Puno puta sam čuo argument od zvaničnika Evropske unije: pa, mi sarađujemo sa Vučićem, a kad gledamo opoziciju, ne znamo ko je naš partner. Zato mislim da bi bila opasnost za opoziciju da propusti veliku šansu da gradi dobre odnose sa EU, sa zemljama članicama, sa njihovim političkim strankama. Treba poslati jasnu poruku - mi hoćemo u EU. Naravno, može da bude kritike EU ali ako opozicija to pitanje ignoriše, onda neće dobiti podršku demokratskih zemalja, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Florian Biber, profesor za jugoistočne studije Univerziteta u Gracu (Austrija).
RSE: Očekuje se ovih dana da opozicija objavi „Ugovor sa narodom“, kao odgovor na zahteve organizatora protesta da politički artikuliše zahteve građana. Šta bi po vašem mišljenju trebalo da sadrži takav Ugovor opozicije sa narodom?
Biber: Važno je za takav Ugovor da opozicija skuplja što širu podršku, ne samo stranaka, već i društvenih pokreta, da ima širi kontekst. Što se zahteva tiče, najvažnije je funkcioniranje demokratskih institucija - skupština, nezavisnih institucija, medija. U svim oblastima manje više sada je situacija takva da institucije ne funkcionišu po demokratskim principima. To bi trebalo da bude najbitniji zahtev opozicije i učesnika protesta. To bi trebalo da bude u fokusu. A ne Kosovo ili nešto treće. Funkcionisanje institucija je uslov za sve ostalo.
RSE: Znači, vi mislite da u ovom trenutku nije potrebno političko određivanje prema Kosovu ili evropskom putu Srbije? Može se primetiti da među šest tačaka Ugovora čiji se tekst nezvanično pojavio u medijima, nema ni reči o Evropskoj uniji (EU), a da se opozicija obavezuje da neće priznati nikakve akte “koje bi sadašnji režim usvojio, a koji bi ugrozili državne i nacionalne interese i resurse.” To se očigledno odnosi na eventualni kompromis o Kosovu.
Biber: Bilo bi problematično da se više obrati pažnja na nacionalna pitanja, nego na demokratiju. Kad govorim da su uslov za sve drugo demokratske institucije, to znači takođe da je jedini put koji bi to dugoročno obezbedio put evropske integracije. A to jeste zajednički cilj celog regiona. Bilo bi opasno ako bi se odustalo od tog cilja. Trenutno vlast govori da želi evropske integracije ali suštinski to ne radi. Kad gledamo ponašanje na unutrašnjem planu, što se tiče vladavine prava i suštinske pripreme zemlje za članstvo u Evropskoj uniji (EU), onda vlast jako malo na tome radi. U tom pogledu, vlast od strane opozicije može puno da se kritikuje. Ali, fokusiranje na nacionalna pitanja će deliti opoziciju i olakšavati vlastima da ih diskvalifikuje kao neozbiljnu.
RSE: Znači, vi mislite da u ovom trenutku nije neophodno da se u „Ugovoru sa narodom“ nađu pitanja Kosova i EU?
Biber: Bilo bi dobro bar da se spomene evropski put. Naravno, postoje razna viđenja u opoziciji šta to tačno znači, ali ja mislim da treba da ostane taj zajednički cilj koji postoji već 15 godina kod većih političkih stranaka. Iako je taj proces u krizi, to ne znači da treba odustati od tog cilja. Od Vlade se mogu tražiti evropski instrumenti, standardi. Što se Kosova tiče, to bi bila greška (uvođenje u Ugovor prim.red.) jer je opozicija duboko podeljena po tom pitanju, ne postoji jedinstveni stav, ne postoji jasan drugi plan. To je, ja mislim, klopka za opoziciju.
RSE: Savez za Srbiju, najveća opoziciona grupacija, objavila je svojih 30 programskih tačaka. Među njima takođe nema puta Srbije u EU, a što se Kosova tiče, izričito je rečeno da neće biti podržano ni jedno rešenje koje znači afirmaciju države Kosovo i članstvo u UN.
Biber: To jeste jedan od glavnih problema. Takva formulacija, najpre, nema veze sa realnošću. Postoji vlast na Kosovu koja je nezavisna od vlasti u Srbiji i meni je potpuno neshvatljivo zašto opozicija pokušava da ignoriše realnost, da postoji ta država. To ne mora da se sviđa svima u Srbiji, ali to je zatvaranje očiju. To je kao kad kažeš - danas je sunčani dan, iako pada kiša. I da misliš, ako ponavljaš to dovoljno često, da će biti sunčani dan. To će samo voditi do razočarenja na kraju, jer ne postoji plan kako to sprečiti, ne nudi se alternativa, već će to voditi do većeg stepena frustracije. U tom smislu, ja to vidim kao problematično. To je nacionalistička politika koja sa tim koketira.
