Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Građani su zreliji od onih koji upravljaju Srbijom


Ivan Kuzminović
Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Ivan Kuzminović, izvršni direktor Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji.

Subota, 24. jul
Dva dana pošto je Međunarodni sud pravde u Hagu dao mišljenje o Kosovu, u Beogradu i dalje vlada konfuzija. Naslovna strana jednih dnevnih novina kaže da je započela borba za interpretaciju odluke MSP (ama, kaže sud da nezavisnost nije prekršila međunarodno pravo, šta se još očekuje...).
Dobro, predsednik Republike Srbije kaže da se MSP nije izjašnjavao o samom pitanju secesije. Predsednik (i njegovi savetnici) dalje kaže da je "mišljenje suda savetodavno i neobavezujuće" i još kaže da će se: "borba za Kosovo nastaviti pred Generalnom skupštinom UN". Božidar Đelić, potpredsednik Vlade (zadužen za EU integracije), smatra da odmah posle glasanja u UN treba očekivati zeleno svetlo za kandidaturu za članstvo u EU (naravno, čim iznerviramo 22 članice EU, odmah nam sleduje kandidatura). Vuk Jeremić, apsolutni šampion trenutka, naravno, smatra da odluka MSP neće uticati na položaj Srbije i najavljuje najvažniju od svih bitaka za Kosovo (važniju čak i od one 1389. godine) - bitku pred Generalnom
Čujem iz od ljudi upućenih u diplomatske tokove da se očekuje da će Jeremić do kraja godine biti postavljen na mesto ambasadora Srbije u Moskvi.
skupštinom UN.
Čujem iz od ljudi upućenih u diplomatske tokove da se očekuje da će Jeremić do kraja godine biti postavljen na mesto ambasadora Srbije u Moskvi. Moj sagovornik na ovu temu i ja kujemo plan da ćemo, ukoliko se izneti trač pretvori u istinu, otvoriti šampanjac. Slična reakcija glede odlaska diplomiranog fizičara Jeremića u Moskvu može se očekivati od 90 odsto diplomatskog kora u Srbiji.
Dok političari izgovaraju ove besmislice, i dok se srpska politička elita ponovo agresivno priprema za nove bitke sa Albancima, sedim u kancelariji Helsinškog odbora i čitam komentare građana na odluku MSP na sajtu b92.com. Zanimljivo je da je reakcija građana na odluku MPS donela izvesno olakšanje. Pokazuje se po ko zna koji put da su građani daleko zreliji od njihovih izabranih predstavnika postavljenih da upravljaju ovom zemljom. Uporedo sa stavovima naših političara, čitam međunarodnu štampu. Ocena je jedinstvena: ovo je tačka na pitanje nezavisnosti Kosova, očekuju se nova priznanja, a od Srbije se očekuje racionalan pristup (bumo videli).

Dok ja sedim za računarom, naš kancelarijski mačak Barak sedi preko puta mene i čeka trenutak kada će da me napadne i ogrebe. Njegova specijalnost je napad na stare i nemoćne, pa je danas bio relativno oprezan, jer zna da ću, ako me ujede, ujesti ja njega. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji već dve godine prolazi kroz torturu jednog mačora (koji počinje da liči na tigra, zato što ga Klara, sekretar Helsinškog odbora hrani tonama ubitačne hrane za mačke). Volim životinje, ali mi je najbliži stav pokojnog Bogdana Bogdanovića, koji je jednom napisao da je pse uvek voleo, a mačke respektovao. Ovaj mačak predstavlja ličnu slabost moje šefice: to je verovatno peta mačka koju je Sonja spasila sa ulica Beograda.
Žurim u Zemun, idem da vodim psa (koji je još uvek beba od tri meseca) kod veterinara na revakcinaciju. I ovu životinju je spasila Sonja Biserko, pre tri nedelje na povratku iz Skoplja. Na jednoj OMV pumpi, gde je nesrećna životinja pronašla privremeno utočište, obavestili su nas da će psa narednog dana ubiti lokalac zadužen za uništavanje životinja. Psa smo po povratku dali mojim roditeljima, koji su ga istog trenutka zavoleli.
Čim sam psa vratio kući, shvatio sam da je danas 24. jul, što znači da sam ponovo omašio datum, mada to i nije tako strašno. Strašnije je što sam propustio let za Minhen. Ipak, imam sreće - avion kasni 45 minuta. Možda i stignem, samo kad bih mogao da nađem ključeve od kola. Uzimam taksi, stižem na aerodrom. Prijavljujem se neljubaznom osoblju na šalteru nemačke avio kompanije. Jedva pristaju da me puste da se registrujem na let, ali na putu mojoj sreći stoji jedna mala prepreka u vidu putne isprave (crvene boje, biometrijski, jedva dobijen, Ivice hvala ti!) koju sam, naravno, zaboravio u kancelariji... verovatno ga Barak već žvaće.
Jedini zatvor za žene u Srbiji je jedna od najgorih ustanova tog tipa u Srbiji. Upravi ovog zatvora treba dati zlatnu medalju za kreativnost u oblasti degradacije ličnosti osuđenica. Izveštaj ćemo predstaviti u septembru, nikome se neće dopasti naši zaključci...

Ali ne brinite, to je sa piscem ovog teksta redovna stvar. Zovem organizatore konferencije u Minhenu i objašnjavam da sam malo neodgovoran i da sam pomešao datume, da sam morao da vodim psa na revakcinaciju, a da je u Srbiji vruć dan u pogledu odluke MPS. Fina teta sa druge strane telefona kaže da nije problem što neću doći i da svoj papir o budućnosti Srbije u EU pošaljem elektronski.

Nedelja, 25. jul
Nedelja je tradicionalno najdosadniji dan na svetu, mada je Beograd lep nedeljom. Posebno u julu, kada ga napusti 40 odsto njegovih građana. Tada Beograd postaje pristojno mesto za život.
Odlazim u kancelariju da pripremim upitnike za posetu Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. Helsinški odbor već sedam godina, s vremena na vreme, posećuje zatvore u Srbiji.
Tim Helsinškog odbora provešće dva dana u zatvorskoj bolnici u Beogradu, gde se nalazi verovatno najproblematičniji deo zatvorske populacije u Srbiji.
Posle svake posete našim zatvorskim ustanovama shvatam da je to prava slika Srbije: siromaštvo, prenatrpanost, bes, agresija (kako zatvorenika, tako i zaposlenih), nasilje, korupcija, tuče, droga, dezorganizovanost, kršenje ljudskih prava i dostojanstva.
Završavam upitnik i pristupam pisanju mog dela izveštaja poseti jedinom zatvoru za žene - u Požarevcu. Dok čitam sopstevene beleške prevrće mi se stomak. Jedini zatvor za žene u Srbiji je jedna od najgorih ustanova tog tipa u Srbiji. Upravi ovog zatvora treba dati zlatnu medalju za kreativnost u oblasti degradacije ličnosti osuđenica. Izveštaj ćemo predstaviti u septembru, nikome se neće dopasti naši zaključci...
Dok pišem izveštaj, naš mačak Barak smišlja novu psinu protiv mene. Pada veče, idem da se šetam. Kažem vam, nedelja je dosadan dan.

Ponedeljak, 26. jul
Moj kolega Milan Antonijević javio mi je da je napadnut Teofil Pančić.

Teofil Pančić, juli 2010, foto: Vesna Anđić
U kancelariji raspravljamo o razlozima napada na Teofila i dolazimo do dva moguća scenarija. Prva mogućnost je mračna i povezana je sa devedesetim godinama. Možda je ovo još jedan organizovani napad od strane onih delova društva koji ne podnose ljude poput Teofila. Nakon ubistava novinara, napada na Dejana Anastasijevića 2007. godine, ovakvi događaji podsećaju na delovanje nereformisanih službi, ratnih i mirnodopskih zločinaca. A i druga mogućnost je prilično tmurna. Ako je ovde reč o napadu mladih "nacionalno svesnih ljudi", koji su ljuti zato što su siromašni, zato što nemaju pristup dobrom obrazovanju, odnosno, zato što je njihova životna putanja krajnje neizvesna, ako je razlog ovom napadu bes i nacionalizam, onda je priroda problema sasvim drugačija. Teško je odlučiti koja je od ovih mogućnosti manje strašna.

Provodim ceo dan u kancelariji. U naredna dva dana sa nekoliko kolega i saradnika iz Helsinškog odbora odlazim u posetu Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Ona se nalazi u Bačvanskoj ulici u istoj zgradi gde i Centralni zatvor. Moja saradnica Jelena i ja dorađujemo i štampamo upitnike za zaposlene i osuđenike. Pada veče, odlazim kući i čitam treći put u životu Kafkin Proces, klasicima se treba vratiti.

Utorak, 27. jul
Moje četiri koleginice i ja smo obavili prvu posetu Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu koja je zaista posebno mesto jer se u njoj leče svi zatvorenici u Srbiji sa težim somatskim ili psihološkim bolestima. Ova ustanova je prava slika stanja stvari u Srbiji. Instalacije, hodnici, ćelije, kreveti i radijatori su stari nekoliko decenija. Ustanova je prenatrpana pacijentima. Nedovoljno lekara, nedovoljno ostalog medicinskog osoblja, nedovoljno uslova za život i rad, kako osuđenika, tako i zaposlenih. Siromaštvo.
Završavamo posetu, odlazim kući. Dosta je za danas.

