Subota, 15. decembar
Recepciju dnevnih događaja u Srbiji uvek prati korpus zbunjujućih predstava o prošlosti i budućnosti. Ovde se svi, po nekom mističnom pravilu, pomeramo u budućnost bez bilo kakvog zaključka. Hiptnotizam sopstvene prošlosti je moćan samo dotle dok koristimo njegov jezik, reči kojima konstruišemo uvek istu priču o prošlosti. Noćas je u Pokrajinskoj skupštini Vojvodine, odnosno, u klubu ispod vojvođanskog parlamenta, demonstriran mali uzorak novog jezika, odnosno novog rečnika o prošlosti i budućnosti. Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine priredio je koncert, tačnije svirku, novosadskih bendova alternativne scene, panka, roka koji su obradili „nostalgično romantične“ songove Đorđa Balaševića. Ovaj događaj je, možda, nebitan za potencijalnu istoriju budućnosti ali na mene je ostavio utisak rođenja novog političkog jezika iz duha koji nosi muzika ili bolje reći alternativna kultura, odnosno, demonstriran je kompleksan zadatak da se romantičnoj muzici i nedodirljivoj Skupštini, priđe na sasvim drugačiji način. Na mesto birokratizovanih, krutih političara koji u pauzama skupštinskih zasedanja razbijaju tremu ispijajući loze i kafe, došli su novosadski pankeri pod dirigentskom palicom Bojana Kostreša i pomerili političku estetiku, odnosno, ponudili jedan nezamislivi diskurs nove političke kulture.
Dakle, pank koncert je moguć na mestu na kojem nije ništa, normalno, moguće. Moćna demistifikacija prostora skupštine Vojvodine! U takvoj zreloj igri mladog političara, pomislio sam, ne nedostaje ni Nenad Čanak, lider Lige socijal-demokrata Vojvodine! Zašto mi je to palo na pamet? Pa možda iz razloga, koji teorija označavanja vidi kao potencijalnu opasnost da se ovaj događaj označi kao anegdota ili šarmantni incident sa minimalnim dejstvom, koji je, opet smislio veliki lalinski šeret Nenad Čanak!
Diskurzivnost koju nudi Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, predstavlja veliki potencijal Srbije, iz jednostavnog razloga što se priča o prošlosti mora ispričati na dugačiji način i tek tada će priča o budućnosti biti moguća.
Jedan drugi Novosađanin, umetnik, konceptualista dr Slavko Bogdanović je, takođe sinoć, u okviru projekcije video Medeje u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, promovisao svoj kratki film u kojem se lovačkim karabinom i pištoljem puca u knjige Dobrice Ćosića, tačnije u romane Koreni. Gotovo identičan model jezika kao i Kostrešov, moćna opservacija prošlosti i konceptualan način označavanja budućnosti. Slavko Bogdanović puca u diskurs, koji je stvoren delom Dobrice Ćosića, on dramatično puca u trenutku preuzimanja diskursa od strane novog talasa srpske narodnjačke političke misli.
I jedan i drugi događaj, bude nadu, pišu početna slova nove azbuke, jezika radikalnog demistificiranja pojmova iz prošlosti, značenja koji je generišu. Novosadski akcionizam u proteklih nekoliko godina predstavlja moćnu uporišnu tačku sa koje se više niko ne može kriti iza naroda, ustava niti države. Sve je vidljivo, sve je dostupno, sve je moguće. On poručuje da se više neće igrati po taktu muzike koja odzvanja iz daleke prošlosti. To ovde niko više ne želi da čuje.
Nedelja, 16.decembar
Nedeljom negujem jedan privid normalnosti, ispijam kafu u nekom od novosadskih kafea. Dok sam jutros kupovao nedeljnu štampu i preletao pogledom po naslovnim stranama, primetio sam dečaka koji je nekoliko metara od kioska, na svom improvizovanom štandu prodavao stara izdanja stripova, stripoteka i jednu zaboravljenu kolekciju publikacija u kojoj se nalazilo nekoliko primeraka naslova „Marks za početnike“, „Frojd za početnike“, „Ajnštajn za početnike“, „Postmoderna za početnike“. Setio sam se tog upornog i „nadrealnog“ dečaka tek nakon prelistavanja dnevnog magazina Press i rečenice iz podnaslova intervjua generalnog sekretara radikalne stranke Aleksandra Vučića koja glasi: „spremni smo za koaliciju sa Koštunicom i vanredne parlamentarne izbore. Toma će pobediti na izborima jer ne zastupa politiku svoje zadnjice kao Tadić.“ Užasna rečenica, gotovo stereotipno predstavlja rečnik srpskih radikala. Pomislio sam na nešto što bi se moglo zvati „Radikali za početnike“, na knjigu u kojoj bi se objasnio elemenarni razlog postojanja ovakvog rečnika. Bio bi to tekst iz koga bi smo razumeli radikale. Izbori u Srbiji uvek nas podsete na jednostavno korišćenje vulgarnosti da bi se omalovažio onaj drugi, u ovom slučaju Boris Tadić. Znamo zašto je to tako, ali ne znamo zašto je to svima ovde blisko i razumljivo?
