Predstavnici Srba iz država regiona u utorak su se sastali sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem.
Na redovnom godišnjem okupljanju svi su dočekani uz poruke o spremnosti matice da pomogne svojim sunarodnicima u regionu ali je samo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik uz to nagrađen i priznanjem “Zlatni dinar” koji mu je dodelio sam premijer Mirko Cvetković, a u ime Kluba privrednih novinara.
To je samo još jedan od gestova dodatnog učvršćivanja relacija između Banja Luke i Beograda. U tom odnosu Sarajevo uglavnom, ostaje po strani.
Srbija zapravo ne zna šta želi pa se stoga kreće u ambijentu političke konfuzije, ocenjuje Vladimir Pavićević sa beogradskog Fakulteta političkih nauka.
U okolnostima u kojima se ne znaju ciljevi i namere pitanje - da li se zapravo uzdrmava Bosna i Hercegovina - ostaje namestu, dodaje naš sagovornik.
“I u nastupima zvaničnika Srbije ja mislim često, naročito kada se od u Banja Luku, to može da se oseti”, kaže Pavićević.
Samo dan nakon što su se u Beogradu sa Tadićem sastali predstavnici Srba iz regiona u Banja Luku je još jednom došao ministar inostranih poslova Vuk Jeremić.
“Srbija je vitalno zainteresovana za prosperitet Republike Srpske”, kazao je Jeremić.
Baš kao i za stabilnost Bosne i Hercegovine, dodao je Jeremić nakon susreta sa Dodikom. Ipak, relacije Beogard – Sarajevo ostaju slabe i konstantno upitne.
Potpredsednik skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima van Srbije Aleksandar Čotrić za naš program objašnjava uverenje kako odgovornost za takvo stanje ne može biti na Srbiji.
“Beograd je do sada u više navrata pokazao jako dobru volju da se poboljšaju odnosi sa Sarajevom. Ali nažalost, barem do sada, predsatvnici entitetskih tako i državnih vlasti u Sarajevu nisu želeli da se ti odnosi željenim tempom poboljšavaju. Dobro znate da su i Željko Komšić i Haris Silajdžić, jedan sadašnji jedan bivši član Predsedništva BiH, odbijali čak i susrete ili posete Beogradu. Tako da u toj situaciji kada na jednoj strani imate želju rukovodstva iz Banja Luke da u svakom pogledu gradi dobre odnose sa Beogradom, a na drugoj strani odbijanje iz Sarajeva, onda je normalno da dolazimo u ovakvu situaciju”, kaže Čotrić.
Imaginacija neprijatelja
U sličnom tonu govori i profesor na sarajevskom Filozofskom fakultetu Enver Kazaz. On podvlači da je doskorašnja bosanskohercegovačka politička elita bila sklona da Beograd u političkom smislu posmatra isključivo kao “demonski grad”.
“Pri čemu je sarajevska politička scena, pogotovu bošnjačka, morala da nastavi sa imaginacijom velikog neprijatelja, odnosno da Srbija nije ništa drugo nego agresor na BiH. Očekujem da će se taj odnos Sarajeva u novom sastavu Predsedništva promeniti. Zato što dolazi razumnija politika Bakira Izetbegovića, kojeg kao političara ne volim, ali mislim da njegova real politika otvara tu šansu”, navodi Kazaz.
Panel diskusija o Dejtonu u Njujorku, 9. februara 2011, Džejms Stajnberg, Ketrin Ešton, Ivo Josipović, Bakir Izetbegović i Kristijan AmanpurČini se da je i sam član Predsedništva BiH Bakir izetbegović na panelu o budućnosti te države koji se održava u Njujorku u jednoj rečenici naveo pravac u kom će se politika Sarajeva u buduće kretati:
“Bosna je mesto na kome moramo da dokažemo da nacija i religija i različite grupe ljudi mogu da žive zajedno”, rekao je Izetbegović.
Na istom skupu bivši predsednik SAD Bil Klinton, za čijeg mandata je potpisan Dejtonski sporazum, založio se za konstruktivnu ulogu Srbije:
“Mislim da je najvažnija stvar koju možemo da učinimo, naročito u evropskom kontekstu, da pomognemo izgradnju civilnog društva, kao i posepšivanje kontakata nevladinih organizacija, sve kako bismo stvorili atmosferu u kojoj se politički lideri mogu složiti. U kojoj predsednik Srbije može da preuzme lidersku ulogu u procesu izmirenja. U kojoj bosanski Srbi mogu da učine poželjne korake kako bi upravo od njih dobili poziv za zajednički rad na izgradnji budućnosti”, naveo je Klinton.
