Dostupni linkovi

Bora Ćosić i dalje 'mrtav' u Beogradu


Balkanska tragedija iz 90-ih se samo sporadično pominje u savremenoj literaturi u regionu. Ja još uvek čekam neki ep o tome,jer to je ipak jedan grandiozan i dugotrajan događaj, koji još traje i koji mora de se tematizuje kako treba – kaže u Intervjuu nedelje RSE Bora Ćosić, poznati književnik.

On je iz Srbije emigrirao pre 22 godine u ratnim devedesetim kao žestoki kritičar Miloševićeve ratne, nacionalističke politike. Za RSE govori o svoje tri sadašnje adrese – beogradskoj, rovinjskoj i berlinskoj, o tome, da li je još uvek, kako je ranije govorio "mrtav u Beogradu", da li se u Hrvatskoj događa refašizacija i šta balkanski narodi nisu naučili od Nemačke koja je prošla proces žestoke denacifikacije. Bora Ćosić je autor oko 50 knjiga i mnogih eseja. Njegova "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", iz 60-ih godina prošlog veka, se smatra tadašnjim hrabrim iskorakom u kritici totalitarizma.

RSE: S obzirom na vaše, ne tako retke dolaske u Beograd, da li i dalje važi ono što ste rekli davno "da ste 'umrli' u Beogradu"?

Ćosić: Kako-tako mrdam još uvek živ po Beogradu, ali nisu baš svi sigurni da sam to zaista ja. Svi misle da sam već odavno mrtav, pa da se neko drugi predstavlja lažno. Tako su me gledali i u Radio Beogradu, vrlo sumnjičavo ali ljubazno, pitali se da li sam to zaista ja.

RSE: Pretpostavljam da to, "umrli u Beogradu" ne znači da vas Srbija prećutkuje, nego da je to i neki vaš osećaj?

Ćosić: Ne, sigurno. Pre svega već godinama nemam nikakvog lošeg osećaja kada dolazim ovde. Ipak sam ovde proživeo skoro ceo život i znam ko gde stanuje ili gde je stanovao. Ovde se osećam potpuno legalno i ležerno.

RSE: Znači li to da ste se "pomirili" sa Srbijom, koju ste veoma žestoko kritikovali zbog učešća u ratu, zbog nacionalizma, ksenofobije i slično?

Ćosić: Ne, sa ovom današnjom Srbijom se nisam pomirio. Nisam se pomirio ni sa aktuelnom Hrvatskom, gde isto boravim često i gde imam kuću. To su stvari koje se ne mogu ispraviti preko noći, to je sigurno. Drugo su ljudi, narod, naročito mnogo prijatelja i jedan duh koji je u Beogradu uvek vladao, jedna energija koja je apsolutna.

RSE: Vaša knjiga "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" je sredinom prošlog veka bila hrabri iskorak u obračunu sa totalitarizmom. Da li danas ima takve literature?

Ćosić: Ima sigurno i danas. Nekoliko mladih ženskih autora koje sam promovisao u Puli na sajmu su takve, kao Tatjana Gromača i Mojca Kurmedej. Ovde baš ne vidim neke moje nastavljače u tom smislu. Ta knjiga je inače prevedena na petnaest jezika i dalje se prodaje, što je zanimljivo. Samo u Nemačkoj ima pet izdanja. Dobijam obračune i vidim da se neprekidno i dalje prodaje.

RSE: Da li je problem na ovim prostorima nedostatak komunikacije?

Ćosić: Mislim, naprotiv, da komunikacije ima previše, samo je komunikacija na žalost u lošim rukama. Ova vaša institucija je među retkima koja je pozitivna komunikacija. Gotovo sve drugo je pod nekim diktatom i u Srbiji i u Hrvatskoj.

RSE: Koliko umetnost uopšte može doprineti prevrednovanju jednog mračnog poglavlja u istoriji jednog naroda, pa i EX YU naroda? Šta u tom smislu govori nemačko iskustvo?

