Dostupni linkovi

Čovek ne može da živi u strahu decenijama


Beograd, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova policija čuva zgradu Ambasade Slovenije, koja je demolirana u protestima

Sa profesorkom psihologije na Beogradskom univerzitetu, Jelenom Vlajković u Press klubu smo razgovarali o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji i posledicama proglašenja nezavisnosti Kosova.

RSE: Nalazimo se u situaciji koja će uzdrmati i mnoge ljude koji su psihički vrlo stabilni. Odlazi jedan deo Srbije, proglašava se nezavisnost Kosova. Daleko smo od Evrope, a gubimo i deo teritorije. Četiri najmoćnije zemlje u Evropi - Francuska, Britanija, Nemačka i Italija, rekle su da će odmah podržati nezavisnost Kosova. Ima zemalja koje će se usprotiviti, ali one nisu u prvom ešalonu najbogatijih, najmoćnijih i najuticajnijih zemalja. Kako to utiče na sve nas?

Vlajković: Pre sedam-osam godina verovala sam da više nikada o ovakvim temama nećemo govoriti. Izgledalo je kao da su svi ti ružni dani iza nas, dani u kojima smo primećivali da su ljudi uplašeni, da ne znaju šta da rade, da donose neke vrlo teške i komplikovane životne odluke, da se nalaze u jednom prolongiranom i dugogodišnjem stresu. Na žalost, u situaciji smo da se opet bavimo vrlo sličnim temama i rekla bih da jedan kontekst u kome se sve ovo dešava je jako sličan onom kontekstu od pre 17-18 godina, tamo devedesetih. Ako bi trebala da postavim neku dijagnozu emocionalnog stanja većine ljudi ovde, možda bi bilo najjednostavnije reći da je to jedna intenzivna strepnja, pa čak i strah. Taj strah, koliko je provociran realnim događajima, toliko, i još više, je provociran reakcijama političara, njihovim izjavama i jednim okruženjem u kome se sve ovo odigrava. Ako posmatramo sve ono što se događalo poslednjih nedelja ovde u Srbiji, vidimo da je sve učinjeno da se narod oseti nesigurnim i da se provocira osećanje straha. Na šta tu mislim?
Posle 2000. godine, zahvaljujući i svim tim reformama u policiji, koje nisu bile naročito primetne, ali su se ipak odvijale, policija se polako otvarala prema građanima. Postojala je čak u jednom periodu vrlo intenzivna kampanja da će svaki kvart imati svoga policajca koji će biti prijatelj ljudi i dece. Mi se opet suočavamo sa policijom koja nam demonstrira svoju silu. Tu mislim na ceo scenario i scenografiju hapšenja funkcionera Fudbalskog saveza, pa i Dragana Đajića. Svakome je jasno da je bilo potpuno nepotrebno stavljati lisice na ruke tom čoveku i na taj način uvoditi ga u policijska kola. Svedoci smo da čoveka, koji je optužen i osuđen za ubistvo premijera Đinđića, Legiju, nikada nismo videli sa lisicama. Njegovo hapšenje je bilo jako tajnovito i najverovatnije obavljeno u rukavicama, uz neko piće i kafu. Ne raspravljam o tome da li su funkcioneri o kojima je reč krivi ili ne, ali način na koji su oni privedeni pravdi je bio nepotreban. S druge strane, to je imalo potpuno drugi cilj - da zaplaši ovaj narod i da pokaže kako je policija opet spremna da se brutalno obračunava sa onima u koje sumnja da ne slede neku politiku koja je zacrtana.
Na kiosku, dok sam kupovala novine, videla sam prvu stranicu jednog dnevnog lista, mislim Pravde. Na njoj je izjava našeg nesuđenog predsednika, čoveka koji je dobio veliki broj glasova na predsedničkim izborima, Tome Nikolića. Na prvoj strani je izvučena njegova izjava i poziv - Srbijo na noge da odbranimo Kosovo. Kako čovek može da se oseća u toj situaciji?

RSE: Zar ne tumačite to kao neku reklamnu poruku jer svi nadležni za to da Srbija ne ustane ne noge, da ne počne neku vojnu akciju, kažu da neće biti vojnih intervencija, već samo diplomatskih, političkih i slično?