U narednih mesec dana predizborne kampanje vulgarnost će dostići svoju kulminaciju, videćemo sve narodnjačke umotvorine, sve oblike političkih dosetki, viceva, ksenofobije... Smejaćemo se nekima, prepričavaćemo ih i pristajati na to.
Pomislio sam i na imaginarnu knjigu „Ahtisarijev plan za početnike“, zamislio sam nadrealan prizor, ilustrovanu publikaciju u rukama nekog srpskog političara. Upravo u takvim duboko suprostavljenim prizorima visokog rizika, moguće je predpostaviti potencijal koji nosi Ahtisarijev plan, odnosno šansa koja se nudi srpskom društvu da jednom, za svagda, napusti kloniranje romantičnog modela budućnosti. Srbija je pre sklona da svakodnevno, dosetkama preuzetih iz narodnjačke kulture, komplikuje svoju poziciju, nego da pokuša da razvije neki teorijski diskurs iz jednog predloga međunarodne zajednice.
Ahtisarijev plan za Vučića predstavlja istorijsku šansu za opstanak vulgarnog romantizma, a za Borisa Tadića taj plan je, opet, šansa da takav romantizam promeni samo svoje agregatno stanje, dakle, da ga demokrate učine plinovitim, sve dok se iznova, negde u budućnosti, pojavi kao čvrsta i konzistentna forma.
U suštini, ispada da se nikad, u ovom društvu, neće konstituisati teorija koja otvara potencijal za srpsko društvo, pa makar bio to i Ahtisarijev plan za Kosovo. Možda će „političke elite“ u predizbornoj kampanji zaobići ovu temu ali sigurno će bar neko, po principu ketmanskih tehnologija, znati da je i Rambuje imao taj potencijal za srpsko društvo. Sličnosti potencijala Rambujea i Ahtisarijevog plana postoji, apsurdno, ali Srbija ima šansu koju joj međunarodna zajednica stalno nudi.
Zašto je ovo tema koja me je jutros obuzela, o kojoj razmišljam? U proteklih dvadeset godina Evropska unija, svojim jednostavnim jezikom i strategijama nudi zemljama jugoistočne Evrope i Balkana oblike integrisanja, svako je mogao u zadatim okvirima smisliti svoj način pristupa Evropskoj uniji, čak je ponudila i istrumente konceptualizacije romantičnih modela. Ali, Srbija je izabrala najkomplikovaniji način, odnosno, sama je ponudila Evropi narodnjački model budućnosti, obeležila karlovačko-ogulinske-virovitičke-kosovske granice koje je samo zanimaju. U tom velikom nesporazumu Srbija sa puno emocija propušta šanse da preuzme analitički model, odnosno da senzibilizira javno mnjenje koje će razumeti pravila na koji se način konstruiše isrtorija. Lekciju iz Miloševićevog napuštanja Rambujea, srpski političari nisu shvatili, odnosno nisu pokazali minimum volje za raspravu o potencijalu Rambujea, o očuvanju Kosova unutar granica Srbije, kao što danas nemaju ni trunku političkog potencijala da razmišljaju, šta, zapravo nudi Ahtisarijev plan, zašto je on toliko važan i Evropi? Možda, i zato danas Vučić može hladnokrvno, Šešeljevski, reći da Boris Tadić zastupa politiku svoje zadnjice.
Ponedeljak, 17. decembar
Danas je poslednji sastanak Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u ovoj godini. Odlučuje se o planu za 2008.godinu. Ambicije su utemeljene na viziji Muzeja u budućnosti. Raspravljamo o strategijama u budućnosti. Mučan osećaj levitacije unutar jedne utopijske priče o Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, koji već 40. godina nema svoju zgradu. Kako je, uopšte, moguće da je opstao toliki niz godina, a da nije imao svoje adekvatne prostore, galeriju, kancelarije, depo... O kakvoj se utopiji radi?
Danas Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu deli sudbinu lošeg statusa savremene umetnosti u celoj Srbiji koja trpi posledice stereotipne i formalne kulturne politike u proteklih dvadesetak godina. Dakle, kad sagledam veliku ekspanziju muzeologije i produkciju savremene umetnosti u muzejima Evrope, koji su već odavno uveli standarde koje tržišna ekonomija nameće, onda znam zašto su evropski muzeji odavno rekonstruisali izlagačke kapacitete, razvili koprodukcije sa drugim muzejima, povećali broj publike, kojih ima više nego što je ukupan broj posetilaca na našim fudbalskim utakmicama, razvili agresivne marketinške kampanje, aktivirali novac kompanija, brendirali imena umetnika, postavili nove teorije prošlosti, postali profitabilni na tržištu, afirmisali svoje države...
