Aleksa Marojević, predstavnik Unije slobodnih sindikata Crne Gore u intervjuu za RSE govori o teškom stanju u kojem se nalazi nikšićka Željezara, ali i kompletna metalska industrija.
Marojević, između ostalog, kaže da je svima već postalo jasno da je ugovor sa vlasnikom Željezare, koji je napustio zemlju, neodrživ, ali da je sumnjivo to što Vlada još uvijek, iz njoj znanih razloga, pravi trule kompromise na štetu zaposlenih.
Marojević: Ovo je par-ekselans slika ukupnog stanja u Crnoj Gori. Više je nego jasno da većinski vlasnik Željezare već poodavno nije bio spreman, ili nije imao mogućnosti, da ispunjava svoje obaveze. Meni je njihova pozicija jasna. Oni su došli da zarade što budu više mogli.
Mene brine pozicija Vlade Crne Gore, kao kreatora, kao realizatora, kao nekoga ko potpisuje kupoprodajne ugovore i ko mora biti garant za njihovo poštovanje. Vlada, umjesto da na vrijeme raskine kupoprodajni ugovor, ne samo kada je u pitanju Željezara, pravi kompromisna rješenja i stalno vršiustupke kroz anekse kupoprodajnih ugovora na štetu zaposlenih, na štetu građana i na štetu Crne Gore.
U ovom trenutku, mislim da nema onih, koji se bave ovom problematikom, koji misle da se ovaj ugovor može održati. Vlada i dalje, iz njoj poznatih razloga, pokušava da istraje na održavanju tog kupoprodajnog ugovora, što navodi na sumnju da možda postoji neki tajni dio kupoprodajnog ugovora, što je i ranije bila praksa u nekim privatizacijama u Crnoj Gori, iako je taj proces po Zakonu trebao da bude transparentan za sve građane Crne Gore.
Vlada vjerovatno ima nešto što i dalje pokušava da iskalkuliše. Preduzeće ne može da opstane u ovoj situaciji u kojoj je sada jer nema odgovornih u preduzeću. Sindikat je pokazao svoju dobru volju da pomogne, da se taj minimum procesa održi, da se smanje štete, mada je činjenica da proizvodnje u Željezari nema. Nema na osnovu čega da se organizuje nova oprema koja je ugrađena, nema sirovine, nema repromaterijala. Rekao bih, obzirom na ponašanje poslodavca koji nije želio da prisustvuje sastanku u Ministarstvu ekonomije, na kojem se razgovaralo o putevima izlaska iz sadašnje situacije, da poslodavac nema mogućnosti da organizuje proizvodnju, da ostane u Željezari, ali da očigledno ima neke svoje interese koje pokušava da zaštiti na način da izvuče što više para. Oni očigledno znaju kakve su dogovore pravili sa Vladom, eventualno izvan ugovora koji su stavljeni u uvid javnosti.
Marojević: Mislim da je ukupni proces privatizacije privrede u Crnoj Gori išao linijom obezbjeđivanja da se nepotizam, ili politička podobnost i lojalnost, dovedu u prioritetnu poziciju i da se kroz te procese privatizacije, bez obzira na koji način privatizacija bila sprovedena, da li putem tendera ili putem stečajeva i privrednih sudova, omogući tim privilegovanim ljudima da za male pare dođu do velike imovine koju su generacije stvarale na ovim prostorima. Ti ljudi su došli do te imovine koja ih je vrlo malo koštala. Nisu znali šta će sa njom da urade, ako nisu mogli dalje da je preprodaju. Očigledno da se nisu interesovali, niti im je bilo opredjeljenje da organizuju proizvodnju.
U Nikšiću smo imali niz velikih preduzeća, kojih više nema. Kroz privatizaciju su nestala. Neki su opstali, sada kao mali, i ne mogu da se snađu na tržištu. U cjelini posmatramo, ne vidim razliku između onih vlasnika koji kažu da su domaći i onih koji kažu da su strani. Kod mene lično stalno preovladava sumnja da su vlasnici u sjenci, a da se eksponiraju neki drugi, da postoje neki centri moći, neka siva eminencija koja drži sve u svojim rukama, koja te konce vuče.
