Subota, 17. novembar
Belo jutro ulazi kroz prozor moje sobe. Pahulje kao krpice promiču i menjaju sumoran prizor parka na koji gledam. Otvaram prozor i prijatna svežina ulazi u prostoriju mešajući se sa mirisom jutarnje kafe. Moj muž ranoranilac već je doneo sve novine koje su se, tog jutra, na kiosku mogle kupiti. Pijemo kafu, prelistavamo sve te silne novine i opet se zaričemo da od sutra kupujemo samo jedne, a gomila u uglu sobe ozbiljno raste. Danas je subota, a to je dan kad te novine zaršavaju u đubretu. Radujem se.
Juče mi se iznenada javila Zdenka Aćin. Dugo se nismo videle. Došla je iz Kanade, u koju je izbegla krajem devedesetih, na nedelju dana jer joj se ženi sin. Srećemo se u Mažestiku. Ona je izabrala mesto. Nekada je to bila kafana u kojoj su sedeli pisci, novinari i policajci. Danas joj ne znam fizionomiju. Pričamo o prijateljima, o onima koji su „uspeli“ i sada se do njih više ni telefonom ne može, o ovom surovom vremenu u kome se lako i brzo zaboravlja.
Veče provodim čitajući knjigu Doris Lesing Peto dete. Nisam oduševljena. Za to vreme se nacija, koja je na svojoj koži osetila mehanizme manipulacije, nadzora i kontrole, sve u šesnaest zabavlja uz Velikog brata.
Nedelja, 18. novembar
Cele noći je padao sneg i jutro je počelo dečijom grajom. Volim takva jutra i nevešto izvajanog sneška belića koji se uvek s prvim snegom pojavi u parku. Ali ovoga jutra, javljaju televizijski reporteri, umesto sneška belića deca su pravila bunkere. U Beogradu, Mladenovcu, Zemunu. I u mom parku.
Nema mesta iznenađenju, u pravu je Andrej Mitrović kada kaže da ovde rat nikada nije prestao samo je menjao forme.
Nekako mi taj zaključak sasvim dobro ide uz nedavno istraživanje Odbora za građansku inicijativu iz Niša koje mi je neko poslao. Više od 80 odsto ispitanika pročitalo je samo jednu knjigu, 60 procenata aktivno sluša narodnu muziku, a 69 odsto slobodno vreme provode pred televizorom, dok 15 odsto mrzi umetnost. To je cena tranzicije. Generacija Ekstra, odnosno Vrh brate.
Veče je donelo vedrinu. Gledam kroz prozor rasejano. U moju sobu ulazi večernje svetlo. Mentalni spektakl usred pustinje noći.
Ponedeljak, 19. novembar
Odlazim rano u redakciju jer završavam novi broj Prestupa i pre nego što ga pošaljem u štampu još jednom kontrolišem naslove, glose, potpise. Ne volim greške u novinama koje su posledica nemarnosti i zato pažljivo odobravam stranu po stranu.
Tema dana je sukob Čedomira Jovanovića i Miodraga Miškovića. O tome govore svi, u prodavnici, kafani, redakciji. A povodom toga, mnogo više se govori o tome koliko je istina u Srbiji relativna i „stvar dogovora“ . Odavno verujem da se u Srbiji narod potcenjuje. Pa i moj mesar jutros reče: „Gde je bio do sad da to kaže“. Razmišljam kako je naša stvarnost satkana od lažnih predstava koje se formiraju oko svih tema, pa i oko svih ljudi koji su u javnom životu. Blebetanje, ogovaranje, podmetanje, poturanje, intrigarenje, spletkarenje... To živimo. Istina suštinski malo koga interesuje. Ovde se u javnom životu toliko i tako strašno i opako laže, da smo došli u fazu da se više ne razlikuje istina od laži.
Utorak, 20. novembar
Zovu me iz Subotice da utvrde datum promocije moje knjige reportaža, pod nazivom „Kutija od kartona“ koja govori o vremenu u kome smo živeli kao u kutiji od kartona. Naslov je simbolično označio gubitak iluzije o važnosti novinskih tekstova, naročito u Srbiji. Novinski tekstovi su odavno ovde samo slike od papira koje ne znače nikome ništa.
Obradovao me poziv iz Subotice, pogotovo što je došao neočekivano.
Posle podne sam rezervisala za pripremu sastanka žirija koji će ovog decembra prvi put dodeliti nagradu Vitez poziva. Nagrada je inače deo projekta Promocija vrednosti NGO Lex. Dodeliće se šestorici istaknutih ličnosti koji su odolevali iskušenjima i pritiscima i koji su, na najbolji način, usaglasili profesionalna znanja i savest. Tako smo napisali u obrazloženju.
Posle sastanka sedimo i komentarišemo kako je poslednjih godina bilo i previše nagrada kojim su darodavci spirali svoju biografiju.