U takvom kontekstu rasprava članova Upravnog odbora izgleda kao još jedan potrošeni ponedeljak, još jedan dan u kojem se problemi unutar tretmana savremene umetnosti umnožavaju.
Osnovni zadatak, na koji sam mislio kada sam, 2005.godine, preuzeo Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu, bio je da trajno rešim problem smeštaja Muzeja izgradnjom nove zgrade. Danas, kad u rukama imamo idejno rešenje kanadskog arhitekte Roberta Klejnborga, koje je usvojeno nakon velikog međunarodnog arhitektonskog konkursa održanog početkom godine, kada imamo i garanciju Pokrajinske vlade da će se iz Fonda za kapitalne investicije Vojvodine finansirati izgradnja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, mislim iz kojih razloga rad Upravnog odbora Muzeja liči na formalni sastanak?
Upravo taj utisak dolazi zbog činjenice da članovi svih upravnih odbora u institucijama kulture u Srbiji i Vojvodini bivaju postavljeni isključivo kroz formalnu proceduru vladajuće politike, odnosno postavljaju ih političke stranke. Paradoks je u tome što nijedna politička stranka nema svoj program kulturne politike, odnosno nema napisan nijedan tekst u svojim programima, koji definiše šta kultura treba biti u budućnosti ili da li će ona biti važan resurs Srbije. Otuda veći broj članova upravnih odbora u radu institucija, zastupaju, isključivo svoje lične stavove i interese, koji su uvek utemeljeni na subjektivnim estetskim i formalnim predstavama kulture i umetnosti.
U takvoj prozaično formalnoj igri između politike i kulture nastaju planovi i programi koji uglavnom kulturu i umetnost tretiraju kao relaksirajući oblik zabave. U Beogradu i Novom Sadu održi se na stotine izložbi, ali je nemoguće neku označiti kao važnu za istoriju umetnosti ili je teško neku od njih zamisliti u prostorima velikih evropskih muzeja. Dokle će to tako biti?
Možda, sve dotle dok Skupština Srbije ne izglasa novi Nacrt zakona o kulturi koji je nalazi u skupštinskoj proceduri. Zakon o kulturi je ključ za sistemsku promenu rada u institucijama kulture, ključ za promenu funkcije kulture i umetnosti. On će promeniti i funkciju umetničkog dela i kulture. Zakon predviđa desetine radikalnih rezova u radu javnih institucija kulture. On kulturu smešta u kontekst tržišne ekonomije, otvara linkove ka privatnim kompanijama i ulaz u njihove finansije. Novi zakon izjednačava privatne i državne angažmane u kulturi, omogućava otvaranje privatnih muzeja, stvara uslove za konstituisanje umetničkih kolekcija, nudi korišćenje državnog budžeta i privatnim inicijativama. Zapravo, zakon radikalno menja mehanizme rada unutar državnih institucija kulture, razara birokratiju, i aktivira sve zapuštene kreativne potencijale. Dakle, u takvoj novoj budućnosti svi akteri umetničke scene, odnosno, oni koji su sada zaboravljeni vide svoj interes.
Pred zaposlene u javnim institucijama, pred njihove upravne odbore, pred političke stranke se postavlja zahtev da se misli na kulturu koji se može nazvati i kultura relacionih odnosa. Iz svih tih veoma komplikovanih predstava o kulturi i muzejima, zaključak je da će se za institucije u neposrednoj budućnosti morati konstituisati programi koji će stalno imati na umu da se nova kultura gradi, pre svega, u nadolazećoj eri masovnih medija, da se samo u regionu bivših republika očekuje završetak nekoliko novih muzeja. Rijeka, Sarajevo, Varaždin, Zagreb, Beograd, Novi Sad, Skoplje. Imaće preko 80 000m2 muzejsko galerijskih prostora, fascinantna rekonstrukcija novog kulturnog prostora EX-YU.
U tom smislu naša specifična drustvena odgovornost zavisiće od naše kondicije i koncepcija kojima će se ući u veliku utakmicu izmedju muzeja, država, kultura, gde će se ta liga svake godine proširivati novim muzejima. Muzej savremene umetnosti Vojvodine shvata te okolnosti koje su stvorene sprovodjenjem novih muzeoloških praksi koje više ne počivaju na uskom stručnom kustoskom radu, obrazovanoj publici, već na tome, ali i na kontaktu teorijskog, marketinški upakovanog diskursa koji je u stalnoj igri sa publikom. Možda to znači da će svaka nova muzejska izlozba predstavljati novi evropski diskurs!
