Da li je Rusija ostvarila Pirovu pobedu u Siriji?

Predsednik Rusije Vladimir Putin je prepun iznenađenja. Rusija je počela da povlači deo trupa iz Sirije sa velikim fanfarama. Putin tvrdi da je ostvario potpunu pobedu, a rusko stanovništvo u tome uživa.

Manipulativna akcija Rusije skupo je koštala ne samo sirijski narod, već je pogodila i ameirčke, evropske kao i interese država na Bliskom istoku, piše Džefri Stejsi (Jeffrey A. Stacey) u “Foreign Affairsu”.

​“Naravno, videli smo takav potez i ranije – u Ukrajini. Nakon uspešnog hibridnog rata i uzdrmavanja Kijeva i Vašingtona– Moskva je pregovarala o prvom primirju koje je bilo tek nešto više od obmane. Onda je nastavila tamo gde je stala, i dalje napadajući i destabilizijući zemlju pre nego što je učestvovala u pregovorima o drugom primirju koje se i dalje sporadično krši. Ne bi trebalo da očekujemo ništa drugačije u Siriji. Ruske snage su nastavile bombardovanje – što je direktno kršenje primirja u čijem je uspostavljanju učestvovala” , ističe Stejsi.

Dakle, šta je Rusija postigla u Siriji? Najpre je zatekla Zapad sa iznenadnom intervencijom zbog čega su SAD i Evropa morali da odustanu od zahteva da sirijski predsednik Bašar el Asad mora odmah da se povuče. Dakle, ruska akcija je barem za sada stabilizovala Asadov režim, koji i dalje krši primirje.

Pokrenuvši sa SAD-om mirovne razgovore, Moskva je istovremeno u situaciji da prikaže sebe kao “mirotvorca” a da pri tom i dalje bombarduje sirijske opozicione snage mnogo više nego "Islamska država" (IDIL). Na taj način je uništila znatan deo napora zapadnih i zalivskih obaveštajnih službi da ojačaju Asadovu opoziciju.

​“Štaviše, Rusija se ponovo uspešno pozicionirala kao velika globalna sila. Takođe je demonstrirala da je u stanju da brzo reaguje pokretanjem hibridnog rata kao i da prikaže moć novog raketnog sistema kada je, bez upozorenja, gađala krstarećim raketama kroz vazdušni prostor u kome su zapadni avioni izvodili misije protiv IDIL-a. Onda je u nastojanju da proširi svoj uticaj sagradila novu bazu u Latakiji. Njene operacije protiv sirijskih opozicionih grupa uključivale su seriju bliskih susreta sa zapadnim avionima zbog čega je postojao rizik od incidenata koji bi mogli da dovedu do hladnoratovske eskalacije. Rusija je značajno proširila svoju sferu uticaja i pozicionirala se kao najuticajniji igrač u regionalnom ratu koji uključuje mnogo posrednika (proxy)”, smatra Stejsi.

Takođe, Rusija je obećala Kurdima osnivanje Kurdistana na severu Sirije, uspostavljajući bliske odnose sa najvažnijim zapadnim saveznikom u borbama na kopnu u Siriji i Iraku.

Istovremeno, ovom kampanjom Kremlj je skrenuo pažnju građana sa ekonomskih nedaća izazvanih zapadnim sankcijama, što pokazuju istraživanja javnog mnjenja da je Putinova popularnost i dalje visoka. Na kraju, cena humanitarne krize u Siriji raste što najviše destabilizuje EU.

Intervencija je izazvala i neželjene posledice po Rusiju. Najpre, reč je o skupoj operaciji čime su produbljene njene ekonomske nevolje. Drugo, IDIL je napao ruski putnički avion u kome je poginulo više od 200 ljudi. Zatim je Turska oborila ruski borbeni avion. Takođe, Rusija je neplanirano previše ojačala Asadov režim do mere da on sada odoleva njenom pritisku za konstruktivnim učešćem u mirovnim pregovorima pošto Putin želi da napravi zaokret i postane mirotvorac, zaključuje Stejsi.