Ćosić: Što se tiče nemačke okoline i nemačkog miljea, tamo čak i nema, u ovom momentu, velikih bojovnika i boraca, kao što je bio Ginter Gras, recimo. Mnogi autori srednje generacije, autori sa kojima se ja družim i koje znam, doprinose malo po malo, ali o nemačkoj politici, pogotovo politici gospođe Angele Merkel, mislim sve najbolje.

RSE: Kakav je vaš stav prema angažovanom, provokativnom, pa moglo bi se reći subverzivnom pozorištu, kakvo neguju na primer reditelji Oliver Frljić ili Kokan Mladenović?

Ćosić: To je jedan veliki pozitivni poen u društvenom životu, posebno Hrvatske. Frljićeva hrabrost, bez ikakvog zazora, i ono što on radi, velika je stvar. On ima jako velike otpore, čak administrativne, ali on ide svojim putem. To se skoro ne može zaustaviti. U hrvatskom pozorištu ima zaista vrlo mnogo takvih stvari kao što u srpskom okruženju toga ima više u filmu. Mislim na otpor dogmatskom, nacionalnom, zatucanom i slično.

RSE: Kada je reč o Oliveru Frljiću, o kome ste vi govorili, on se bavio ubistvom Zorana Đinđića, ubistvom srpske porodice Zec u Zagrebu, bavio se fenomenom Ljubiše Ristića... Uznemirio je svaku sredinu u kojoj je radio.

Ćosić: Imao sam sreću da sam baš ovde u Ateljeu 212 gledao predstavu o Đinđiću i imam jako sveže utiske o tome. To je moje pozorište. Tu sam voleo mnogo, radio, bilo je i mojih predstava. Nekako se odjedanput u tom gledalištu stvorila podela. Jedan manji deo, među kojima sam bio i ja, bio je zadovoljan, aplaudirali. Druga strana je potpuno ćutala, a neki su čak nešto i protestvovali.

RSE: To je današnja Srbija.

Ćosić: To je jedna paradigma. Zabeležio sam taj događaj, koji je u tom malom teatru tačno prikazao šta se zbiva. Od tada, a to je bilo pre neku godinu, nije se ništa naročito promenilo. Možda su čak neke stvari zategnute, i više nego što su bile.

Režiseri Kokan Mladenović i Oliver Frljić
Režiseri Kokan Mladenović i Oliver Frljić


RSE: Koliko je prisutna u savremenoj umetnosti balkanska tragedija i na koji način?

Ćosić: To je vrlo teško reći. Naročito mlađi autori, od Arsenijevića pa na dalje, a ni on više nije mlad, sad svi već imaju 50 godina, svako proba tu temu da tematizuje, tu našu nepriličnu i nesrećnu istoriju. Ali ne vidim neku celovitu knjigu koja bi se time bavila. Čini mi se da se to samo sporadično pominje jer je nemoguće to preskočiti. A ja još uvek čekam neki ep te vrste, jer to je ipak jedan grandiozan i dugotrajan događaj, koji još traje i koji mora de se tematizuje kako treba, u nekim širim razmerama.

RSE: Da li biste to poredili sa postratnom Nemačkom?

Ćosić: To se uopšte ne može porediti sa Nemačkom jer Nemačka je područje koje neće da dopusti jedan milimetar nekog prikrivanja svoje prošlosti, koja je bila mnogo gora nego naša. Nema jednog dana da se ne pomene holokaust, ni jednog dana da se ne govori o Gebelsovim, Ajhmanovim, Himlerovim i Hitlerovim zločincima. Ovde, ne samo što se to ne čini, nego se promovišu ratni zločinci, podižu im s spomenici i ulice se imenuju po njima.

RSE: U čemu je stvar? Da li je možda ključ i u tome što je Nemačka znala da je fašizam poražena ideologija, da je Hitlerova Nemačka poražena, kao država i vojska, a da na Balkanu nema, bar se tako čini učesnicima, akterima, poraženih i pobednika?