Muzej savremene umetnosti nema veliki izbor kojim će pravcem krenuti u budućnost, ukoliko se složimo da se novom zgradom nalazi na početku, odnosno, da je diskontinuitet sa prošlosću uspostavljen, onda nam predstoji samo put o kome Gatari govori, da je to put na kojem se stalno mora proizvoditi subjektivnost, da je i muzej mesto proizvodnje subjektivnosti, koja bi neprestano sama obogaćivala svoj odnos prema svetu. To je definicija koja govori o savremenoj umetničkoj praksi, o stvaranju egzistencijalnih mehanizama sa specifičnim metodama rada i to sve umesto konkretnih predmeta koji su dosad ograničavali umetnost, a i samu muzeologiju. Na centralnom mestu nije više umetnik vec posmatrač. Muzej se mora sada baviti posmatračem umetnosti, on razvija pojam kretivnog procesa, radi se o posmatraču koji takođe proizvodi umetničko delo, a potom i zdravo društvo.
Muzej koji mi gradimo mogao bi biti mesto transfera! Dakle, jednostavnije rečeno, svi sadržaji muzeja moraju biti u funkciji publike! O kakvoj je publici reč? Publika kojoj se mora udovoljiti, kojoj se mora podilaziti, koju moramo zavoditi, zaludeti, naterati je da ostane ili da dodje drugi put, publika koja mora biti raznovrsna, stara, mlada, razigrana, publika koja dolazi u muzej da se opusti, relaksira, odmori, uči, uznemiri, publika koja će nas svašta pitati, koja želi konfor, spektakl, odgovor, i ono sto je za svaki muzej najteže, a to je obezbediti veliki broj posetilaca. U planovima prilikom projektovanja zamišljani su sadržaji koji će zadovoljiti sve zahteve publike. Misli se na prostore za muzejske otvorene radionice, kino sale koje emituju svakodnevno izbor svetske video produkcije, prostore za seminare, simpozijume, otvoreni atelje za rad sa mladjom publikom, prostore u kojima se preispituju fenomeni vizuelnog opažanja, fenomeni zvuka... Broj posetilaca koje bi trebalo da privuku svi sadržaji je projektovan na 300-400 posetilaca dnevno ili 3000-4000 mesečno ili 50 000-60 000 godišnje!? Možda najteži projektni zadatak koji je pred nama! Da bi privukli ovoliki broj posetilaca i da bi svi (?!) izašli iz muzeja zadovoljni i drugačiji neophodno je planirati programe koji će ispuniti sva očekivanja publike, publike koja će gledati i razumeti evropsku kulturu i srpsku u kontekstu Evrope.
Utorak,18.decembar
Danas je konačno završena skica mog retrospektivnog kataloga, prikupljeni su svi tekstovi, fotografije, bibliografija, složene su sve samostalne i kolektivne izložbe, podvučena je crta na moj dvadesetpetogodišnji rad unutar umetnosti, društva, politike? Pisac glavnog teksta je dr Miško Šuvaković. Knjiga me dovodi u poziciju da konačno i sam vidim kako je karakter društvenih okolnosti upisan u moj rad, mada bi sa pozicija utopijskih strategija umetnosti, moj rad trebalo biti upisan u promenu društvenih odnosa u Srbiji. Preko stotine izložbi, ljudi, događaja biće spomenuto na neuobičajen način. Cilj knjige je pisanje jedne nove i teorijski razrađene istorije jednog umetnika koji je stvarao u turbulentnom vremenu devedesetih godina i nekoliko godina posle.
Poslednji tekst knjige odnosi se na moju raspravu sa Nikolom Đžafom, umetnikom i direktorom Art Klinike. Raspravljali smo o koncepciji knjige, zamerke su uvek na prisustvo politike u mom radu, zašto toliko toga ima i da li je to, uopšte umetnost što ja radim. Setili smo se performansa koji je trebao biti izveden 11.marta ove godine, na dan smrti Slobodana Miloševića. Dogovoreni rad doveden je u pitanje iz tehničkih razloga, a to je bila nemogućnost unajmljivanja mrtvačkog sanduka za performans. Sadržaj samog performansa imao je za cilj da konstatuje smrt Slobodana Miloševića, naravno, simboličkim performansom u kojem ja ležim u sanduku sa maskom Miloševićevog lika na licu, dok se ispod moje (Miloševićeve) glave nalazi televizjski ekran sa kojeg se emituju smetnje na slikama, odnosno slike koje igraju, šušte, ređaju frejmovi iz istorije devedesetih godina. Ovaj rad, instalacija, sugeriše prisustvo Miloševića u situaciji koju niko nikada nije video kod nas, a to je da pred publikom leži telo mrtvog Miloševića. Sugestiju mrtvaca potencira i posebni kičasti sanduk, blještavog ornamenta iz kojih se naziru barokni zlatni listići. U ovom prilično bizarnom prizoru nedvosmisleno sam želeo sugerišem da je Milošević mrtav tačno 365 dana. Zašto je za mene ili nas bilo bitno da kažem-o da je Milošević zaista mrtav već 365 dana? Namera ovog rada bila je da se otvore pitanja u društvu koja kontinuirano pokušavaju da vaskrsnu Slobodana Miloševića, odnosno da se za njegovog nastavljač odredi sadašnji predsednik Vlade Vojisav Koštunica.