Tadićeva uloga
I zaista, koliko je dug put nakon kog će Beograd potpuno priznati autoritet Sarajeva nad bosanskim Srbima u ovom trenutku niko nije spreman da prognozira. Pri tome najdublje su rasprave upravo o ulozi koju igra predsednik Srbije.
“Ne bih pristao isključivo na demonizaciju Beograda. Mislim da su neke Tadićeve izjave izvanredne. Mislim da se Tadić poprilično potrudio oko Bosne i pokušaja uspostavljanja dobrih odnosa sa Sarajevom. Njegova poseta Srebrenici i osuda Dodikove negacije genocida takođe pokazuje složenost tog odnosa. U ovom trenutku kada se pogleda odnos Tadić – Josipović i regionalna politika pomirenja mislim da je ona dobra perspektiva za regiju”, ocenjuje Enver Kazaz.
Pre ili kasnije Beograd će učiniti ono na šta ga mnogi pozivaju i nedvosmisleno reći svojim sunarodnicima u Republici Srpskoj da je njihov glavni grad Sarajevo. ipak, Boris Tadić nije onaj koji će učiniti taj korak, uveren je je Vladimir Pavićević.
“Za delovanje Borisa Tadića ja pre svega vezujem jednu nesigurnost, neznanje oko toga šta mi zapravo treba da radimo. Zato imam jedan utisak da ovo održavanje Srbije kao jedne nedovršene, neuređene, nefunkcionalne i nepravedne države ima pre svega veze sa time što se ovde uopšte ne zna šta se želi ili kakvom politikom to što se želi treba ostvariti. Usled toga mislim da se od Tadića teško može očekivati jasan stav. Mislim da je tako nešto moguće da se desi samo onog trenutka kada se u Srbiji stvore uslovi za političku alternativu onome što danas ovde postoji. A danas postoji jedno slaganje oko toga da politika nije ništa i da ona služi samo tome da dođe jedna grupacija umesto druge grupacije”, zaključuje Pavićević.
Srpsko – bosanski odnosi češće su bili jedna od dnevnopolitičkih stavki, nego li okvirna politička strategija. Dok je tako normalizacija će biti složen proces a katkad i mučan.
Na redovnom godišnjem okupljanju svi su dočekani uz poruke o spremnosti matice da pomogne svojim sunarodnicima u regionu ali je samo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik uz to nagrađen i priznanjem “Zlatni dinar” koji mu je dodelio sam premijer Mirko Cvetković, a u ime Kluba privrednih novinara.
To je samo još jedan od gestova dodatnog učvršćivanja relacija između Banja Luke i Beograda. U tom odnosu Sarajevo uglavnom, ostaje po strani.
Srbija zapravo ne zna šta želi pa se stoga kreće u ambijentu političke konfuzije, ocenjuje Vladimir Pavićević sa beogradskog Fakulteta političkih nauka.
U okolnostima u kojima se ne znaju ciljevi i namere pitanje - da li se zapravo uzdrmava Bosna i Hercegovina - ostaje na
U okolnostima u kojima se ne znaju ciljevi i namere pitanje - da li se zapravo uzdrmava Bosna i Hercegovina - ostaje na mestu.
“I u nastupima zvaničnika Srbije ja mislim često, naročito kada se od u Banja Luku, to može da se oseti”, kaže Pavićević.
Samo dan nakon što su se u Beogradu sa Tadićem sastali predstavnici Srba iz regiona u Banja Luku je još jednom došao ministar inostranih poslova Vuk Jeremić.
“Srbija je vitalno zainteresovana za prosperitet Republike Srpske”, kazao je Jeremić.
Baš kao i za stabilnost Bosne i Hercegovine, dodao je Jeremić nakon susreta sa Dodikom. Ipak, relacije Beogard – Sarajevo ostaju slabe i konstantno upitne.
Potpredsednik skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima van Srbije Aleksandar Čotrić za naš program objašnjava uverenje kako odgovornost za takvo stanje ne može biti na Srbiji.