Sreda, 28. juli
Drugi dan posete Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Danas se delimo u tri grupe. Svako dobija svoj plan rada, sa zaposlenima i osuđenicima. Moja koleginica Jelena i ja razgovaramo sa zamenikom načelnika obezbeđenja. Opet siromaštvo i beda. Zatvorski čuvari su plaćeni oko 350 evra mesečno. U isto vreme zaduženi su za čuvanje pacijenata (osuđenika) teške kategorije. Zahvaljujući slabosti pravodusnog sistema, mnogi osuđenici simuliraju razne vrste bolesti pa i samu narkomaniju. Razlog: ne žele da izvršavaju svoju kaznu u teškim zatvorima poput Zabele ili Sremske Mitrovice.
U kafanu ulazi bivši predsednik SRJ Zoran Lilić. Pošto se izljubio sa pet ljudi, seo je za sto sa nekim, po meni, mutnim tipovima. Ovaj bivši Vrhovni komandant oružanih snaga SRJ u vreme počinjenog genocida u Bosni uživa na slobodi, dok marginalci sede 400 metara dalje u Centralnom zatvoru.

Utisak dana je razgovor sa 28-godišnjom devojkom: koristila je herion osam godina, u zatvoru je već skoro tri, a u septembru treba da izađe na slobodu. Ona je klasičan primer mladih koji svoju sudbinu sreću na putu kojim nisu želeli da krenu. Svako od nas mogao je ovako da završi, samo da su lične okolnosti bile nešto drugačije. Ova devojka je u velikom strahu od izlaska iz zatvora. Tamo je čeka neizvesnost, a porodicu nema. Plaši se slobode i mogućnosti da se vrati igli. Ali u ovoj zemlji za nju ne postoji institucija koja joj može pomoći posle izlaska iz zatvora. Centri za socijalni rad i lokalne zajednice su na tom planu bezvredne. Razgovaro sam sa još desetak sličnih zatvorenika i zatvorenica. U pet sati napuštamo bolnicu. Tim odlazi na kasni ručak, ali nikome nije do hrane. U kafanu ulazi bivši predsednik SRJ Zoran Lilić. Pošto se izljubio sa pet ljudi, seo je za sto sa nekim, po meni, mutnim tipovima. Ovaj bivši Vrhovni komandant oružanih snaga SRJ u vreme počinjenog genocida u Bosni uživa na slobodi, dok marginalci sede 400 metara dalje u Centralnom zatvoru. Njih je u zatvor dovelo krivično delo, ali i siromaštvo, jeftina droga, nemaština i bezizlaznost. Oni robijaju, a Lilić glumi doživotnog predsednika. Odlazim kući. Dosta je i za danas.

Četvrtak, 29. juli
Radni dan počinjem čitanjem novina. Neki novinari nezvanično obaveštavaju da je zbog napada na Teofila Pančića uhapšeno dvadeset momaka. Dobro, policija hapsi. Samo još nedostaju sudovi, normalna zemlja i sistem vrednosti.
U 10.30 sati u Agenciji za borbu protiv korupcije počinje konferencija za štampu povodom izmena i dopuna zakona o Agenciji. Dragan Marković Palma, Čanak Mr. Nenad, Vladimir Batić, DS, kao i ostatak vladajuće koalicije, mada i opozicija, omogućili su izmene zakona zahvaljujući kojim će funkcioneri, uprkos Ustavu i zakonima ove države, nastaviti da obavljaju dvostruke funkcije. Tako jedan poslanik može istovremeno da bude i gradonačelnik, i preduzetnik, i član nekoliko upravnih odbora. Na ovaj način je politička elita pokazala da je koncept opšteg dobra u ovoj zemlji doslovno nemoguć, jer se za većinu naših političara opšte dobro kosi sa njihovim ličnim dobrom. Čekamo predsednika Srbije da (ne)potpiše ove izmene zakona. Čekamo Borisa Tadića. Čekamo ga već dugo vremena. Još ćemo čekati.
Odlazim u kancelariju i počinjem da pišem izveštaj o poseti Specijalnoj zatvorskoj bolnici. U 19h odlazim u Zemun da posetim roditelje, a zatim kod moje drugarice Vladislave i njenog muža Miloša. Oni su ’bogati ljudi’, jer imaju terasu na jednom zemunskom brdu sa koje se vidi ceo Beograd. Sedimo do ponoći, maštamo naglas, svi u krug.

Petak, 30. jul
Danas ne mogu da ustanem iz kreveta, imam temperaturu. Odlično, danas čitam knjige. Isključio sam sve telefone. Dosta je za ovu radnu nedelju.
XS
SM
MD
LG