Mislio sam da se mi i danas nalazimo u poziciji kad se dva diskursa zaista dodiruju i kada postoji opasnost da se oni izjednače. Slobodan Milošević je specifičan i još neistražen fenomen koji se vrlo lako implementirao u društvu, postao nacionalna strategija, doživeo svoju istorijsku realizaciju i na kraju tragično okončao u ćeliji tribunala u Hagu.
Vojislav Koštunica je drugi diskurs, u pažljivom konstituisanju, sa možda velikom potencijalnom opasnošću za budućnost srpskog društva. Ovaj moj rad ukazivao je, upravo, na opasnost lepljenja Koštunice sa Miloševićem, odnosno, na pokušaj da se nasleđeni problemi oko Kosova, danas ne sagledavaju kao poseban diskurs.
Možda je za budućnost ovog društva saborni jezik Vojislava Koštunice veća opasnost nego što je to bio jezik Miloševića. Možda je nacionalno biće Miloševića utemeljeno na utopijskim kominternovskim predstavama o naciji i narodu? Možda nam je sam čin sahrane Slobodana Miloševića, sa sentimentalnim ruskim pesmama, ukazao na utopiju u koju je verovao Milošević? Možda je Kosovo za Miloševića bio sporedni problem, možda su ga više uzbuđivale ruske pesme iz podmoskovlja od sudbine Srpskog naroda na Kosovu?
Sa druge strane, možda se mora postaviti novi teorijski okvir u kojem se postavlaju pitanja: nije li Vojislav Koštunica svoju strategiju postavio na sumnjivim Nedićevo -Ljotićevskim tehnikama vođenja nacionalne strategije? Nikola Đžafo me je tada pitao - zašto taj rad, prisustvo Koštunice uvodi kroz vampirističku taktiku, odnosno zašto nisam ime Vojislava Koštunice stavio u naslov izložbe? Tvrdio je da sam ga izigrao svojom taktikom kameleonstva, misliš jedno kažeš to isto, ali pomoću drugih formi? Đžafo je očekivao rad u kojem će se objasniti ta relativnost života u Evropi, odnosno, gde je besmisleno govoriti o granicama kad su ih oni ukinuli, a temelje Evrope postavili na drugim teorijskim osnovama. Evropa bez granica je realnost i neminovnost. Naša izložba ili akcija je pravi obrt, ona postavlja pitanje koje niko još neće izgovoriti u srpskom narodu, ona se igra sa ketmanskim nasleđem, gde svi ćute, a misle drugačije. Meni je bilo zanimljivo to dislociranje Srbije u budućnost otvaranje novog teorijskog diskursa u pristupu problemu Kosova, gde ja, u tekstu koji sam tada ispisao na vratima galerije, rekonstruišem poslednju misao Slobodana Miloševića koju je on posvetio Mirjani Marković.
Šta, zapravo proizvodi ovaj rad? Ja kao umetnik uvek koristim metode aproprijacije ili alegorišem temu, nikada ne znam kako će izložba izgledati u trenutku otvaranja izložbe. Te večeri prizor koji je nastao, posledica je saznanja da od sanduka i pomenute instalacije neće biti ništa, odnosno Đžafo nije mogao obezbediti mrtvački sanduk za instalaciju. Tada sam se poigrao sa tehnologijama vojvođanskih umetnika iz sedamdesetih godina koji su uvek imali taj nedvosmisleni talenat da ukažu na samu suštinu, da se izraze tekstom, jer su im vizuelne predstave ili scenografsko slikarske tenike bile presimboličke, Napisao sam na dve daske koje sam našao u prostoru galerije, tekst sledeće sadržine: A DA MI NJIMA UVALIMO KOSOVO?, na jednoj, a na drugoj: POSLEDNJA MISAO S. MILOŠEVIĆA 11.03.2006. Obe daske sam iskoristio da zatvorim ulaz sa ulice u Galeriju Art Klinika a da sadržaj izložbe odmah učinim vidljivim.
Ovaj rad je bio jedna obična intervencija u datom kontekstu, dan smrti Slobodana Miloševića. sam koristio kao bukvalno i simboličko mesto sa kojeg se otvaraju pitanja, pravi obrt u čitanju dnevnih (istorijskih) događaja, dao sam publici priliku da intervenišu u novom diskurzivnom polju. Dakle, ovde smo se Nikola Đžafo i ja predstavili kao medijatori između mrtvog i živog sveta, čitali smo misli Slobodana Miloševića pomoću determinanti koje proizvode svakodnevnih politički događaji i vizuelno ih predstavili posetiocima i prolaznicima galerije. Tvrdili smo da su na ivici između institucije galerije i ulice mogući obrti, možda je tada galerija mogla biti zatvorena, možda je mogla biti podignuta krivična prijava, možda je napravljena nova senzacija za medije, možda smo tada od nekih označeni kao prvoklasni državni neprijatelji ili je ta cela izložba bila, možda, užasno loša umetnička akcija.