Sreda, 21. novembar
Danas je onaj najlepši dan. Završili smo novinu i čeka me nedelja dana odmora. Ugasila sam kompjuter, od koga mi još svetluca pred očima. U redakciji samo sekretarica. Sedi i čita. Odjednom mir. Čudan. Napolju sunce. Nema reči. Nema lica. Telefoni koji su besomučno zvonili, i to uvek svi odjednom, ćute. Tišina osvaja.
Dan za gluvarenje. Šetam do kuće, lagano. Prija mi.
Posle podne je trebalo da idem na promociju knjige aforizama u Novi Sad, ali odustajem zbog guste magle koja je odjednom sunčan i svetao dan pretvorila u sivo i sipljivo veče.
Četvrtak, 22. novembar
Rođendan moje sestre. Pedeseti. Slavimo. Kupujemo poklone. Cveće. Moja sestričina Mina uramila je svoj prvi akt koji je uradila na Fakultetu primenjenih umetnosti i poklonila ga majci.
U dva sata žurim u Sabornu crkvu na venčanje mog kolege. Svečano je. Tijana divno izgleda u venčanici. Bojanova mama diskretno briše suzice.
Veče provodim kod prijatelja na večeri. Vanja sprema pastrmku. Pijemo divno vino i naravno neko upita “Ej, da li ste gledali...” i ostatak večeri provodimo u žustroj političkoj raspravi. Tako je uvek. Verovatno svuda. Goran Gajić, reditelj serijala Vratiće se rode, koji godinama živi u Los Anđelesu, pokušava da pohvata ko je tu kome, šta i zašto. Gledam ga i sigurna sam da ne uspeva.
Petak, 23. novembar
Uz prvu jutarnju kafu, čitam novine, najpre kolumnu Slobodana Vučetića u Blicu. Piše o inflaciji novih propisa i novih institucija, specijalizovanih državnih organa, parlamentarnih ili vladinih saveta i komisija… koje bi trebalo da spreče, suzbijanje korupcije i pranja novca, kontrolišu zakonitost javnih nabavki, zaštite konkurenciju, spreče sukob interesa, obezbede dostupnost informacja od javnog značaja, kontrolišu trošenje državnog budžeta, kontrolišu rad organa uprave… I, ima ih koliko god hoćete. Važno je da ih imamo. A to što mnogi nemaju prostorije za rad, što mnogima još nisu odobrena akta o organizacji, što se ignorišu njihovi nalazi i ocene, što se upravni državni organi i neka javna preduzeće oglušuju o zahtevime da pruže na uvid podatke o svom radu, to nikom ništa.
Bošča neopeglanog veša na dasci za peglanje sve je veća. Sve kućne poslove volim osim peglanja. Ali, ko me pita. Danas je dan za peglanje.
Belo jutro ulazi kroz prozor moje sobe. Pahulje kao krpice promiču i menjaju sumoran prizor parka na koji gledam. Otvaram prozor i prijatna svežina ulazi u prostoriju mešajući se sa mirisom jutarnje kafe. Moj muž ranoranilac već je doneo sve novine koje su se, tog jutra, na kiosku mogle kupiti. Pijemo kafu, prelistavamo sve te silne novine i opet se zaričemo da od sutra kupujemo samo jedne, a gomila u uglu sobe ozbiljno raste. Danas je subota, a to je dan kad te novine zaršavaju u đubretu. Radujem se.
Juče mi se iznenada javila Zdenka Aćin. Dugo se nismo videle. Došla je iz Kanade, u koju je izbegla krajem devedesetih, na nedelju dana jer joj se ženi sin. Srećemo se u Mažestiku. Ona je izabrala mesto. Nekada je to bila kafana u kojoj su sedeli pisci, novinari i policajci. Danas joj ne znam fizionomiju. Pričamo o prijateljima, o onima koji su „uspeli“ i sada se do njih više ni telefonom ne može, o ovom surovom vremenu u kome se lako i brzo zaboravlja.
Veče provodim čitajući knjigu Doris Lesing Peto dete. Nisam oduševljena. Za to vreme se nacija, koja je na svojoj koži osetila mehanizme manipulacije, nadzora i kontrole, sve u šesnaest zabavlja uz Velikog brata.
Nedelja, 18. novembar
Cele noći je padao sneg i jutro je počelo dečijom grajom. Volim takva jutra i nevešto izvajanog sneška belića koji se uvek s prvim snegom pojavi u parku. Ali ovoga jutra, javljaju televizijski reporteri, umesto sneška belića deca su pravila bunkere. U Beogradu, Mladenovcu, Zemunu. I u mom parku.
Nema mesta iznenađenju, u pravu je Andrej Mitrović kada kaže da ovde rat nikada nije prestao samo je menjao forme.
Nekako mi taj zaključak sasvim dobro ide uz nedavno istraživanje Odbora za građansku inicijativu iz Niša koje mi je neko poslao. Više od 80 odsto ispitanika pročitalo je samo jednu knjigu, 60 procenata aktivno sluša narodnu muziku, a 69 odsto slobodno vreme provode pred televizorom, dok 15 odsto mrzi umetnost. To je cena tranzicije. Generacija Ekstra, odnosno Vrh brate.
Veče je donelo vedrinu. Gledam kroz prozor rasejano. U moju sobu ulazi večernje svetlo. Mentalni spektakl usred pustinje noći.
Ponedeljak, 19. novembar
Odlazim rano u redakciju jer završavam novi broj Prestupa i pre nego što ga pošaljem u štampu još jednom kontrolišem naslove, glose, potpise. Ne volim greške u novinama koje su posledica nemarnosti i zato pažljivo odobravam stranu po stranu.
Tema dana je sukob Čedomira Jovanovića i Miodraga Miškovića. O tome govore svi, u prodavnici, kafani, redakciji. A povodom toga, mnogo više se govori o tome koliko je istina u Srbiji relativna i „stvar dogovora“ . Odavno verujem da se u Srbiji narod potcenjuje. Pa i moj mesar jutros reče: „Gde je bio do sad da to kaže“. Razmišljam kako je naša stvarnost satkana od lažnih predstava koje se formiraju oko svih tema, pa i oko svih ljudi koji su u javnom životu. Blebetanje, ogovaranje, podmetanje, poturanje, intrigarenje, spletkarenje... To živimo. Istina suštinski malo koga interesuje. Ovde se u javnom životu toliko i tako strašno i opako laže, da smo došli u fazu da se više ne razlikuje istina od laži.
Utorak, 20. novembar
Zovu me iz Subotice da utvrde datum promocije moje knjige reportaža, pod nazivom „Kutija od kartona“ koja govori o vremenu u kome smo živeli kao u kutiji od kartona. Naslov je simbolično označio gubitak iluzije o važnosti novinskih tekstova, naročito u Srbiji. Novinski tekstovi su odavno ovde samo slike od papira koje ne znače nikome ništa.
Obradovao me poziv iz Subotice, pogotovo što je došao neočekivano.
Posle podne sam rezervisala za pripremu sastanka žirija koji će ovog decembra prvi put dodeliti nagradu Vitez poziva. Nagrada je inače deo projekta Promocija vrednosti NGO Lex. Dodeliće se šestorici istaknutih ličnosti koji su odolevali iskušenjima i pritiscima i koji su, na najbolji način, usaglasili profesionalna znanja i savest. Tako smo napisali u obrazloženju.
Posle sastanka sedimo i komentarišemo kako je poslednjih godina bilo i previše nagrada kojim su darodavci spirali svoju biografiju.
Sreda, 21. novembar
Danas je onaj najlepši dan. Završili smo novinu i čeka me nedelja dana odmora. Ugasila sam kompjuter, od koga mi još svetluca pred očima. U redakciji samo sekretarica. Sedi i čita. Odjednom mir. Čudan. Napolju sunce. Nema reči. Nema lica. Telefoni koji su besomučno zvonili, i to uvek svi odjednom, ćute. Tišina osvaja.
Dan za gluvarenje. Šetam do kuće, lagano. Prija mi.
Posle podne je trebalo da idem na promociju knjige aforizama u Novi Sad, ali odustajem zbog guste magle koja je odjednom sunčan i svetao dan pretvorila u sivo i sipljivo veče.
Četvrtak, 22. novembar
Rođendan moje sestre. Pedeseti. Slavimo. Kupujemo poklone. Cveće. Moja sestričina Mina uramila je svoj prvi akt koji je uradila na Fakultetu primenjenih umetnosti i poklonila ga majci.
U dva sata žurim u Sabornu crkvu na venčanje mog kolege. Svečano je. Tijana divno izgleda u venčanici. Bojanova mama diskretno briše suzice.
Veče provodim kod prijatelja na večeri. Vanja sprema pastrmku. Pijemo divno vino i naravno neko upita “Ej, da li ste gledali...” i ostatak večeri provodimo u žustroj političkoj raspravi. Tako je uvek. Verovatno svuda. Goran Gajić, reditelj serijala Vratiće se rode, koji godinama živi u Los Anđelesu, pokušava da pohvata ko je tu kome, šta i zašto. Gledam ga i sigurna sam da ne uspeva.
Petak, 23. novembar
Uz prvu jutarnju kafu, čitam novine, najpre kolumnu Slobodana Vučetića u Blicu. Piše o inflaciji novih propisa i novih institucija, specijalizovanih državnih organa, parlamentarnih ili vladinih saveta i komisija… koje bi trebalo da spreče, suzbijanje korupcije i pranja novca, kontrolišu zakonitost javnih nabavki, zaštite konkurenciju, spreče sukob interesa, obezbede dostupnost informacja od javnog značaja, kontrolišu trošenje državnog budžeta, kontrolišu rad organa uprave… I, ima ih koliko god hoćete. Važno je da ih imamo. A to što mnogi nemaju prostorije za rad, što mnogima još nisu odobrena akta o organizacji, što se ignorišu njihovi nalazi i ocene, što se upravni državni organi i neka javna preduzeće oglušuju o zahtevime da pruže na uvid podatke o svom radu, to nikom ništa.
Bošča neopeglanog veša na dasci za peglanje sve je veća. Sve kućne poslove volim osim peglanja. Ali, ko me pita. Danas je dan za peglanje.