A što se tiče EU, ja sam puno puta čuo argument od zvaničnika EU: pa, mi sarađujemo sa Vučićem, a kad gledamo opoziciju, ne znamo ko je naš partner. Zato mislim da bi bila opasnost za opoziciju da propusti veliku šansu da gradi dobre odnose sa EU, sa zemljama članicama, sa njihovim političkim strankama. Treba poslati jasnu poruku - mi hoćemo u EU. Naravno, može da bude kritike EU ali ako opozicija to pitanje ignoriše, onda neće dobiti podršku demokratskih zemalja.
RSE: Da li je to glavni razlog uzdržanosti Brisela, pa i Vašingtona, kad je reč o protestima i opoziciji u Srbiju?
Biber: To ima razne dimenzije. Neki zvaničnici EU još ne žele da vide do koje mere je vlast urušila demokratske institucije. Za ljude koji su van Srbije to nije tako vidljivo zbog retorike vlasti o evropskim integracijama i reformama. Ima i onih koji kažu - pa, dobro, mi to moramo da trpimo zbog rešenja za Kosovo. To je fokus na bezbednosna pitanja. Ima i treći razlog, a to je što je opozicija slaba, prema svim istraživanjima i što ne nudi ništa drugačije. U opoziciji ima i ekstremnih nacionalista, ima i proevropskh snaga ali one pokrivaju isti spektrum kao i vlast. I onda je pitanje, ako bi došla opozicija na vlast, da li bi to stvarno bilo nešto bolje, da li će voditi Srbiju u nekom dobrom pravcu nego sadašnje vlasti. Vidi se nezadovoljstvo građana, to je očigledno, ali još nije vidljiva ta politička alternativa. I dok se ne vidi da ona nudi nešto, teško da će EU i zemlje članice poručiti vlastima da mora da sluša više šta ima da kaže opozicija, da mora da se reformiše, da se drugačije ponaša prema opoziciji.
RSE: Da li Brisel još uvek misli da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić jedini garant rešenja za Kosovo?
Biber: Mislim da građanski protesti pokazuju da nije tako čvrsta Vučićeva pozicija i moć, kao što to možda formalno izgleda. I to je možda dobro, da se ne može ignorisati da postoji i drugo mišljenje u ovoj zemlj. Ali sa druge strane, protesti nemaju tu nacionalnu poruku, više se iskazuje nezadovoljstvo Vladom i načinom vladavine. Kada neke političke stranke to (nezadovoljstvo) više usmere ka pitanju Kosova, onda to naravno ojačava njegovu (Vučićevu) poziciju. Tada se stiče utisak da je on jedini koji može rešiti to pitanje - jer je opozicija još tvrđa po pitanju Kosova nego Vučić.
To ide u Vučićevu korist, a ne u korist opozicije, jer se na taj način ojačava njegov kredibilitet van zemlje, što je, ja mislim, problematično. U tom smislu, bolja bi poruka (opozicije) bila da se kaže - i mi smo, naravno, spremni za razgovore, za pregovore ali na drugi način – ne iza zatvorenih vrata.
Jedino što možemo reći za pregovore koje Vučić vodi sa kosovskim vlastima je da nema dobre volje. Redovno se diže tenzija i to sa obe strane, očigledno sa namerom da to ostanu bolna i teška pitanja, umesto da se pokuša izgraditi dobra volja obe strane. Znači, ako bi opozicija rekla – mi hoćemo da gradimo odnose sa Kosovom, kako će to na kraju izgledati može da bude otvoreno, ali da bude na osnovu dijaloga i uz dobru volju - to bi bila već neka druga vizija kooperativnosti i otvorenosti koju sadašnja vlast očigledno ne pokazuje.
RSE: Demokratska javnost ovde je razočarana u Evropsku uniju zbog toga što je Briselu više stalo do brzog rešenja kosovskog pitanja, nego do demokratije u samoj Srbiji.
Biber: To jeste problem koji naravno ima više dimenzija. Jedna je da je Evropska unija malo izgubila svoju snagu po pitanju Balkana i onda se više fokusira na geostrateška pitanja, nego na vladavinu prava. Ja mislim da je to greška i to sam redovno kritikovao, ali to je trenutno činjenica.
Drugo, Evropska unija ima probleme unutar sebe, što se tiče vladavine prava u nekim zemljama članicama i nije još našla način da na to najefikasnije reaguje. Zbog toga ima dosta zemalja članica koje su uzdržane što se tiče kritike vladavine prava u zemljama koje su u procesu evrointegracije. I ono što je najbitnije, naravno da Evropska unija daje instrumentarijum, da daje uslove, ali taj pritisak, zahtevi za ispunjavanje standarda moraju doći unutar zemlje, ne spolja. Evropska unija može da pomogne, ali građani treba to da traže.
RSE: Vi ste na svom Tviter profilu napisali da koalicija u okviru koje je desničarski pokret Dveri ima ozbiljan problem sa kredibilitetom. Zašto to mislite?