To za mene u tom trenutku nije važno, a ni sad kad raspravljam da li se taj tekst i fotografije trebaju naći u retrospektivnom katalogu, važno je da su umetnici rizikovali u društvenom polju i u polju umetnosti. Upravo, ovaj rad daje ton celokupnom mom angažmanu tokom dvadeset pet godina, on zapravo sublimira sve dileme koje savremeni umetnik ima u svakodnevnom životu, a to su dileme kako reagovati na dnevne događaje koji bi jezikom umetnosti mogli postati istorijski.Dakle, umetnik uvek snosi posledice koje njegova umetnost proizvodi u vremenu.
Sreda, 19.decembar
Sveti Nikola, slava koju veliki broj pravoslavnih Srba slavi na svoj način, precizno dizajnirana, slavi se sa velikim poštovanjem. Pozvan sam da budem gost kod svog komšije. Cela porodica u raspoloženju slavi Svetog Nikolu. Pozvan je i pop Milan, vršački sveštenik koji vrlo rado voli da postavlja pitanja vernicima, da ih propituje i meri njihovu pristranost crkvi. Večeras se ustremio na mene, zbunio je domaćina, ukućane, goste, započeo je raspravu postavljanjem pitanja koja su se nalazila u mom katalogu izložbe koju sam priredio u Ljubljani. Osvrnuo se i na neugodnost koju izazivaju moje instalacije, posebno na one u kojima sam Vladike SPC, Patrijarha Pavla i Vladiku Pahomija uveo u kontekst umetnosti. Priznao nam je da se o mom radu žustro razgovaralo u crkvenim krugovima, nije ni sam verovao da među sveštenicima postoji pritajena želja da se o pojedinim događajima oko crkve razgovara, a na koje sam ja reagovao svojim izložbama. Pokretanje istrage, pozivajući se Ustav SPC u slučajevima Vladike Pahomija i Ilariona je propušteno, ali ostala je vera u crkveni zakon. Reagovanje na moj rad sa Patrijarhom Pavlom je izostalo, osim onih negativnih od strane pojedinih vernika, ali Pop Milan je moje razloge uvažio, posebno kada je reč o klerikalizaciji društvenog polja, o uticaju vladika SPC na državnu politiku, o aspektima gde se Crkva i Država neprirodno sjedinjuju.
Rad Meteorska kiša, zamišljen je upravo kao mogućnost ili pretnja. Radi se o replici, odnosno aproprijaciji Cattelanovog rada pri čemu je figura Pape zamenjena figurom srpskog Patrijarha Pavla. Radilo se dakle o projektu koji ni na koji način nije krio želju da izazove skandal - odnosno da upravo progovori iz ozloglašene pozicije za koju bi mnogi obazrivi čistunci rekli da je «dnevno-politička» - i o radu za koji se slobodno može reći da je plagijat, puko ponavljanje, preuzimanje, kopiranje već postojeće umetničke ideje. Sve ono najgore što se može zamisliti u polju «obezduhovljene» savremene umetnosti može se prepoznati u tom radu: skandal koji je sam sebi cilj, neoriginalnost, nedostatak mere i uvredljiva šala. U ovoj instalaciji ne samo da sam preuzeo Cattelanovu instalaciju već i čitav diskurs koji je prati: rad priziva sve ono što je već poznato na relaciji izmedju individualne provokacije i ideološkog sistema. Svi ovi razlozi da se moj rad u potpunosti ignoriše upućuju na razvijeni sistem ideološke zabrane i samo po sebi razumljive nedodirljivosti nekih tema. U odbranu ovog rada upotrebiti floskulu o «slobodi umetničkog izražavanja» nema nikakvog smisla jer ovde se više radi o «prisili» nad umetnikom da ovako nešto izvede, a ne o slobodi. Prisila je društvena. Ona je proizvod nužnosti da se konačno pogodi središte paternalne/patrijarhalne nedodirljivosti.
Ova argumentacija za Popa Milana zvučala je razumljivo mada su ostali raspravu slušali sa zbunjujućom zebnjom od moguće uvrede koja se očekivala iz rasprave srpskog Popa i savremenog Umetnika. Medjutim, razlog zašto ovaj rad ne može tako da se čita ne leži u izgledu samoga rada i njegovim interpretativnim potencijalima, već u samom društvu u kome ovaj rad nastaje ili biva izložen. To je Pop Milan znao, složio se da se radi o društvu u kome je uloga klera sve značajnija, u kom se dovode u pitanje mnoga nasledja modernosti i sekularne emancipacije, u kome pravoslavno hrišćanstvo sve više ima status državne religije, u kome sveštena lica imaju posebnu vrstu imuniteta, u kome crkva igra posebnu ulogu kočničara društvenih reformi, u kome se o odnosu klera i raspirivanja nacionalne mržnje i ratova još uvek zvanično ništa ne govori, u kome crkva veliča one svoje ideologe koji su zauzimali otvorene fašističke pozicije, u kome jedino crkva i dalje nastavlja medjuetničke sukobe tako što ne priznaje svojim sestrinskim crkvama pravo na autokefalnost, u kome sveštenici bacaju anateme na proizvodjače kobasica, a mladi bogoslovi se pridružuju fudbalskim navijačima u premlaćivanju homoseksualaca, u kome je crkva simptom pasivnosti, fatalizma i neodgovornosti koji su duboko zahvatili čitavu zajednicu. Samo otuda se ovaj rad može čitati kao neki nasilnički gest nad simboličkim autoritetom crkvenog poglavara, kao izraz radikalne nemoći da se savladaju tradicionalni tabui i proizvede reakcija.