Uverljiviji uspeh Rusije van bojnog polja

Iako je jasno da je ruska intervencija pomogla da se preokrene tok rat u korist Asadovog režima, važno je i da se ne preuveličavaju uspesi njegove armije. Za razliku od skromnih teritorijalnih dobitaka Asadove armije, ruska intervencija je ostvarili opipljiviji rezultat u podrivanju američke spoljne politike na diplomatskom planu, ocenjuje Ari Hejstejn (Heistein) u “National Interestu”.

Od izbijanja pobune protiv Asada 2011. eksperti su predviđali svake godine da će pasti. U naročito teškoj situaciji se našao u 2015. kada je za osam meseci izgubio 18 odsto teritorije, zbog čega se umešala Rusija.

Već u novembru prošle godine koalicija, koju su osim Asadovih snaga činile Rusija, Iran, Hezbolah, uspela je da zaustavi njegove neprijatelje i povrati deo teritorije. Međutim, uprkos nekoliko hiljada udara ruskih aviona, Asadov režim je, prema podacima “HIS Jane” porvratio do 11. januara 2016. svega 1,3 odsto teritorije. Takođe, provladina sirijska armija je uglavnom potisnula umerene opozicione snage dok i dalje gubi teritorije od IDIL-a.

Tačno je da nisu sve teritorije podjednako strateški važne, kao na primer područje oko velikih gradova poput Alepa koje su osvojile Asadove snage u odnosu na sirijsku pustinju na istoku zemlje.

Međutim, Putin je ostvario ubedljiviju pobede van bojnog polja.

​“Prvo, Putinova intervencija u cilju podrške Asadu dodatno je podrila kredibilitet SAD kao saveznika. Autokrate na Bliskom istoku pomno su pratile zahtev predsednika Obame da se šef egipatske države Mubarak povuče 2011, a onda je stajao po strani kada je zbačen njegov naslenik Mohamed Morsi. Imajući to u vidu, teško je poverovati da će aktuelni predsednik Egipta Sisi ili saudijski kralj Salman gajiti bilo kakvu iluziju oko američke podrške u kriznim vremenima iako su najvažniji saradnici SAD u regionu. U međuvremenu, Rusija je pokazala privrženost jedinom svom savezniku u arapskom svetu. To svakako povećava privlačnost Moskve kao potencijalnog partnera autokratskim bliskoistočnim režimima u budućnosti (važno je imati na umu da osim Tunisa, nema demokratske zemlje u arapskom svetu)”, ističe Hejstejn.

Drugo, Rusija koristi tenzije između ključnih partnera unutar koalicije predvođene SAD-om u nastojanju da okrene jedne protiv druge. Na primer, u slučaju Turske i sirijske kurdske YPG, Rusija podržava YPG iz koga stoje i SAD, omogućavajući mu da osvoji znatan deo teritorije duž turske granice. To je razgnevilo Tursku jer su snage YPG bliske Kurdistanskoj radničkoj partiji (PKK), koju Ankara smatra terorističkom organizacijom. Kao odgovor, Turska je počela da bombarduje kurdske grupacije koje podržavaju SAD.

Treće, rusko učešće u sirijskom građanskom ratu prkosi zapadanoj paradigmi da spoljna politika treba da, makar delimično, sledi moralne principe. S obzirom da Putin često kritikuje SAD zbog haosa koji su izazvali u Iraku i Libiji zbog žele da zamene diktature demokratijom, on je pokazao koristi od bestidnog oportunizma i očuvanja autokratskog poretka.

​“Zaista, niski gubici i preciznost Putinove kampanje verovatno su frustirajući za američku vladu koja je potrošila hiljade milijardi dolara za ratove u ovom regionu i napore u izgradnji demokratije a da je pri tom malo od toga ostvareno. Pojedini zapadni mediji i dalje iskazuju divljenje za novu i aktivniju rusku politiku u regionu iako Putin nije platio političku cenu za nemilosrdno bombardovanje bolnica u kampanji podrške autokratskom sirijskom režimu. Uprkos činjenici da su provladine snage u Siriji povratile samo delić teritorije od početka ruske intervencije, Putinovo političko manevrisanje je u velikoj meri podrilo američku spoljnu politiku. Međutim, ukoliko se ne uspostavi dugotrajnije primirje to može da sruši uzdrmani Asadov režim što bi primoralo Rusiju ili da ga se odrekne ili da nastavi borbu u Siriji,” zaključuje Hejstejn.