Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Petnaest godina susretanja “Kod Borke”


Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Foto: czkd.org
Ove godine Centar za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, popularno nazivan “Kod Borke” po njegovom osnivaču dramaturškinji Borki Pavićević, obeležava 15 godina postojanja.

Centar je mesto gde se od 1995. godine okupljala ona druga, antiratna Srbija, i ne samo Srbija, moglo bi se reći svi oni iz tada zaraćenih novih država regiona koji su ostali imuni na nacionalna ludila '90-ih.

Ratovi na izmaku, Miloševićev režim nije ozbiljnije načet, intelektualci koji su se okupili oko Beogradskog kruga i projekta Druge Srbije, posustaju tražeći uzalud mesto za sebe u tadašnjem Beogradu. Rađa se ideja, potekla od pozorišnih ljudi, da se nađe neki prostor za kulturnu dekontaminaciju.
Borka Pavićević

I nalazi se kuća koja će ubrzo postati kultno mesto. Centar je otvoren Kamijevom adaptacijom dela Zli dusi Dostojevskog. Pavićević kaže da je u ovih 15 godina bilo između četiri i pet hiljada raznih programa.

“Pozorište je bilo, pre svega, ono čime smo se bavili. “Bordel ratnika”, “Skladište “ Danila Kiša, igrali smo Dostojevškog, Kafku, Kamija, Broha, Stefana Stefanovića, Ivana Čolovića... Centar je bio domaćin svima onima u Srbiji i regionu koji su radili na dekontaminaciji bivšeg jugoslovenskog prostora zaglibljenog u mržnju. Prva dokumentarna izložba je bila "Živeti u Sarajevu"."

"Slušaj, mali čoveče"

Pitali smo naše sagovornike kada su prvi put bili u Centru.

“Ja sam ušla u Centar baš kada se osnovao, za Novu godinu 1995. To je bio dan kada je bilo važno da se svi tu nađemo,”
kaže kulturološkinja iz Beograda Milena Šešić Dragićević.

“To je mogla biti 1998. ili 1999. godina,” rekao je pisac iz Zagreba Miljenko Jergović.

Skljezen Malići
Sarajevski reditelj Dino Mustafić se sreo sa Borkom Pavićević u ratnom Sarajevu, prilikom prve posete beogradskih inteletualaca '94.godine. Tada su, pod bombama u podrumu hotela Holidej in dogovarali susrete. Prvi se brzo ostvario.

“To je bila '95. godina. Tek se rat završio, Dejtonski sporazum još nije bio potpisan.”

“To je bilo kada smo organizovali izložbu kosovskih umetnika, 1997. godine, juna meseca,” kaže Skeljzen Malići publicista iz Prištine.

Milena Šešic Dragićević se seća mnogih projekata Centra ali izdvaja dva:

“To je akcija koja se zvala “Slušaj, mali čoveče - žudnja za životom" koja je na osnovu knjige Vilhelma Rajha pokrenula ceo set projekata o malom čoveku kao simbolu NEotpora. Onog koji se uvlači u sebe, u svoju ljušturu i koji dopušta da se totalitarizam, nacionalizam, ektremni komunizam, fašizam itd. pojave na javnoj sceni.”

Književni maraton

Drugi projekat je neobičan književni maraton.

“...kada je dolazila grupa hrvatskih pisaca okupljena oko Festivala alternativne proze. Puna 24 sata su oni čitali svoju prozu, a beogradska publika se smenjivala. Za mene je to bio izvanredan događaj. Takođe, izuzetan događaj je bio gostovanje Feralovaca.”

Dežulović & Lucić: Melodije Bljeska i Oluje
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:05:33 0:00


Za Miljenka Jergovića koji ni jednom, kada je u Beogradu, ne zaobiđe mesto kod Borke, najvažniji su susreti sa ljudima.

“Tu sam sretao ljude iz Slovenije, iz Hrvatske, Bosne koje godinama nisam viđao, ljude za koje sam mislio da su zagubljeni. A što se tiče baš Beograđana, pamtim, i to mi je bio strašno važan emotivni momenat, da sam u Centru za kulturnu dekontaminaciju neke davne 2000. ili 2001. upoznao velikog i genijalnog glumca Bekima Fehmiu i njegovu suprugu Branku Petrić. To je bilo veličanstveno poznanstvo. “

Malići, publicista iz Prištine, seća se autorske izložbe albanskih umetnika sa Kosova u Centru '97. godine, izložbe koja je izazvala negativne reakcije kako kod režimskih medija u Beogradu, tako i na Kosovu. Grupa mladih umetnika pripremila je radove koje ni on, kao autor izložbe, nije video dok nisu bili raspakovani u Centru.

“Recimo, Sokolj Bećiri je pravio instalaciju sa kacama za sir. Pravio im je konuse od metala, pa su izgledale kao etno-bombe. To je bio komentar na tadašnju situaciju. Mehmet Behluli je imao crne slike koje je radio sa katranom, njima je potopio knjige Tita i Staljina. Jedna slika je opet bila na crnoj podlozi sa ispisanim datumom “ 6. april 1992” . Datumom kada je Sarajevo bombardovano.”

Nojeva barka

Mustafić se seća prvog sarajevskog projekta koji je predstavljen pred prepunom salom u Paviljonu Veljković:

“Upravo je u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila upriličena knjiga koja se zvala ‘Teatar pod opsadom’, ja sam bio jedan od promotera. Ja se sećam da je u toj maloj dvorani Centra došao najbolji dio Beograda. To su bili oni koji su tokom cijelog Miloševićevog režima pružali intelektualni i građanski otpor.”

Centar je mesto gde je, kažu Jergović i Mustafić sačuvan obraz i Beograda i Srbije.
Dino Mustafić, Foto: Midhat Poturović

Mustafić: Centar je bio jedna Nojeva barka za sve one koji su željeli da se sklone od te oluje, od onoga što se događalo, ali koji se nisu ni jednog momenta predali, nisu se branili, kao mnogi pacifisti, šutnjom.

Jergović: To je zaista bio jedan komadić Beograda gde je čovek dolazio kao na mesto koje mu pripada, kao na mesto gde nikomu ništa ne treba objašnjavati, jer je svima, zapravo, sve jasno.

Ovih dana Borka Pavićević se prisećala ko je sve prošao Centrom: Žak Lang, Bibi Anderson, Erland Jozefson, Đerđ Konrad, Vanesa Redgrejv, Liv Ulman, Bogdan Bogdanović, Majkl Ignjatijev, Etijen Glaser, Gabor Demski, Danijel Miteran, Fatos Lubonja, Slobodan Šnajder, Lordan Zafranović, Sead Fetahagić, Goran Stefanovski, Dževad Karahasan, Laslo Vegel, Rastko Močnik i mnogi drugi.

Tu su ostavili i svoj trag oni kojih više nema: Stojan Cerović, Jelena Šantić, Ivan Đurić, Kosta Obradović, Vladan Vasilijević, Miladin Životić, Olga Popović, Slobodan Inić, Ivan Stambolić...

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG