Dostupni linkovi

Ulazak u završnicu rešavanja kosovskog statusa i sve izglednija nezavisnost pokrajine već u prvim mesecima godine iznova je uzburkala duhove u Srbiji.

Naime, deo vladajuće koalicije, bez imalo ustezanja tražio je da Srbija odustane od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU ukoliko se ne garantuje teritorijalna celovitost Srbije. Da li Srbija, u situaciji u kojoj se nalazi, može sebi da dopusti odustajanje od evrointegracija, koliko retorika i postupci vlasti u Beogradu podsećaju na postupke Miloševićevog režima, te može li Srbija skliznuti u neku vrstu samoizolacije, tema je naše redovne rubrike Kontrapunkt.

Iako se minulih dana moglo učiniti da ne postoji saglasje dve najveće stranke unutar vladajuće koalicije, Demokratske stranke (DS) i Demokratske stranke Srbije (DSS), kada je reč o budućim koracima na evroputu Srbije, a koje su vodeći ljudi stranke premijera Koštunice dovodili u pitanje uslovljavajući potpis na Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji teritorijalnom celovitošću, rezolucija koja se nedavno našla pred poslanicima Skupštine je pokazala da su nesporazumi, ako ne prevaziđeni, ono bar ublaženi. Garantovanje suvereniteta Srbije u pristupanju evrointegracijama, protivljenje dolasku misiji Evropske unije bez nove rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) i vojna neutralnost – ključni su elementi nove rezolucije o Kosovu oko koje su se saglasili DS i DSS. Uprkos činjenici da su iz kabineta predsednika Srbije požurili da saopšte kako ovakve formulacije, koje su čak i analitičari bliski vladajućoj koaliciji okarakterisali kao prilično tvrde, ne znače odustajanje od evropskih integracija, više je nego jasno da bi to moglo da dovede u pitanje evroperspektive Srbije. Do te mere da je lider najmlađeg koalicionog partnera u vladi – stranke G 17 plus – Mlađan Dinkić, eventualno odbijanje da se potpiše Sporazum o pridruživanju EU nazvao pucnjem u sopstvenu nogu. Da stvar bude još bizarnija, jedan od nekoliko prioritetnih i transparentno proklamovanih ciljeva vlade bile su upravo ubrzane evropske integracije. Ono što je u ovom trenutku jedino jasno jeste da su evropske perspektive Srbije potpuno maglovite. Mnoga pitanja u narednim nedeljama i mesecima biće otvorena, a kao ključno nameće se da li će stav da međunarodni sporazumi, koje Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, kako je to formulisano u skupštinskoj rezoluciji o Kosovu, odvesti Srbiju u neku vrstu samoizolacije, okruženu, na posletku, šengenskim granicama zemalja koje su već ili će ubrzo postati članice evropske porodice. To je ujedno i tema naše redovne rubrike Kontarpunkt, u kojoj ovog puta učestvuju:

· Milorad Pupovac, potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj
· Član beogradskog pregovaračkog tima i jedan od funkcionera DSS-a Marko Jakšić
· Predsednik nevladine organizacije Građanske inicijative Miljenko Dereta
· Bivša pomoćnica ministra spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije Jelica Minić
* * * * *

