Krajem februara se u Hagu održava međunarodna konferencija o nasleđu haškog tribunala i već su pokrenuta mnoga pitanja koja su vezana za kraj ovog Suda a jedno od njih je i ko će, gde i pod kojim uslovima čuvati njegovu dokumentaciju.
Radio se o onoj koja je korišćena tokom sudskih procesa i onoj koja nije stigla pred Sud.
Kako, sa jedne strane, sačuvati tajnost onih dokumenata čije bi objavljivanje nekoga ugrozilo ili ugrozilo odnose u regionu, a sa druge, kako učiniti ogromnu dokumentaciju dostupnom za sve zainteresovane, od žrtava do istraživaca.
U regionu postoje različita mišljenja , pa i sporenja. Ove nedelje Tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević rekao je da arhiva ne treba da bude smeštena ni u Sarajevu ni u nekom drugom mestu u regionu, već van njega, u Hagu, Nju Jorku ili na nekom trećem neutralnom mestu.
Šta misle oni koji su se svih ovih godina sarađivali sa Tribunalom, koji su, najčešće, uprkos žestokih otpora, predano radili na suočavanju sa prošlošću i pomirenju u regionu i koji će to nastaviti i kad Tribunal završi svoj posao?
„Naravno da je moj stav da bi arhiva morala biti, prije svega, u Sarajevu. Zašto? Zato što se 85 odsto svih zločina na teritorijbivše Jugoslavije dogodio u BIH , zato što se otprilike toliki procenat skučajeva vodio pred Tribunalom i što se najveći deo dokumentacije odnosi na dogadjaje u Bosni. I zbog toga me čudi Vukčevićev stav da arhiva ne treba da bude u regionu,“ rekao je Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva.
Na primjedbu iz Banja Luke o Sarajevu, Tokača kaže: „Ma dajte, to su stari stavovi, vi čim pomenete državu, da će u njenom centru biti nešto, odmah se počnu javljati oni koji ne vole čuti pomisao da postoji država BiH.„
DIGITALIZACIJA
Vesna Teršelić, direktorka Centra za suočavanje s prošlošću "Documenta" iz Hrvatske, kaže da je manje važno gde će biti smeštena arhiva, značajanije je kako sačuvati tajnost, a sa druge i najširu dostupnost građe.
“Za dostupnost bi bilo mnogo bolje da arhiva bude u regionu. Mislim da bi logično bilo da to bude u BiH jer je tamo ubijeno i nestalo najviše ljudi. Međutim, ukoliko se dogovor ne postigne oko toga, onda ona može biti i izvan regije ali da se dogovori dostup do ključnih informacija do kojih ni pravosuđe nije u svim slučajevima imalo .”
Nataša Kandić: Nikako u regionuNataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, međutim, izričito je protiv da originalna haška dokumenta budu u regionu:
“Imajući u vidu šta se na ovim prostorima događalo, kakav je to bio rat, kakva je to bila bitka da se prikažu netačni podaci, da se falsifikuju snimci, da se lažno predstavljaju žrtve .... mislim da na ovo područje ne treba nikako da dođe originalna dokumentacija. Ona treba da stoji u Hagu, ionako je Hag postao mesto gde su smeštene međuanordne pravne institucije.”
Kandić skreće pažnju i na, kako ona kaže, “opasna mesta” na kojima ne bi smela biti pohranjena haška dokumenta, mesta koja političari mogu lako da dosegnu.
“Ne smeju biti samo u Tužilaštvima. Zato što su Tužilaštva postala opasna mesta u kojima postoji mogućnost manipulacije, prostor za razne političke dogovore. Da se neki podaci što pre sklone i slično ...što nikako nije u interesu pravde. Kopije dokumentacije moraju da budu na brojnim mestima u regionu : na univerzitetima, u bibliotakama...“
Nerma Jelačić, portparolka Haškog suda kaže da je u Tribunalu pokrenuta inicijativa za nekoliko projekata, poput stvaranja informativnih centara u državama regiona, kako bi, nezavisno od toga gde je original arhivske građe, ona bila digitalizovana i dostupna građanima u bivšim zaraćenim područjima koja su bila poprište najstrašnijih zločina, najveći broj njih u Bosni i Hercegovini.
PRAŠINA
Vidan Hadžividanović sa Univerziteta u Notingemu, aktivista Beogradskog centra za ljudska prava se poziva na svetsko iskustvo:
„Treba imati u vidu da se sve velike arhive o značajnim dogadjajima nalaze u velikim svetskim centrima. Ja ne bih rekao da je bilo koja država bivše Jugoslavije postala svetski centar. Uz to, ratni zločini koji su se dogodili na našoj teritoriji nisu samo regionalnog već i šireg značaja.„
Iako je teško porediti sa bilo kojim suđenjem za ratne zločine do sada, zbog specifičnosti sukoba na Balkanu, ipak, naš sagovornik podseća da je dokumentacija Nirnberškog procesa pohranjena na mikrofilmovima u Vašingtonu, u američkoj Nacionalnoj arhivi.
Hadžividanović na kraju iznosi još jedan argument zašto bi arhiva morala biti, za sada, van Balkana:
„Sve dok postoje državne tajne, dok postoje teme koje ’vise u vazduhu’ i prete nekim novim zaoštravanjem odnosa među državama, mislim da ne treba davati šansu ni jednoj državi da iskoristi to preimućstvo posedovanja arhive kako bi se stvari pogoršavale, umesto da se popravljaju.“
Konačnu odluku o haškoj arhivi doneće UN, ma gde ona bila smeštena. Najvažnije je da se ona koristi u procesu suočavanja i pomirenja, da ne ostane zaboravljena, prekrivena debelim slojem prašine koja će biti sklonjena ako za njom jednom u budućnosti neko posegne kao „argumentom“ za neke nove sukobe. Kao što je to bilo sa stratištima u Jasenovcu, Blajburgu...