Vlajković: To ne znači da su Toma Nikolić, Radikali i drugi spremni ovoga trenutka da povedu i naoružaju ljude i da ih odvedu na granicu sa Kosovom. Videla sam da to čita veliki broj mladih ljudi koji se priključuje tim krajnjim desničarskim organizacijama i koji veruju da Kosovo treba braniti životom. Kada premijer jedne zemlje kaže da je Kosovo pitanje nad svim pitanjima, znači da ne postoje druga pitanja u ovoj zemlje, kao što je siromaštvo, natalitet, univerzitetska reforma, ništa ne postoji, nego samo postoji problem Kosova. Tada vam je jasno da ste vi kao građanin, sa svojim problemima, u jednoj takvoj podeli, potpuno nevažni.

RSE: Kako onda građanin reaguje - pada u apatiju ili postaje agresivan?

Vlajković: Ako koristim iskustvo koje smo imali proteklih decenija, to je jedan proces. U ovom trenutku ljudi su jako uplašeni. Uplašen čovek ne diže glas, on se povlači, šapuće. Meni se prvi put dogodilo, posle 15 godina, da neki ljudi, kada me pozovu telefonom, ne žele da razgovaraju putem telefona. To znači da ljudi opet veruju da se prisluškuju telefoni. To je prva faza. Čovek nije miš i ne može da živi u strahu decenijama i godinama. U jednom trenutku čovek poželi da povrati neku svoju moć i da se ne oseća toliko bespomoćnim. Tada se pobuni. Nadam se da do toga neće doći jer u toj situaciji, ako ne postoji kanalisanje tog nezadovoljstva, može zemlja da se uvede u haos.

RSE: Napisali ste knjigu pre izvesnog vremena koja se bavi životnim krizama, prevencijom i prevazilaženjem tih kriza. Šta ste savetovali kroz tu knjigu?

Vlajković: Više sam se bavila ličnim, intimnim, krizama koje se prepliću sa krizama na jednom širem društvenom i ekonomskom nivou. Jasno je, ako je situacija u zemlji takva da veliki broj mladih ljudi odlazi u inostranstvo, da to izaziva krizu, kako kod njih, tako i kod njihovih najbližih i porodice. Vrlo je važno da čovek i u tako kriznoj situaciji sačuva racionalnost i zrnce zdravog razuma, da ne dozvoli da ga ponesu emocije jer ako emocije upravljaju njegovim ponašanjem, onda je različite iracionalne odluke vrlo lako doneti. To bih savetovala, ne samo građanima, nego i našim političarima, koji su u još većoj obavezi da razmišljaju racionalno jer vode jednu državu. Kroz racionalnost treba videti šta je u postojećoj situaciji moguće uraditi. Ponekada je najveća mudrost ne uraditi ništa. Čovek mirno može da kaže da je i to najbolje rešenje za Kosovo i za naše osećanje. Ako smo sigurni da smo uradili sve što smo mogli, onda treba da se okrenemo svakodnevnim temama jer svako drugo insistiranje može da vodi u nešto što liči na kolektivno samoubistvo.

RSE: Brojni analitičari su, razmatrajući ovu situaciju u kojoj se nalazimo, rekli da ćemo izgubiti Kosovo, ali istovremeno ćemo sebe još više udaljiti od Evrope. Bio je pre nekoliko dana jedan studentski protest koji je imao naziv - Evropa nema alternativu. Mladi ljudi hoće u svet i Evropu, hoće normalnu komunikaciju sa tim svetom. Našli su se i oni koji su to proglasili političkim skupom.

Vlajković: Prisustvujemo tužnim reakcijama. Ministar u vladi, koji je bio aktivan u protestu devedesetih godina, govori na Radiju B92 da je to bio skup koji su organizovali političari. Bila sam vrlo aktivna kao profesor sa svojim studentima na protestima devedesetih i naravno uvek je tu bila upletena politika, tada opoziciona, Vuka Draškovića i Đinđića. To je uvek tako. Ono što me zabrinjava je to što se diže temperatura. Vidim da je drugi deo omladine, koji ne smatra da Evropa nema alternativu, uspostavio slogan - Srbija nema alternativu. Oni izvode svoje pristalice na ulice, odlaze pred slovenačku ambasadu da bi pokazali kako Srbije ne može da živi bez Kosova. To stvara tenziju i jednu jako opasnu situaciju.

