Liberalna demokratija gubi sjaj, jer su zapadne zemlje zaglibljene u ratovima najpre u Iraku, a sada u Avganistanu. Sve je neprozirnija granica između demokratije i autoritarizma. Dok Zapad posrće pod teretom ekonomske krize, Kina beleži impresivan rast, piše Rodžer Koen (Roger Cohen) u „Internešenel Herald Tribjunu. No, u tekstu „Demokratija je još bitna“, Koen ističe da Linkolnov stav - "da vlada naroda, od naroda, za narod, neće nestati s lica zemlje" - podseća čovečanstvo da je demokratija ideja za koju je još uvek vredno da se bori.
Jedna od misterija prve decenije 21. veka jeste slabljenje demokratije. Nije smanjen broj zemalja sa demokratskim sistemima, ali je demokratija izgubila svoj sjaj. To je ideja bez sjaja, i to je zabrinjavajuće.
Rekao sam „misterija“. Onima koji su videli nešto od krvi prolivene u 20-om veku da bi se osigurao opstanak liberalnih društava, sigurno je zagonetno zašto je umanjena draž demokratije. No, za to postoje razlozi.
Dugotrajni ratovi u Iraku i Avganistanu, koji se delimično vode u ime demokratije, štete njenoj reputaciji – bez obzira na dirljive scene birača sa mastilom na prstu opsednutih revolucionarnom idejom da bi mogli da odlučuju ko će da njima upravlja. Imajući u vidu krvave zločine u ovim ratovima, bilo je lako naslikati „demokratiju“ kao smokvin list za zapadnjačke ratoborne namere i licemerstvo.
Dok demokratski Zapad vodi ratove, nedemokratska Kina raste. Stupila je na svetsku cenu naglašavajući važnost stabilnosti, izbegavajući vojne avanture i ostvarujući godišnji ekonomski rast od 10 odsto, o čemu zapadne demokratije mogu samo da sanjaju.
Jedna od misterija prve decenije 21. veka jeste slabljenje demokratije. Nije smanjen broj zemalja sa demokratskim sistemima, ali je demokratija izgubila svoj sjaj - kaže Rodžer Koen
Kineski „skok" je domaćeg karaktera. Nije bio opterećen paralizujućom debatom demokratskog procesa.
Kada se urušio zapadni finansijski sistem 2008, kineski odgovor je bio energičan i moćan. "Pekinški konsenzus" dobio je na snazi. Granica između demokratije i autoritarizma sve je neprozirnija.
Odjednom se učinilo da dihotomija između slobode i tiranije pripada 20-om veku. Novu autoritarnost Kine ili Rusije je teže definisati i stoga teže sa njom suočiti.
„Režimi poput ruskog su stabilizovani imajući u vidu činjenicu da nemaju ideologiju", rekao je Ivan Krastev, saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. "Zaista nema ideoloških mehanizama da ih napadnete" istakao je on.
Njihova otpornost proizilazi i iz činjenice da su njihove granice otvorene.
"Srednja klasa nije zainteresovana za promenu sistema, jer ako im se ne sviđa mogu leteti do Londona", napominje Krastev.
Odrastavši u komunističkoj Bugarskoj, on smatra da se preterivalo sa upotrebom termina demokratija. Sve dobre stvari na kraju Hladnog rata su zgrnute u demokratsku korpu: prosperitet, rast, mir. Kada su prestali uspesi u ovim oblastima, demokratija je trpela.
Premalo je rečeno o demokratskim vrednostima, uključujući i priču o slobodi. U međuvremenu, tehnologija je doprinela onome što je autor Džonatan Franzen nazvao "trilion malih bitova ometajuće buke“. Ljudi su se povukli u privatne mreže i daleko od javnog prostora gde se vodi demokratska politika.
Čini se da su demokratije blokirane, kao u Belgiji, ili korumpirane poput Izraela; postale parodije kao u Italiji, ili paralizovane što pokazuje primer Holandije. Bilo je izuzetaka, pre svega impresivan masovni pokret koji je omogućio dolazak Baraka Obame na vlast.
No, Obama se uskoro našao u metežu zbog strančarske halabuke i podela, koje je obećao da će prevladati.
Na manje od polovine svog mandata prilično su neumoljivi izgledi za zakonodavnu paralizu. Najmoćnija svetska demokratija, uprkos nedavno ponovljenom obećanju, čini se da još jednom zaglibljena u podelama i frustracijama.
Pa šta? Kakve ima veze ako novac potisne demokratiju a stabilnost otvorena društva za stotine miliona ljudi? Pa šta ako je vladavina prava ili sloboda pojedinca ugrožena, štampa ućutkana, a predsednici koji kontrolišu medije, koriste „demokratiju“ da doživotno vladaju sa povremenim četvorogodišnjijm prekidima.
Pa šta ako ljudi više ne smatraju da njihov glas može išta promeniti jer je politika na prodaju, odnosno vrti se oko novca? Možda su liberalne demokratije, zajedno s kolevkom zapadne demokratije, prešle svoj zenit.
Pogrešno. Važno je da se zaustavi snažna antidemokratska plima. Ubice i ugnjetavanje jašu na tom talasu.
Ako je bilo kome potrebno podsećanje, neka pročita Tonija Džada, poznatog i lucidnog istoričara, koji je preminuo prošlog meseca. Džad je britanski intelektualac čiji je strogi istraživački duh ovaplotenje anglo-američke liberalne civilizacije. Niko nije poznavao bolje od njega represivne sisteme koji stvaraju zarobljene umove. Niko nije pisao uverljivije o borbi protiv njih u korist pluralizma, slobode i pravde.
Veoma sam zahvalan Timoti Garton Ešu zbog teksta u počast Džada. Eš je tom prilikom naveo misao engleskog pukovnika Tomasa Rejnsboroua, koja izražava suštinu demokratske ideje.
„Jer stvarno mislim da i onaj najsiromašniji Engleskoj ima mogućnost da život živeti kao i najbogatiji: i stoga doista, gospodine, mislim da je jasno, da svaki čovek koji živi pod vladom treba najpre da da pristanak da bude pod njenom upravom“, rekao je svojevremeno Rejnsborou.
Od tog iskaza u 1647. do Linkolnovog stava u Getisburgu1863 - "da vlada naroda, od naroda, za narod, neće nestati s lica zemlje" - prirodni je napredak. A demokratija je ideja za koju je još uvek vredno da se bori.