Ćosić: To je i moje mišljenje o završetku sukoba ovde, koje je ovde vrlo loše primljeno, a tamo baš naprotiv. Smatrao sam da nemačka istorija ide u jednom najboljem mogućem pravcu i vuče za sobom, koliko može, i Evropu, zato što je bila zvanično poražena i zato što je došla do nekog saznanja šta se dogodilo. To se u Srbiji nije dogodilo.

Mene su optuživali, zajedno sa Srđom Popovićem i Radetom Konstantinovićem, da sam ja pozivao NATO da bombarduju Beograd. Nisam bio ni za kakvo bombardovanje, ali sam bio za nešto drugo, za jedan kopneni poraz. Da je ovde, ona užasna Kadijevićeva armija, poražena na bojnom polju i da se došlo do kapitulacije, došlo bi se i do neke katarze. Tu katarzu su Nemci iskoristili da potpuno okrenu pogled na svoju istoriju.

To se ovde nije dogodilo. Srbija nije poražena. Na kraju, Srbija nije ni ratovala, a stotine mrtvih sinova su došli ovde u paketu. To je osnovna razlika. Ništa među današnjim vlastodršcima ne ukazuje na to da će se tu nešto promeniti i da će ljudi shvatiti šta se ovde dogodilo. Slušao sam tužioca iz Haga na Mladićevom procesu. To su stvari belodane, tu se apsolutno vidi šta je šta, a odbrana pokušava da od njega napravi anđela.

RSE: Kako vi vidite današnju Hrvatsku? Da li je tačna dijagnoza da dolazi do refašizacije Hrvatske?

Ćosić: Apsolutno. To nije samo moje mišljenje. Iako sam tamo rođen, ali nisam etnički Hrvat, više se u tom smislu osećam kao gost. Moji prijatelji Hrvati misle kao i ja, od Slobodana Šnajdera, pa na dalje. To se vidi. Tamo je ta ornametnika, na žalost kao i ovde, profašistička, svuda vidna.

U Nemačkoj ne možete pronaći kukasti krst veličine jednog dinara. To je nemoguće, to je totalno zabranjeno. A ovde, čitav stadion Poljud je bio u ustaškim bojama. Slično se sada desilo u Jasenovcu. Zatim sa Trga maršala Tita hoće da skinu to ime. Nije meni Tito nešto prirastao za srce, neke stvari je pravio dobre, neke loše, ali to je jedan kontinuitet. Josip Broz je deo i njihove istorije. NOB (Narodnooslobodilačka borba) je bila vojska sa skoro dve trećine popunjena Hrvatima. Oni su se borili protiv fašizma. Sami sebi seku noge.

To sve govorim o vladajućoj strukturi, a ne o svim ljudima. Mada je dobra polovina ljudi još zatrovana, to su pokazali i ovi izbori.

Sporna spomen-ploča, Jasenovac
Sporna spomen-ploča, Jasenovac


RSE: Kada dolazite u Beograd, spavate u hotelu, ipak je Beograd jedna od vaših adresa. Druga je Rovinj. Treća, ili prva sada, je Berlin. Koliko je Nemačku promenila migrantska kriza?

Ćosić: Ona je nije promenila, ali je unapredila. Zato što se pokazalo da jedan dobar deo, ne znam koliki su to procenti, ali jedan dobar deo, najobičnijih nemačkih ljudi, srdačno je dočekao te izbeglice, u nekim malim pokrajinama. Manje na istoku. Istok, koji je bio komunistički, zadržao je neku svoju dogmatsku strukturu. Vrlo mirno su od komunizma, prešli u nacionalizam.

RSE: A zašto se onda smatra da Angela Merkel, zbog svog pozitivnog stava prema migrantskoj krizi, može da izgubi izbore?

Ćosić: Zato što je Angela Merkel danas kontraindicirani vođa svoje partije. Ona bi danas mnogo bolja prošla kod Zelenih ili SDP-a. Njena odlučnost u tome da ne popusti i da se striktno bori protiv Orbanovih žica i svega drugoga, je stvorilo, u njenoj partiji i u njenoj strukturi, protivnike.

RSE: Ali ona je partijske izbore dobila.