Biber: Zato što su Dveri ekstremno desna politička stranka, koja bi sarađivala zajedno sa najekstremnijim strankama i pokretima u Evropi koji podržavaju neke vrednosti koje su neliberalne, koje nisu u skladu sa liberalnom demokratijom. Ja bih se plašio kada bi oni došli na vlast jer bi se ponašali na isti način ili možda čak gore nego sadašnja vlast. Zato što ne možete da podržite te ideje koje su zasovane na isključivanju ljudi, pogotovo manjina, ne samo nacionalnih, nego i drugih manjina. Ako je to osnovna ideja, onda nećete imati toleranciju koja je potrebna za liberalno demokratski sistem. Zbog toga ja mislim da ne možete graditi demokratsku alternativu sa takvim idejama i zato pokret poput Dveri ne bi trebalo da ima prostor unutar neke demokratske alternative sadašnjoj vlasti u Srbiji.
RSE: Da li vidite znake nervoze kod nosilaca vlasti zbog protesta koji već više od dva meseca traju u Beogradu i šire se po gradovima u Srbiji? Kako vam se čini reakcija vlasti na to što se događa na ulicama?
Biber: Čini mi se da postoji neki stepen nervoze. Nekoliko reakcija, na primer, taj pseudosatirični spot protiv opozicije koji sugeriše da ima neki tajkun koji stoji iza njih, i takve vrste reakcija pokazuju stepen nervoze, u smislu da se možda ne plaše da će izgubiti vlast, ali pokazuju da se ne može ćutati o postojanju protesta i da se to potpuno ignoriše.
Naravno, to je povezano sa idejom da vladajuća stranka vidi sebe kao stranku koja treba da manipuliše političkim prostorom u ovoj zemlji. Svaki pokušaj da se to smanji i da se pokaže da ima i drugih političkih viđenja koja nisu „izdajnička“, „lopovska“ i tako dalje, to je pretnja za njihov narativ.
Pogotovo činjenica da se to dešava i van Beograda, u mestima koja su pod još čvršćom kontrolom vladajuće stranke. To su sve znakovi da ipak ta nadmoć ne stoji sto odsto. Nervoza se pogotovo pokazuje u izjavama o tome koliko je ljudi bilo na ulici i u reakcijama koje zvuče jako smešno, ali koje pokazuju da vladajuća stranka ipak proteste shvata ozbiljno.
RSE: Šta predviđate - da li ovi protesti vode bojkotu izbora i institucija od strane opozicije, ili mislite da može doći do dogovora između vlasti i opozicije?
Biber: Ja sumnjam da će biti ikakvog prostora za dogovor, zato što vlast poslednjih godina nikad nije pokazala spremnost za ozbiljan razgovor i ozbiljan kompromis. Oni su sve uradili da unište taj prostor koji u demokratiji postoji za razgovor. Recimo, u parlamentu ili u medijima, gde se očekuje da postoji prostor za neslaganje, a zatim za kompromis – to je srušeno. U tom smislu, sumnjam da postoji spremnost vladajuće stranke da se vodi razgovor i da se menja stil vladavine.
RSE: A šta mislite da bi doneo bojkot koji se predlaže?
Biber: Teško je proceniti. Mislim da je bojkot razumljiva reakcija, ako se ništa ne može uraditi unutar institucija. Ja mislim da, ako se ide na takvu strategiju, onda bi trebalo da se ponudi nešto drugo. Oni koji bojkotuju institucije treba da ponude neki drugi način komunikacije sa građanima. Da se samo povuku i da ne rade ništa u smislu komunikacije, to će biti na štetu kredibiliteta. Ali, ako bi išli po gradovima, držali otvorene forume, razgovarali sa građanima, onda bi imalo smisla, jer se ne prekida komunikacija između političkih snaga koje su u opoziciji i građana koji se ne osećaju zastupljeno u parlamentu ili drugim institucijama.
RSE: Postoji li neki drugi izlaz?
Biber: Može se učestvovati u institucijama, ali da se koriste i drugi načini da se kritikuje vlast. Mislim da treba puno kreativnijih ideja, jer očigledno postoji jaz između nezadovoljstva građana i političkih stranaka koje se nude kao opozicija. Ljudi ne idu na ulice zbog opozicije, nego naprotiv, razočarani i opozicijom, ali još više vlašću. Te političke stranke koje su protiv vlasti moraju puno više da komuniciraju i da ohrabre građane da artikulišu svoje ideje, svoje zahteve i da se takođe ohrabre neki društveni pokreti koji će to podržati.
Ako pogledamo primer Makedonije, gde smo imali možda ne sličnu situaciju, ali smo imali krizu demokratije koju možemo uporediti, nije bila jaka samo opozicija, nego i društveni pokreti koji su bili jaki na ulici i koji su tražili nešto i od opozicije. Nisu je samo podržavali. Tražili su jasan program i jasnu alternativu vlastima i ta kombinacija je omogućila promene. Treba kreativnije razmišljati – ne samo bojkot, ili ne bojkot, nego na koji se način može vratiti poverenje u politiku. Neće doći do suštinske promene ako građani ne nađu novu nadu u političkom životu i nadu za angažovanost u politici.
Facebook Forum