RSE: Kao Srbija ne može da živi bez Kosova, a bez Kosova živi od 1999. godine.

Vlajković: Kada bi sve te mlade ljude, koji pripadaju organizaciji Obraz i sličnim, pitali da li su nekada bili na Kosovu, mislim da bi samo mali broj njih rekao da je bio na Kosovu. Kosovo je deo zemlje koji su zaobilazile sve školske ekskurzije u zadnjih 30 godina.

RSE: Premijer Vojislav Koštunica je rekao da je vlada donela odluku da ne prizna tu nezavisnost, da poništi kosovsku odluku o nezavisnosti, što neće ostaviti nikakve posledice po druge. Istovremeno je pozvao kosovske Srbe da ostanu tu gde su, da ne dolaze u izbeglištvo, a svojevremeno je bila preporuka Srbima na Kosovu da ne izađu na izbore. Zar to nije kontradiktorno?

Vlajković: Naravno da je kontradiktorno. Tada je jedan političar, mislim Oliver Ivanović, pokušao da pozove Srbe na Kosovu da izađu na izbore i rekao im da je to jedini način da Srbi imaju svoje predstavnike na lokalnom nivou, da nešto urade za sebe. U ponašanju premijera i ljudi bliskih njemu, postoji jedna povišena emocionalnost, a to je jako opasno.

RSE: Da li je to emocionalnost ili proračunatost da će tako politički da budu jači?

Vlajković: Više bih volela kao profesionalac da je to u sferi marketinga, ali se jako plašim da to nije u sferi marketinga, već da je to u sferi precenjenih ideja. To su ideje u kojima se potpuno negira realnost.

RSE: Živimo u velikoj neizvesnosti. Već više od mesec dana govori se o tome da je vlada donela akcione planove ako Kosove proglasi nezavisnost. Mi ne znamo šta su akcioni planovi, osim jednog jedinog, a to je da će zemlje, koje su najmoćnije, koje će priznati nezavisnost, povući svoje ambasadore, ali da neće biti prekinuti diplomatski odnosi jer će ostati na nivou otpravnika poslova. Kako živeti sa neizvesnošću šta će se dalje dešavati - da li ćemo zatvoriti granice sa Kosovom, da li ćemo prestati Kosovo da snadbevamo i vodom i strujom, da li će prestati trgovina? To pokazuje veliku neizvesnost o budućnosti Srba koji ostaju na Kosovu, kao i nas koji ovde imamo neke trgovinske veze ili bilo kakve druge sa Kosovom.

Vlajković: Sa ovakvim ljudima i sa povišenom emocionalnošću, sve je to moguće. Ne postoji nikakva razlika između izjave da Kosovo nema cenu i izjave iz devedesetih da ćemo jesti korenje. To je potpuno ista matrica, ista emocija i jedno stanje. U ovom društvu, ako ova vlada opstane, nisu potrebni samo politički analitičari, već su potrebni politički dijagnostičari koji bi uključili stručnjake, kao u vreme Miloševića.

RSE: Kada bi se sada ponovio 5. oktobar, mislite li da bi se išta promenilo? Svi su očekivali da će 5. oktobra sve naglavačke da se promeni. U suštini se malo toga promenilo.

Vlajković: Još nije vreme za 5. oktobar. Za sada postoji samo strah. Ljudi se uvlače u svoje kuće i osluškuju šta će se dogoditi. Tu nema šanse za 5. oktobar. Ako dođe do 5. oktobra, mnogo je značajnije da dođe do 6. oktobra. Jako su, za sve ove godine, porasle nacionalističke grupacije u društvu. Izbori su pokazali da apsolutno imamo dve Srbije. Kako bi izgledao susret te dve Srbije, ne znam, ali je to jako opasno i ne može se predvideti.
XS
SM
MD
LG