Ćosić: Ja se i sada nadam da će ona dobiti izbore. U Nemačkoj imam stalni boravak, nemam državljanstvo, pa ne glasam. Da sam glasač, bilo bi mi vrlo čudno glasati za nju. Glasati za nju znači glasati i za tu crnu partiju. Ne glasati za nju bi opet bio veliki propust jer ona još uvek može da drži evropske konce, koji se jesu malo razlabavili.

RSE: Otišli su u desno, to bi se tako moglo reći?

Ćosić: Udesno idu mnoge zemlje, za koje se to i ne bi moglo reći. Recimo, u Austriji je bila jedna stvarno ležerna i liberalna socijaldemokratija, oni su jedva sada pobedili na predsedničkim izborima, ali ipak su pobedili. Međutim, svinjarije se dešavaju u Holandiji, a da ne govorimo o Mađarskoj i Francuskoj.

RSE: U kakvu će EU sutra ući Srbija? Najnovija domaća prognoza sa vrha vlasti je da će ona postati članica 2025. godine. Verujete li da će tada postojati EU i kakva?

Ćosić: EU će svakako postojati, makar labavija .Ako pogledamo ceo razvoj proevropske istorije za poslednjih pedeset godina, ipak je sve počelo od jednog konzorcijuma ugljena i čelika, pa dokle smo došli?! Idem odozgo sa severa, sve do slovenačke granice, nikome ne moram da pokažem pasoš. Kao da živimo u jednoj zemlji, ogromnoj, kao što je SAD.

RSE: Ali i to se dovodi u pitanje?

Ćosić: Dovodi se u pitanje svašta. Od danas do sutra može svašta da se desi, svako može da slomije nogu na ulici. To su stvari koje nisu samo nekakav neminovan tok. Desnica je uvek agresivna. Kroz celu istoriju XX veka, i sada, oni su uvek bolje organizovani. Svaka leva strana u istoriji za poslednjih 150 godina, međusobno se sudarala, naročito u socijaldemokratiji. Agresivni desničari idu i do terorizma. Njihovi glasači su disciplinovani. Levi glasači su dekadenti, disidenti, idu na izbore, ne idu na izbore... Desničari uvek idu na izbore. I ako ih nema možda više, ispada da ih ima više jer idu disciplinovano da glasaju za svoje šefove.

Bora Ćosić u beogradskom studiju RSE, decembar 2016.
Bora Ćosić u beogradskom studiju RSE, decembar 2016.


RSE: Možete li uporediti Srbiju u vreme kada ste vi otišli iz nje, a to je bilo pre 22 godine, i danas?

Ćosić: To vam ne mogu baš tačno da ustanovim zato što sada kada dođem, dođem uvek na kratko. Mogu samo neke fragmente da hvatam. Tu postoji neki tehnološki napredak. Ko ima novaca, može svašta da kupi ovde. Nije to, kao nekada, da ne može da se nađe hleb ili mleko, kako je bilo za vreme rata. Manje-više tu svega ima. Ali, nije baš sve ni u hlebu, kako je govorio jedan ruski pisac. To je samo jedan deo.

Opšta situacija ovde mi se čini malo pozitivnija u tom smislu što jedna davnašnja energija, koju ja pamtim, naročito kod mladih ljudi u Beogradu postoji i danas. Ona je neuporedivo veća i jača nego u Hrvatskoj. To je sigurno, samo su ti ljudi obespravljeni. Moja unuka je magistrirala prirodne nauke, četiri meseca sedi kući i nema posla. I sedeće ko zna još koliko. To je problem.

Svuda gde dođem, pojave se neki mladi ljudi, koje ja ne znam, ali oni mene znaju onda malo razgovaramo. Čini mi se da je velika šteta što nema neke "force", neke snage da se ide nekim pravim putem. Nema ni sredstava. Tamo neprekidno govorim da daju mladim ljudima, u Srbiji i Hrvatskoj, stipendije, novac,sve moguće, pa neka idu gde žele. Valjda će se neki i vratiti. Neće baš svi ostati.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG