Sve što mi preostaje je da odslužim svoju kaznu. Uskoro ću napuniti 72 godine i zdravlje mi se tokom boravka u pritvoru pogoršalo. Izražavam iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje je osuđen".
Poslanik Žarko Korać smatra Ojdanićevu izjavu po povratku iz Haga krajnje nemoralnim činom, a još strašnije smatra to što su mediji to preneli bez komentara:
“I kakvu vi poruku šaljete gradjanima Kosova? I kakvo dugoročno prijateljstvo i pomirenje može da postoji izmedju albanskog i srpskog naroda?”
Ipak, Nataša Kandić, nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo, danas predsednica REKOM-a, koja je sa svojim istraživačkim timom u knjizi “Kosovska knjiga pamćenja” dokumentovala zločine, a brojke zamenila imenima žrtava na Kosovu, kaže da je Ojdanića dočekala mala grupa ljudi, da je vlast ostala uzdržana, i da to govori o promeni stava prema ratnim zločinima. Prethodnici koji su se vraćali iz Haga izlazili su neprimećeni na sporedni ulaz, podseća Kandićeva:
“Da ne zaboravimo. Niko ne zna na koji izlaz su izašli sa aerodoroma po povratki iz Haga Jovica Stanišić i Frenki Simatović. Niko nije dočekao generala Perišića. Ipak, postoji neki drugačiji odnos, dobra je ta uzdržanost. A što se tiče trubača, patriotskih pesama na Ojdanicćevom dočeku, postoji uporedo i jaka tendencija ali nevelikih grupa da pokušaju da vrate stvari na početak, na neke devedesete.”
Podsetimo, Haški sud je utvrdio odgovornost generala Dragoljuba Ojdanića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije 99. godine kada su u vreme NATO bombardovanja srpske snage na Kosovu proterivali kosovske Albance, ubijali, pljačkali, uništavali imovinu, silovali. BIla je to kampanja progona za koju je znao politički, policijski i vojni vrh tadašnje SR Jugoslavije. Ojdanić je za to dobio 15 godina zatvora. Priznao je svoju odgovornost i nije se žalio.
I mada država ne dočekuje haške optuženike kao heroje, o zločinima retko ko govori u Srbiji i što je još poraznije retko ko veruje da su se dogodili. O tome svedoči i anketa Novke Ilić koja je Užičane pitala šta misle o dočeku koji su njihovi sugradjani:
Ni jedan jedini Užičanin koje je snimila naša novinarka nije se upitao ima li krivice osudjenog generala.
Uprkos uzdržanosti vlasti, poruke koje se svih ovih godina sa raznih adresa šalju pre dovode u pitanje haške sudske presude nego što otvaraju proces suočavanja sa počinjenim zločinima. Veselin Šljivančanin je napisao knjigu pod naslovom "Branio sam istinu" (ne pominjući vukovarske, već samo Haške dane) koja se preporučuje u natiražnijim novinama na sledeći način:
„U 16 poglavlja autor ispoveda sopstvenu golgotu, dugu i mukotrpnu borbu za svoju i čast otadžbine.“
A autor u jednom tok šou izjavljuje:
„Smatram da sam odbranio istinu, dokazao da smo mi pripadnici Armije ne vodili rat, rat 91. godine nije vodjen, mi smo bili dužni da odblokiramo kasarne, oslobodimo kasarne..i zaštitimo narod koji je volio tu državu.“
Milan Lukić osudjen za najstrašnije zločine, izmedju ostalog i za spaljivanje Bošnjaka u Foči, glavni je junak knjige koja je promovisana u crkvi Svetog Save. Mediji su tada zabeležili:
„Starešina hrama Svetog Save protojerej Radivoje Panić rekao nam je da ne vidi ništa čudno u tome što je u prostorijama crkve promovisana knjiga zločinca u kojoj se negira zločin.“
Sve u svemu, iako je vlast uzdržana, iako su najtraženiji optuženici Karadžić i Mladić relativno bez velike glavobolje poslati u Hag, o zločinima se preglasno u Srbiji ćuti a oni koji se vraćaju iz Haga nemaju nikakvog razloga da to čine pognutih glava.
Jer, domaća javnost ih uglavnom dočekuje kao žrtve medjunaordne nepravde a ne kao zločince.
Ličilo je na narodno veselje, neupućeni ne bi mogli ni pomisliti da razdragani bucmasti junak koji na beogradskom aerodormu šalje poljupce i radosno deli zagrljaje nije neki okasneli mladoženja, već general koji je osudjen zbog zločina na Kosovu na 15 godina zatvora. Po povratku, Ojdanić je izjavio:
“Čiste i mirne savesti sa puno moralne i etičke odgovornosti izlazim danas pred vas i ceo svet. I svima gledam pravo u oči... (BRAVO, čuje se glas iz publike) svestan da nisam počinio ništa što bi moglo predstavljati krivično delo, a kamoli ratni zločin.”