“Beograd je do sada u više navrata pokazao jako dobru volju da se poboljšaju odnosi sa Sarajevom. Ali nažalost, barem do sada, predsatvnici entitetskih tako i državnih vlasti u Sarajevu nisu želeli da se ti odnosi željenim tempom poboljšavaju. Dobro znate da su i Željko Komšić i Haris Silajdžić, jedan sadašnji jedan bivši član Predsedništva BiH, odbijali čak i susrete ili posete Beogradu. Tako da u toj situaciji kada na jednoj strani imate želju rukovodstva iz Banja Luke da u svakom pogledu gradi dobre odnose sa Beogradom, a na drugoj strani odbijanje iz Sarajeva, onda je normalno da dolazimo u ovakvu situaciju”, kaže Čotrić.
Imaginacija neprijatelja
U sličnom tonu govori i profesor na sarajevskom Filozofskom fakultetu Enver Kazaz. On podvlači da je doskorašnja bosanskohercegovačka politička elita bila sklona da Beograd u političkom smislu posmatra isključivo kao “demonski grad”.
“Pri čemu je sarajevska politička scena, pogotovu bošnjačka, morala da nastavi sa imaginacijom velikog neprijatelja, odnosno da Srbija nije ništa drugo nego agresor na BiH. Očekujem da će se taj odnos Sarajeva u novom sastavu Predsedništva promeniti. Zato što dolazi razumnija politika Bakira Izetbegovića, kojeg kao političara ne volim, ali mislim da njegova real politika otvara tu šansu”, navodi Kazaz.
“Bosna je mesto na kome moramo da dokažemo da nacija i religija i različite grupe ljudi mogu da žive zajedno”, rekao je Izetbegović.
Na istom skupu bivši predsednik SAD Bil Klinton, za čijeg mandata je potpisan Dejtonski sporazum, založio se za konstruktivnu ulogu Srbije:
“Mislim da je najvažnija stvar koju možemo da učinimo, naročito u evropskom kontekstu, da pomognemo izgradnju civilnog društva, kao i posepšivanje kontakata nevladinih organizacija, sve kako bismo stvorili atmosferu u kojoj se politički lideri mogu složiti. U kojoj predsednik Srbije može da preuzme lidersku ulogu u procesu izmirenja. U kojoj bosanski Srbi mogu da učine poželjne korake kako bi upravo od njih dobili poziv za zajednički rad na izgradnji budućnosti”, naveo je Klinton.
Tadićeva uloga
I zaista, koliko je dug put nakon kog će Beograd potpuno priznati autoritet Sarajeva nad bosanskim Srbima u ovom trenutku niko nije spreman da prognozira. Pri tome najdublje su rasprave upravo o ulozi koju igra predsednik Srbije.
“Ne bih pristao isključivo na demonizaciju Beograda. Mislim da su neke Tadićeve izjave izvanredne. Mislim da se Tadić poprilično potrudio
"Mislim da se Tadić poprilično potrudio oko Bosne i pokušaja uspostavljanja dobrih odnosa sa Sarajevom”, ocenjuje Enver Kazaz.
Pre ili kasnije Beograd će učiniti ono na šta ga mnogi pozivaju i nedvosmisleno reći svojim sunarodnicima u Republici Srpskoj da je njihov glavni grad Sarajevo. ipak, Boris Tadić nije onaj koji će učiniti taj korak, uveren je je Vladimir Pavićević.
“Za delovanje Borisa Tadića ja pre svega vezujem jednu nesigurnost, neznanje oko toga šta mi zapravo treba da radimo. Zato imam jedan utisak da ovo održavanje Srbije kao jedne nedovršene, neuređene, nefunkcionalne i nepravedne države ima pre svega veze sa time što se ovde uopšte ne zna šta se želi ili kakvom politikom to što se želi treba ostvariti. Usled toga mislim da se od Tadića teško može očekivati jasan stav. Mislim da je tako nešto moguće da se desi samo onog trenutka kada se u Srbiji stvore uslovi za političku alternativu onome što danas ovde postoji. A danas postoji jedno slaganje oko toga da politika nije ništa i da ona služi samo tome da dođe jedna grupacija umesto druge grupacije”, zaključuje Pavićević.
Srpsko – bosanski odnosi češće su bili jedna od dnevnopolitičkih stavki, nego li okvirna politička strategija. Dok je tako normalizacija će biti složen proces a katkad i mučan.