Originalnost ovog neoriginalnog rada leži upravo u ovoj neizvesnosti. Istoj kao i neizvesnost rasprave ispod ikone Svetog Nikole u kući srpskog domaćina. Pop Milan i ja smo demonstrirali jedan potencijal koji je moguć, koji nose resursi savremene umetnosti i resursi razumnijih sveštenih lica.
Pop Milan se složio da je izlaz u dijalogu ako treba i sa đavolom, dijalogom koji nije bio moguć na teme kao što su rasprave održane 23. prošlog meseca u Raveni o mogućnostima ekumenizma, o potencijalima takvog ponovnog ujedinjenja. Dakle, za ovakve teme neophodan je dobronamerni domaćin koji poštuje svoje goste, uvažava njihovu različitu poziciju i prirodu njihovih profesija, pogleda i na kraju opsesija.
Četvrtak, 20.decembar
Jutros sam saznao da je jedan moj poznanik priveden zbog sumnji da je korumpiran, Lekar je po struci. Nisam zbunjen, mada nikada nisam pomislio da se to može baš njemu desiti, ali znam da je u društvu koje se odvija u atmosferi permanentnog vanrednog stanja to uobičjeno. Dvadeset godina, u samoupravnom komunizmu, u krizi real socijalizma, u atmosferi nacionalističkih progona to je nešto što ne može proći bez posledica, čak i za one koje poznaješ. U društvu koje je konstituisano kao društvo raznih političkih monopola, u kojem je politička pripadnost presudna za gotovo sve oblike života, gde se partijski kadrovi rasporedjuju po sentimentalnom, a ne profesionalnom kriterijumu, normalno je da takvo društvo razvije sve oblike korupcije. Korupcija je deo politickog folklora, ona je prva misao svakoga ko se zaposljava, društvo koje je politiku stavilo na prvo mesto društvenog angažmana, razumljivo je da se korupcija generiše kao posebna vrsta političkog koda, kao nagrada za političku lojalnost. Najteže su korupcije u prosveti, zdravstvu, na mestima gde se to ne očekuje. Dakle, korupcija je svakodnevnica protiv koje se možete boriti jedino depolitizacijom javnog sektora, poštovanjem profesionalnog etičkog kodeksa i na kraju zakonima. Ukoliko uporedimo karakter korupcije u nasem društvu, videćemo da su to sitne prevare u kojima funkcioniše model preživljavanja, odnosno model naivne ekonomije.
Korupcija je politički kod, pojedinac je uvek u toj zamci između onoga što se zove “život” i onoga što predstavlja utopiju. Utopija pojedinca u srpskom društvu se zasniva na elementarnim fantazijama dobijanja na bingu ili lotou i fantazamu kasnijeg trošenja tih para. Unutar tih događaja, između simulakruma budućnosti Srbije i Evrope kao velike nepoznanice, razvijaju se ujedno strah i žudnja za demokratijom koju donosi Evropa. Pojedinac u Srbiji, ukoliko bi mu se ponudila Evropa ili korupcija, radije bi izabrao korupciju, jer posledice su manje ako uletiš u neku korupcijsku igru, mali tim koji operiše na carini, na naplatnim rampama, u utaji sitnog poreza. To može biti odličan dodatni izvor prihoda da bi se skromno živelo u Srbiji. Ukoliko se ponudi Evropa onda taj strah dolazi zbog njenog plinovitog oblika, odnosno, ona se tako predstavllja u iskazima domaćih političara. I to je oblik korupcije prema građanima.
Moj poznanik, lekar će se sigurno obraniti pomoću Hipokratove zakletve, znam da poseduje narativnost, smisao za alegorisanje, relativizovaće ceo slučaj, a policajca koji ga bude ispitivao, ubediće, već nekako da izgleda loše i da mu je od životne važnosti da pođe kod lekara na pregled. Objasniće mu da se to u Evropi dešava na visokom nivou i da je Evropa bolesna i korumpirana zajednica.
Petak, 21.decembar
Dobio sam mail od Jusufa Hadžifejizovića, konceptualnog umetnika iz Sarajeva. Nedavno smo bili zajedno na sastanku direktora Muzeja savremene umetnosti u izgradnji, bio je to skup na kojem su se razmatrale strategije ponovnog umrežavanja između 8 muzeja koji se grade. Jusuf i ja bili smo jedini umetnici na tom skupu. Tada smo se podsetili naših prvih akcija na sarajevskoj akademiji ranih osamdesetih godina kada je savremena umetnost bila, kao što je i danas, samo jedna bezopasna sekta i kada smo maštali da budemo deo svetske umetničke scene. Jusuf je to postao, a ja sam se setio jednog mog performansa “Nijedan dan bez tuče”.