Marojević: Radnici nose veliki dio odgovornosti. To je nesporna činjenica. U svim preduzećima koja su nestala sa privredne slike u Crnoj Gori je postojala nespremnost radnika u tim preduzećima, ali i nespremnost radnika u drugim preduzećima. Kroz ukupni proces političke i ekonomske privredne reforme, kojim je prošla Crna Gora u posljednjih 20 godina, svi su se snašli - i političari i biznismeni i lopovi i kriminalci i šverceri. Samo se nisu snašli zaposleni. Oni nisu prepoznali svoj interes i nisu stali iza toga interesa. Siguran sam da su zaposleni morali da prepoznaju svoj interes jer ostati bez radnog mjesta i zarade nije stanje koje se ne prepoznaje. Nikada nismo imali taj stepen solidarnosti koji bi bio zalog da ćemo moći da se suprotstavimo interesu agresivnog kapitala u procesu privatizacije.
Na žalost, to se desilo sa mnogim preduzećima. Radnici nisu imali snage, nisu imali spremnosti iz ovih ili onih razloga, koji nam sada ništa ne znače. Boli činjenica da su radnici bili veoma malo spremni da brane svoje interese i pozicije. Vjerovatno, da su radnici u metalskom kompleksu u zadnjih 10-tak godina imali ovu situaciju, drugačije bi se prema njoj odnosili. Poučeni svim lošim iskustvima i stanjem kroz koji su drugi prošli, vjerovatno su došli do saznanja da jedino na ovaj način mogu zaštiti elementarni dio i obezbjediti sebi pravo na rad.
Marojević, između ostalog, kaže da je svima već postalo jasno da je ugovor sa vlasnikom Željezare, koji je napustio zemlju, neodrživ, ali da je sumnjivo to što Vlada još uvijek, iz njoj znanih razloga, pravi trule kompromise na štetu zaposlenih.
RSE: Kakav epilog očekujete u Željezari? Vlasnik je van zemlje, a radnici najavljuju radikalizaciju i ulične proteste.
Marojević: Ovo je par-ekselans slika ukupnog stanja u Crnoj Gori. Više je nego jasno da većinski vlasnik Željezare već poodavno nije bio spreman, ili nije imao mogućnosti, da ispunjava svoje obaveze. Meni je njihova pozicija jasna. Oni su došli da zarade što budu više mogli.
Mene brine pozicija Vlade Crne Gore, kao kreatora, kao realizatora, kao nekoga ko potpisuje kupoprodajne ugovore i ko mora biti garant za njihovo poštovanje. Vlada, umjesto da na vrijeme raskine kupoprodajni ugovor, ne samo kada je u pitanju Željezara, pravi kompromisna rješenja i stalno vrši
Vlada i dalje, iz njoj poznatih razloga, pokušava da istraje na održavanju tog kupoprodajnog ugovora, što navodi na sumnju da možda postoji neki tajni dio kupoprodajnog ugovora.
U ovom trenutku, mislim da nema onih, koji se bave ovom problematikom, koji misle da se ovaj ugovor može održati. Vlada i dalje, iz njoj poznatih razloga, pokušava da istraje na održavanju tog kupoprodajnog ugovora, što navodi na sumnju da možda postoji neki tajni dio kupoprodajnog ugovora, što je i ranije bila praksa u nekim privatizacijama u Crnoj Gori, iako je taj proces po Zakonu trebao da bude transparentan za sve građane Crne Gore.
Vlada vjerovatno ima nešto što i dalje pokušava da iskalkuliše. Preduzeće ne može da opstane u ovoj situaciji u kojoj je sada jer nema odgovornih u preduzeću. Sindikat je pokazao svoju dobru volju da pomogne, da se taj minimum procesa održi, da se smanje štete, mada je činjenica da proizvodnje u Željezari nema. Nema na osnovu čega da se organizuje nova oprema koja je ugrađena, nema sirovine, nema repromaterijala. Rekao bih, obzirom na ponašanje poslodavca koji nije želio da prisustvuje sastanku u Ministarstvu ekonomije, na kojem se razgovaralo o putevima izlaska iz sadašnje situacije, da poslodavac nema mogućnosti da organizuje proizvodnju, da ostane u Željezari, ali da očigledno ima neke svoje interese koje pokušava da zaštiti na način da izvuče što više para. Oni očigledno znaju kakve su dogovore pravili sa Vladom, eventualno izvan ugovora koji su stavljeni u uvid javnosti.