RSE: Ono što je u Srbiji izgledalo kao neupitno od 5. oktobra 2000. godine, odnosno pada Miloševićevog režima je činjenica da su nove vlasti kao prvi cilj svoje politike isticale ubrzane evroatlantske integracije, koje će u prvom redu obezbediti bolji život građanima. U tom smislu nijedna vlada takozvanog prodemokratskog bloka nije bila izuzetak, uključujući i aktuelnu premijera Vojislava Koštunice. Ulazak u završnu fazu određivanja kosovskog statusa očigledno je pomerio težište do tačke kada se evropske integracije uslovljavaju teritorijalnom celovitošću Srbije. Ne sporeći ovom prilikom pravo svake vlasti, pa i srpske, da diplomatskim sredstvima brane teritorijalni suverenitet, otvara se pitanje kako se dogodilo da se prvi put u proteklih sedam godina preispituje opredeljenje za evropske integracije?
Jakšić: Koliko vidim, aktuelna vlast, kao i najvažnije stranake u okviru aktuelne vlasti, zalažu se da Srbija uđe u Evropsku uniju. Međutim, ono na čemu aktuelna vlast i sve političke partije insistiraju, što traže i što zahtevaju, to je da EU prizna celovitost srpske države. Jer, mislim da je paradoksalno da Srbija traži da uđe u EU, a da Evropska unija komada i cepa Srbiju. To bi bio politički mazohizam. Ako bi se Srbija pridružila Evropskoj uniji, a EU sutra priznala nezavisno Kosovo ili najveći deo zemalja EU priznao nezavisno Kosovo ili poslao svoje trupe da „porode“ nezavisno Kosovo, onda bi Srbija postala suučesnik u izdaji Kosova, da ne kažem priznala Kosovo kao posebnu državu. Mislim da je to previše.
Dereta: Ja ne mislim da se to javlja prvi put, već mislim da se iz DSS-a konsekventno vodi politika koja opstruiše taj proces na sve moguće načine. Prema tome, za mene to uopšte nije iznenađenje, već, nažalost, samo potvrda nečega što sam prepoznavao u politici DSS-a još mnogo ranije. To nije nova pojava, mi govorimo o dve Srbije već dosta dugo, sada se to samo radikalizovalo. A po mom mišljenju se radikalizovalo zato što je rešenje već poznato, zato što je rešenje tu pred nama, zato što je ova politika koja se bavi očuvanjem Kosova zapravo izgubila. Ona ne samo da je izgubila Kosovo, nego je izgubila temu. Postala je besmislena jer neće imati program. Njen program je bio baziran na toj mitskoj ideji da je moguće zadržati nekoga silom u zajednici u kojoj neće da učestvuje. Dogodiće se ono što je neminovno. To je odluka koja je doneta ne samo zato što su tako htele zapadne sile – ne otimaju nama nikakve zapadne sile bilo šta – nego i zato što albanski građani na Kosovu ne žele da žive sa nama. I to je nešto što je tako kako jeste. I upravo ta nemoć da se s njima obračunamo onako kako bi neki od nas voleli, taj osećaj da se izgubila bitka je radikalizovao scenu. Videli smo šta se događalo u poslednje vreme – u Aranđelovcu, Novom Sadu, onda „Žene u crnom“ i sve ono što je trpelo nasilje ovde. Dakle, jedna izgubljena politika pokušava da opstane po cenu uništavanja Srbije do kraja.
Minić: Da je postojao puni politički konsenzus oko evropskih integracija, u tom slučaju ne bi postojao prostor za jedno takvo preispitivanje evropske opcije Srbije koje imamo sada. To znači da je taj antievropski potencijal u Srbiji sve vreme bio latentan i nimalo zanemariv. Naravno, sve vreme postoji jedan jaz između opredeljivanja građana i opredeljivanja političke elite, pri čemu su građani pokazivali veći stepen proevropskog raspoloženja nego sama politička elita.