Radio se o onoj koja je korišćena tokom sudskih procesa i onoj koja nije stigla pred Sud.
Kako, sa jedne strane, sačuvati tajnost onih dokumenata čije bi objavljivanje nekoga ugrozilo ili ugrozilo odnose u regionu, a sa druge, kako učiniti ogromnu dokumentaciju dostupnom za sve zainteresovane, od žrtava do istraživaca.
U regionu postoje različita mišljenja , pa i sporenja. Ove nedelje Tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević rekao je da arhiva ne treba da bude smeštena ni u Sarajevu ni u nekom drugom mestu u regionu, već van njega, u Hagu, Nju Jorku ili na nekom trećem neutralnom mestu.
Šta misle oni koji su se svih ovih godina sarađivali sa Tribunalom, koji su, najčešće, uprkos žestokih otpora, predano radili na suočavanju sa prošlošću i pomirenju u regionu i koji će to nastaviti i kad Tribunal završi svoj posao?
„Naravno da je moj stav da bi arhiva morala biti, prije svega, u Sarajevu. Zašto? Zato što se 85 odsto svih zločina na teritorijbivše Jugoslavije dogodio u BIH , zato što se otprilike toliki procenat skučajeva vodio pred Tribunalom i što se najveći deo dokumentacije odnosi na dogadjaje u Bosni. I zbog toga me čudi Vukčevićev stav da arhiva ne treba da bude u regionu,“ rekao je Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva.
Na primjedbu iz Banja Luke o Sarajevu, Tokača kaže: „Ma dajte, to su stari stavovi, vi čim pomenete državu, da će u njenom centru biti nešto, odmah se počnu javljati oni koji ne vole čuti pomisao da postoji država BiH.„
DIGITALIZACIJA
Vesna Teršelić, direktorka Centra za suočavanje s prošlošću "Documenta" iz Hrvatske, kaže da je manje važno gde će biti smeštena arhiva, značajanije je kako sačuvati tajnost, a sa druge i najširu dostupnost građe.
“Za dostupnost bi bilo mnogo bolje da arhiva bude u regionu. Mislim da bi logično bilo da to bude u BiH jer je tamo ubijeno i nestalo najviše ljudi. Međutim, ukoliko se dogovor ne postigne oko toga, onda ona može biti i izvan regije ali da se dogovori dostup do ključnih informacija do kojih ni pravosuđe nije u svim slučajevima imalo .”
“Imajući u vidu šta se na ovim prostorima događalo, kakav je to bio rat, kakva je to bila bitka da se prikažu netačni podaci, da se falsifikuju snimci, da se lažno predstavljaju žrtve .... mislim da na ovo područje ne treba nikako da dođe originalna dokumentacija. Ona treba da stoji u Hagu, ionako je Hag postao mesto gde su smeštene međuanordne pravne institucije.”
Kandić skreće pažnju i na, kako ona kaže, “opasna mesta” na kojima ne bi smela biti pohranjena haška dokumenta, mesta koja političari mogu lako da dosegnu.
“Ne smeju biti samo u Tužilaštvima. Zato što su Tužilaštva postala opasna mesta u kojima postoji mogućnost manipulacije, prostor za razne političke dogovore. Da se neki podaci što pre sklone i slično ...što nikako nije u interesu pravde. Kopije dokumentacije moraju da budu na brojnim mestima u regionu : na univerzitetima, u bibliotakama...“
Nerma Jelačić, portparolka Haškog suda kaže da je u Tribunalu pokrenuta inicijativa za nekoliko projekata, poput stvaranja informativnih centara u državama regiona, kako bi, nezavisno od toga gde je original arhivske građe, ona bila digitalizovana i dostupna građanima u bivšim zaraćenim područjima koja su bila poprište najstrašnijih zločina, najveći broj njih u Bosni i Hercegovini.
PRAŠINA
Vidan Hadžividanović sa Univerziteta u Notingemu, aktivista Beogradskog centra za ljudska prava se poziva na svetsko iskustvo:
„Treba imati u vidu da se sve velike arhive o značajnim dogadjajima nalaze u velikim svetskim centrima. Ja ne bih rekao da je bilo koja država bivše Jugoslavije postala svetski centar. Uz to, ratni zločini koji su se dogodili na našoj teritoriji nisu samo regionalnog već i šireg značaja.„
Iako je teško porediti sa bilo kojim suđenjem za ratne zločine do sada, zbog specifičnosti sukoba na Balkanu, ipak, naš sagovornik podseća da je dokumentacija Nirnberškog procesa pohranjena na mikrofilmovima u Vašingtonu, u američkoj Nacionalnoj arhivi.
Hadžividanović na kraju iznosi još jedan argument zašto bi arhiva morala biti, za sada, van Balkana:
„Sve dok postoje državne tajne, dok postoje teme koje ’vise u vazduhu’ i prete nekim novim zaoštravanjem odnosa među državama, mislim da ne treba davati šansu ni jednoj državi da iskoristi to preimućstvo posedovanja arhive kako bi se stvari pogoršavale, umesto da se popravljaju.“
Konačnu odluku o haškoj arhivi doneće UN, ma gde ona bila smeštena. Najvažnije je da se ona koristi u procesu suočavanja i pomirenja, da ne ostane zaboravljena, prekrivena debelim slojem prašine koja će biti sklonjena ako za njom jednom u budućnosti neko posegne kao „argumentom“ za neke nove sukobe. Kao što je to bilo sa stratištima u Jasenovcu, Blajburgu...
