U Kragujevcu je uhapšen čovek koji je u prisustvu šesnaestogodišnje ćerke silovao suprugu. On je potom ženu i ćerku 24 sata držao zaključane u kući uz psihičko maltretiranje i pretnje sekirom. Majka i ćerka su uspele da pobegnu i nakon čega su dobile utočište u “Sigurnoj kući”, a nasilnik je uhapšen i nalazi se u pritvoru.
U Kragujevačkoj “Sigurnoj kući”, tokom protekle godine, utočište je dobilo više od 150 žena i dece koji su zbog nasilja u porodici bili primorani da napuste svoje domove. Istraživanja pokazuju da je svaka treća porodica u Srbiji doživela neki vid porodičnog nasilja što najbolje ilustruje široke razmere te pojave. Istovremeno, nasilnici su sve brutalniji, a posledice po žrtve sve drastičnije. Zbog toga SOS telefoni za pomoć žrtvama sve češće zvone, a policija svakodnevno interveniše zbog porodičnog nasilja:
- SOS telefon, izvolite.
„Halo, molim vas da li je to SOS?“
- Recite slobodno o čemu se radi.
- Recite slobodno o čemu se radi.
„Molim vas, da li mi možete pomoći? Opet me je pretukao. Izleteo je iz kuće ali će doći ponovo.“
- 74 51 na prijemu.
„Osoba prijavljuje da je muž tuče, žena ima dvoje maloletne dece.“
- U redu, primljeno.
Sociolog Gordana Mitić, aktivistkinja kragujevačkog Alternativnog kruga, kaže za naš program da je nasilje u porodici podjednako zastupljeno u svim društvenim slojevima i da mnoge žrtve i nasilnici, iz različitih razloga, prikrivaju takve događaje što dodatno komplikuje rešavanje problema:
„Ono je prisutno u svim kategorijama stanovništva. I kod onih koji su vrlo socijalno funkcionalni, kada je reč o zlostavljačima, i vrlo poštovani u društvu i svojim socijalnim sredinama - najčešće se ni ne zna da oni zlostavljaju nekoga u svojim porodicama. To je jedan problem koji je vrlo skriven, nasilnici van porodice prikrivaju tu svoju aktivnost, dok je žrtva, s druge strane, zbog nedostatka samopoštovanja i stida koji oseća često nespremna da to prizna drugima i da potraži pomoć.“
Prema statističkim podacima najčešće žrtve porodičnog nasilja su žene koje nasilje trpe u proseku sedam do deset godina. Većina njih zbog nasilja supružnika više puta napušta zajednički dom ali se po pravilu ubrzo vraćaju porodici. One odlučnije, od pre dve godine, spas od nasilja mogu da potraže u “Sigurnoj kući”.
Vera Simić, koordinatorka projekta “Sigurna kuća” kaže da se ove godine u Kragujevcu naglo povećao broj žena koje su prepoznale nasilje i odlučile da promene svoj život:
“Žena vrlo teško prepoznaje nasilje. Nasilje prvo počinje grubim rečima, vređanjem i omalovažavanjem, to je psihičko nasilje, a tek kada dođe do fizičkog nasilja se prepoznaje da nasilje postoji. Prvi šamar ne prepoznaje kao nasilje nego tek kada to postanu vidljive povrede i kada to traje dosta dugo.”
Radivoje Dašić, komandir kragujevačke policije smatra da je zbog toga, ali i zbog bolje edukovanosti policije za osetljivu problematiku porodičnog nasilja, ove godine udvostručen broj otkrivenih slučajeva porodičnog nasilja u Kragujevcu:
“Prepoznajemo ga na taj način što ono predstavlja svako vređanje, omalovažavanje ili vršenje nasilja nad drugom osobom, a pre svega u porodici. Podrazumeva da to nasilje ima svoj kontinuitet i to takav da postoji vidna uznemirenost, odnosno stalna nesigurnost kod žrtve da će biti vređana, maltretirana ili zlostavljana od strane nekog od članova porodice.”
U kragujevačkoj “Sigurnoj kući”, u kojoj trenutno boravi pet žena i troje dece, kažu da je žrtvama koje žele život bez nasilja najvažnije obezbediti stan i posao, ali da društvo za to još uvek nema dovoljno sredstava, pa se više od 90 odsto zlostavljanih žena iz skloništa vraća u svoje porodice.
“Prepoznajemo ga na taj način što ono predstavlja svako vređanje, omalovažavanje ili vršenje nasilja nad drugom osobom, a pre svega u porodici. Podrazumeva da to nasilje ima svoj kontinuitet i to takav da postoji vidna uznemirenost, odnosno stalna nesigurnost kod žrtve da će biti vređana, maltretirana ili zlostavljana od strane nekog od članova porodice.”
U kragujevačkoj “Sigurnoj kući”, u kojoj trenutno boravi pet žena i troje dece, kažu da je žrtvama koje žele život bez nasilja najvažnije obezbediti stan i posao, ali da društvo za to još uvek nema dovoljno sredstava, pa se više od 90 odsto zlostavljanih žena iz skloništa vraća u svoje porodice.