Milorad Pupovac


Pupovac: Očito da su kosovska kriza i problemi u razlikama između pozicija većeg dijela međunarodne zajednice i same Srbije u vezi s Kosovom doveli do toga da se u Srbiji stvara dilema – ili Evropska unija ili Kosovo. Ta dilema, koja se u posljednje vrijeme zaoštrila, očito je uzrokovala i stvaranje takvog stajališta po kojem Srbija bez Kosova ili Srbija u kojoj bi Kosovo imalo izglede da se osamostali, zapravo ne može biti nešto što može biti nadoknada za ulaza u Evropsku uniju. Mi iz ove perspektive smatramo da Srbija treba nastaviti svoj emancipacijski put, a jedan od elemenata tog emancipacijskog puta, odnosno najbrži mogući jeste put prema članstvu u EU. Isto tako Srbija ima legitimno pravo da zadrži svoju poziciju u pregovorima oko Kosova. Srbija u tom pogledu, s obzirom na sve međunarodne prilike, ne može i naravno ne smije stvarati politiku u kojoj će se igrati na jednu kartu. Pogotovo zbog toga što ta jedna karta može biti ono negativno Miloševićevo nasljeđe koje se zadržalo u srpskoj politici, a koje je pokazalo sve svoje pogubne elemente.
RSE: Činjenica da Srbija traži da se pitanje kosovskog statusa rešava u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i da u tome ima podršku Rusije, ne potire međutim okolnost da su gotovo sve zemlje EU i Sjedinjene Američke Države prelomile da je status quo neodrživ i da Kosovo treba da dobije neku vrstu nadzirane nezavisnosti. U takvoj situaciji, kao sasvim logično izgleda i pitanje da li su tvrdi stavovi srpskih lidera i najracionalnije real-političko rešenje. Posebno ako se imaju u vidu upozorenja nekih stručnjaka da bi Srbija trebala najpre da povede računa o svojim sunarodnicima koji žive na Kosovu, a potom i dobro izvaga šta za same građane Srbije znači makar i odlaganje i usporavanje evropske perspektive, odnosno da li je potencijalna nezavisnost Kosova vredna odustajanja od evroitegracija?
Pupovac: Kosovo se može izgubiti ukoliko se izgubi ono što Kosovo čini srpskim, a to su Srbi koji tamo žive, to su kulturni i vjerski spomenici, to je određeni aranžman između vlasti u Prištini i vlasti u Beogradu koji bi davao jamstva za odnose između Prištine i Beograda za zaštitu Srba, za zaštitu sigurnosti u regiji, za kontrolu procesa koji bi se mogli događati na Kosovu u nekoj budućnosti. Prema tome, ima više mehanizama kako se može promatrati pitanje Kosova, a ne samo kroz formulu nezavisnosti ili nenezavosnosti. Mislim da ta dilema nije ona koja pokazuje realan odnos prema mogućem aranžmanu kada je u pitanju Kosovo i kada je u pitanju odnos i ovlasti Srbije u odnosu prema Kosovu u razdoblju koje je pred nama.
Jakšić: U pitanju je jedna najvažnija stvar na svetu, a to je nekih 10 hiljada kvadratnih kilometara teritorije jedne zemlje. Pored toga, Kosovo je za Srbiju nešto posebno – temelj srpske državnosti, srpske pismenosti, srpske kulture. Kosovo je na neki način duša srpskog naroda. A ako izgubite dušu, onda gubite i budućnost. U životu nije dovoljno imati samo pune stomake, važno je valjda imati i ponos. Srbi moraju da sačuvaju teritoriju koju su im ostavili njihovi preci.
RSE: Govoreći o odnosu Evropske unije i Srbije, mora se napomenuti da su lideri Unije u Briselu znali da sa mnogo takta, pa i popuštanja, posebno kada je u pitanju obaveza Beograda da sarađuje sa Haškim tribunalom, percipiraju Srbiju kao deo velike evropske porodice, ali i da je povremeno pritisak na ključne ljude novih vlasti znao da bude izuzetno jak. Politika štapa i šargarepe često je umela da donese određene rezultate, ali nakon svega ostaje i pitanje koliko je Evropskoj uniji stalo do Srbije, imajući u vidu činjenicu da Srbija sada i sama postavlja ozbiljne uslove za pristupanje Uniji?
Dereta: Mislim da je Evropskoj uniji stalo do stabilnosti i izbegavanja nekog nasilja koje bi se moglo dogoditi na Kosovu. Ja sam prije mnogo godina u nekoliko navrata govorio da ćemo mi, nažalost, na kraju ući u EU nasilu, da će nas prosto naterati da uđemo u Evropsku uniju, protiv naše volje, to jest protiv volje naše političke elite. Bojim se da će se to dogoditi. Uostalom, nedavno je pomenut primer Kipra. Kao što znamo, Kipar jeste član EU, bez obzira na sve probleme koje ima i Kipar kao takav nam može poslužiti kao primer da se neki principi mogu držati, a da se pri tome ne morate isključiti iz ostatka sveta.