RSE: Problemi zaposlenih u Željezari su danima u centru pažnje javnosti. Da li je nikšićka Željezara jedan od očiglednih primjera da je Vladin prioritet zaštita interesa upravo tih anonimnih vlasnika? Dio domaće javnosti smatra da su vlasnici stranih kompanija zapravo ljudi sa domaćeg terena, sa dobrim vezama u samoj Vladi.
Marojević: Mislim da je ukupni proces privatizacije privrede u Crnoj Gori išao linijom obezbjeđivanja da se nepotizam, ili politička podobnost i lojalnost, dovedu u prioritetnu poziciju i da se kroz te procese privatizacije, bez obzira na koji način privatizacija bila sprovedena, da li putem tendera ili putem stečajeva i privrednih sudova, omogući tim privilegovanim ljudima da za male pare dođu do velike imovine koju su generacije stvarale na ovim prostorima. Ti ljudi su došli do te imovine koja ih je vrlo malo koštala. Nisu znali šta će sa njom da urade, ako nisu mogli dalje da je preprodaju. Očigledno da se nisu interesovali, niti im je bilo opredjeljenje da organizuju proizvodnju.
U Nikšiću smo imali niz velikih preduzeća, kojih više nema. Kroz privatizaciju su nestala. Neki su opstali, sada kao mali, i ne mogu da se snađu na tržištu. U cjelini posmatramo, ne vidim razliku između onih vlasnika koji kažu da su domaći i onih koji kažu da su strani. Kod mene lično stalno preovladava sumnja da su vlasnici u sjenci, a da se eksponiraju neki drugi, da postoje neki centri moći, neka siva eminencija koja drži sve u svojim rukama, koja te konce vuče.
RSE: Koliko su radnici sami doprinijeli trenutnoj situaciji? Koliko je nedostatak građanske svijesti i hrabrosti, pa i spremnosti za sindikalnu borbu, na ozbiljnu konfrontaciju sa državnim aparatom, kamen o vratu samim radnicima?
Marojević: Radnici nose veliki dio odgovornosti. To je nesporna činjenica. U svim preduzećima koja su nestala sa privredne slike u Crnoj Gori je postojala nespremnost radnika u tim preduzećima, ali i nespremnost radnika u drugim preduzećima. Kroz ukupni proces političke i ekonomske privredne reforme, kojim je prošla Crna Gora u posljednjih 20 godina, svi su se snašli - i političari i biznismeni i lopovi i kriminalci i šverceri. Samo se nisu snašli zaposleni. Oni nisu prepoznali svoj interes i nisu stali iza toga interesa. Siguran sam da su zaposleni morali da prepoznaju svoj interes jer ostati bez radnog mjesta i zarade nije stanje koje se ne prepoznaje. Nikada nismo imali taj stepen solidarnosti koji bi bio zalog da ćemo moći da se suprotstavimo interesu agresivnog kapitala u procesu privatizacije.
Na žalost, to se desilo sa mnogim preduzećima. Radnici nisu imali snage, nisu imali spremnosti iz ovih ili onih razloga, koji nam sada ništa ne znače. Boli činjenica da su radnici bili veoma malo spremni da brane svoje interese i pozicije. Vjerovatno, da su radnici u metalskom kompleksu u zadnjih 10-tak godina imali ovu situaciju, drugačije bi se prema njoj odnosili. Poučeni svim lošim iskustvima i stanjem kroz koji su drugi prošli, vjerovatno su došli do saznanja da jedino na ovaj način mogu zaštiti elementarni dio i obezbjediti sebi pravo na rad.