Pomenuti rad, nastao je u Sarajevu, početkom osamdesetih godina (1983) kao skup akcija izvedenih u duhu i karakteru primarnog i analitičkog slikarstva. Zasnivao se na akcijama svakodnevnog izazivanja tuča, odnosno, pravog fizičkog sukoba sa prijateljima ili nepoznatim ljudima. Rad nije bio u skladu sa nekim već tada poznatim Body Art akcijama koje su ispitivale fizičke mogućnosti tela i nije se bavio telom u bukvalnom smislu, već se ideja zasnivala na prikrivenoj političkoj poruci koju sam slao stanovnicima Sarajeva. Znači tu se radilo o ukazivanju na fenomene ograničavanja individualnih sloboda građana Sarajeva u odnosu na pojmove kao što su socijalizam, bratstvo i jedinstvo ili jugoslovenstvo. U Sarajevu se svakodnevno dešavalo po desetine incidenata/tuča između, takozvanih jalijaških grupa, koje su se na sasvim specifičan način konceptualizovale u anegdotu, odnosno u poetsku uspomenu o kojoj se kasnije pripovedalo. Na taj način su nastajali lokalni čaršijski junaci-jalijaši, koji su uživali sve privilegije javnog života, posebno privilegiju istoriziranja. Za mene je to bio izazov da upotrebim istu tehnologiju izazivanja tuče, obično oko besmislenih stvari i da iz pred-estetskih ili neumetničkih aspekata svakodnevnice, tuču preformulišem u tautološku akciju. Ja sam svakodnevno u trajanju od trideset dana izazivao tuče po ulicama, kafeima, tramvajima, parkovima, akademiji... jedan na jedan, a to znači da sam bio svestan i da sam podnosio sve posledice nakon završene tuče (bol, krivična prijava, rane...). Kvalitet rada Nijedan dan bez tuče je upravo njegova kontekstualnost, jer ne dolazi iz struktura istorije umetnosti, nego nastaje u kontekstu provincijskih situacija, događaja, kulture...
Ovakva umetnička akcija imala je sve karakteristike Body Arta, jer sam, svesno, neobične funkcije svog i tuđeg tela tretirao kao umetnički rad. Ovaj rad/akcija je podsećao na rad Vita Akončija, Proces praćenja (1969) u kome je on svakodnevno birao na ulici slučajnog prolaznika koga je pratio. Međutim, važna karakteristika mog rada bila je u dislociranju mesta realizacije akcije. Vito Akonči je svoj rad izveo u kapitalističkom sistemu, a ja sam svoju akciju realizovao u socijalističkom samoupravnom sistemu. Upravo na toj tački se prelama i funkcija pojma same umetnosti, umetničkog dela/akcije, statusa same savremene umetnosti i statusa umetnika u dva dijametralno suprotna politička sistema.
Kasniji radovi: 100 sati neprekidnog slikanja (1984), Krvave rane (1984), 10 padobranskih skokova za sarajevske trebe (1984), Trošenje džeparca Marine Takač (1984), 10 dana trošenja Rembrant boja Putice Ines (1984), imali su karakter svakodnevnog ophođenja tela/bića u okviru i nasuprot društva.
Kada danas sagledavam akcije izvedene u Sarajevu na IV godini umetničke akademije, pojam Body Arta u kontekstu moje umetnicke prakse ima drugačije značenje, on nije oblik delovanja i rada sa ljudskim telom u procesualnoj umetnosti, već je to specifičan način života u procesu svakodnevnice, možda je to oblik obračunavanja sa moćnim ideologijama svakodnevnice. Otuda se pojedini pojmovi kojima se služi istorija umetnosti ne mogu adekvatno koristiti u dešifrovanju moje umetničke prakse. Proizvedeni rad suprostavlja se zamislima o autonomiji umetnosti i svesno se prebacuje u polje politike i etike. Ukoliko preformulišemo pojedine radove, izvedene početkom osamdesetih godina pojmovnikom utemeljenim na relacionoj estetici, onda se moje telo/biće i funkcija rada može sagledati kao jedna tačka iz koje se permanentno-agonijski proizvodi umetnik, a ne umetnički predmet/rad koji je u relaciji/odnosu nasuprot društvu. Mail je dragocen, važan element za obnavljanje energije, deluje kao akupunktura, razvija kreativne energije da bih mogao pregurati današnji dan koji će, stereotipno, biti sastavljen od sećanja, utopija, relnosti. Prisutnost Jusufa Hadžifejizovića, umetnika iz Sarajeva mi je važna, makar to bio i kratki mail.