A samo koji mesec ranije pred Haškim tribunalom isti čovek je izjavio:
"U potpunosti prihvatam nalaze iz presude. Sve što mi preostaje je da odslužim svoju kaznu. Uskoro ću napuniti 72 godine i zdravlje mi se tokom boravka u pritvoru pogoršalo. Izražavam iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje je osuđen".
Poslanik Žarko Korać smatra Ojdanićevu izjavu po povratku iz Haga krajnje nemoralnim činom, a još strašnije smatra to što su mediji to preneli bez komentara:
“I kakvu vi poruku šaljete gradjanima Kosova? I kakvo dugoročno prijateljstvo i pomirenje može da postoji izmedju albanskog i srpskog naroda?”
Ipak, Nataša Kandić, nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo, danas predsednica REKOM-a, koja je sa svojim istraživačkim timom u knjizi “Kosovska knjiga pamćenja” dokumentovala zločine, a brojke zamenila imenima žrtava na Kosovu, kaže da je Ojdanića dočekala mala grupa ljudi, da je vlast ostala uzdržana, i da to govori o promeni stava prema ratnim zločinima. Prethodnici koji su se vraćali iz Haga izlazili su neprimećeni na sporedni ulaz, podseća Kandićeva:
“Da ne zaboravimo. Niko ne zna na koji izlaz su izašli sa aerodoroma po povratki iz Haga Jovica Stanišić i Frenki Simatović. Niko nije dočekao generala Perišića. Ipak, postoji neki drugačiji odnos, dobra je ta uzdržanost. A što se tiče trubača, patriotskih pesama na Ojdanicćevom dočeku, postoji uporedo i jaka tendencija ali nevelikih grupa da pokušaju da vrate stvari na početak, na neke devedesete.”
Podsetimo, Haški sud je utvrdio odgovornost generala Dragoljuba Ojdanića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije 99. godine kada su u vreme NATO bombardovanja srpske snage na Kosovu proterivali kosovske Albance, ubijali, pljačkali, uništavali imovinu, silovali. BIla je to kampanja progona za koju je znao politički, policijski i vojni vrh tadašnje SR Jugoslavije. Ojdanić je za to dobio 15 godina zatvora. Priznao je svoju odgovornost i nije se žalio.
I mada država ne dočekuje haške optuženike kao heroje, o zločinima retko ko govori u Srbiji i što je još poraznije retko ko veruje da su se dogodili. O tome svedoči i anketa Novke Ilić koja je Užičane pitala šta misle o dočeku koji su njihovi sugradjani:
Ni jedan jedini Užičanin koje je snimila naša novinarka nije se upitao ima li krivice osudjenog generala.
Uprkos uzdržanosti vlasti, poruke koje se svih ovih godina sa raznih adresa šalju pre dovode u pitanje haške sudske presude nego što otvaraju proces suočavanja sa počinjenim zločinima. Veselin Šljivančanin je napisao knjigu pod naslovom "Branio sam istinu" (ne pominjući vukovarske, već samo Haške dane) koja se preporučuje u natiražnijim novinama na sledeći način:
„U 16 poglavlja autor ispoveda sopstvenu golgotu, dugu i mukotrpnu borbu za svoju i čast otadžbine.“
A autor u jednom tok šou izjavljuje:
„Smatram da sam odbranio istinu, dokazao da smo mi pripadnici Armije ne vodili rat, rat 91. godine nije vodjen, mi smo bili dužni da odblokiramo kasarne, oslobodimo kasarne..i zaštitimo narod koji je volio tu državu.“
Milan Lukić osudjen za najstrašnije zločine, izmedju ostalog i za spaljivanje Bošnjaka u Foči, glavni je junak knjige koja je promovisana u crkvi Svetog Save. Mediji su tada zabeležili:
„Starešina hrama Svetog Save protojerej Radivoje Panić rekao nam je da ne vidi ništa čudno u tome što je u prostorijama crkve promovisana knjiga zločinca u kojoj se negira zločin.“
Sve u svemu, iako je vlast uzdržana, iako su najtraženiji optuženici Karadžić i Mladić relativno bez velike glavobolje poslati u Hag, o zločinima se preglasno u Srbiji ćuti a oni koji se vraćaju iz Haga nemaju nikakvog razloga da to čine pognutih glava.
Jer, domaća javnost ih uglavnom dočekuje kao žrtve medjunaordne nepravde a ne kao zločince.