Jelica Minić

Minić: Moram da kažem da je u Evropskoj komisiji bilo puno dobre volje da se Srbiji pomogne, da se proces integracije Srbije ubrza. Ali mislim da je napravljena jedna fatalna greška, a to je bilo obustavljanje pregovora od maja 2006. do maja 2007. godine. Na taj način je izgubljeno dragoceno vreme. Taj period se mogao iskoristiti za postavljanje stabilnih struktura u Srbiji, koje bi se bavile evropskim pitanjima. Ne samo pregovaračkim procesom, već koje bi trajno doprinele jednoj evropeizaciji institucija u Srbiji. Tih godinu dana danas veoma nedostaje. To je bio jedan loš potez, loša procena u Evropskoj uniji. Jer, danas imamo situaciju kakvu imamo, umesto da se taj evropski put Srbije stabilizovao u tih prethodnih godinu dana kada je glavni razlog bio neisporučivanje Mladića, što je razlog koji se sada vrlo malo pominje. Mislim da je i EU pravila greške prema Srbiji donoseći neke pogrešne procene, i to ne prvi put.
RSE: Istovremeno, nepobitna je činjenica da sve zemlje regiona različitim tempom, ali neumitno, napreduju u evrointegracijama. Nedavnim ulaskom Mađarske u šengenski sistem, građani Srbije susreli su se sa činjenicom da će vize za ulazak na teritoriju prvih suseda morati da traže po proceduri predviđenoj i za sve ostale članice EU. Nekoliko važnih trgovinskih ugovora, možda pre svih CEFTA sporazum, pokazuju da je i državama u regionu svakako u interesu da Srbija ne skrene sa puta evroinetgracija. Koliko su za susede važni integracioni procesi Srbije?
Jakšić: Ne može se Srbija ucenjivati, odnosno ne može se bolja saradnja sa susednim državama uslovljavati oduzimanjem dela njene teritorije. Znamo da danas u Evropi postoji dobar deo zemalja koje uopšte nisu u EU pa normalno žive. Pa tako i Srbija. Ona će normalno da sarađuje sa svim zemljama kojima je stalo do saradnje sa Srbijom. A sarađivaće i s onim drugima, koji su van i Evrope i Evropske unije.
Dereta: Oni na neki način traže da Srbija prepozna da je njen interes da potpiše sve trgovinske ugovore, da se uključi u to sve, jer je mnogo skuplje, u ovoj prvoj fazi, da nas zaobilaze. Ako bude potrebno, tu ja nemam nikakve dileme, oni će zaobići Srbiju. Zaista ćemo biti jedno ostrvo okruženo šengenom. Dakle, bićemo Kipar bez mora i sa šengenom oko sebe.
RSE: Poseban kuriozitet u čitavoj priči predstavlja činjenica da se gradđani Srbije u svim relevantnim istraživanjima gotovo dvotrećinski izjašnjavaju u prilog evrointegracijama. Tim pre se otvara pitanje da li bilo ko ima mandat da uslovljavanjem evrointegracija dovodi u pitanje budućnost građana Srbije?
Pupovac: Ne vjerujem da bi građani mogli dati podršku toj vrsti pozicije. Jer, danas ne biti na evropskom putu i ne biti članica EU, to je pozicija koja nužno završava nekom vrstom izolacije. Upravo zahvaljujući čitavom nizu prednosti koje su donijeli pregovori o stabilizaciji i pridruživanju i koje su donijeli neki drugi rezultati tog procesa, Srbija bilježi ovako značajan ekonomski rast, odnosno rast bruto društvenog proizvoda. Prema tome, to je samo još jedan od indikatora i još jedan od pokazatelja da Srbija ne bi smjela ostati izvan tog procesa ukoliko doista želi ekonomski rast. A sasvim je sigurno da Srbija ima mnogo dodatnih razloga da svoj put prema uniji ubrza i da nadoknadi godine koje su izgubljene u tom pogledu.
Jakšić: Ako se Srbiji otme njena teritorija, bilo koliko da je ekonomski snažna, to joj ništa ne znači. Srbija je doživela nešto jako tužno i ružno upravo zbog Kosova – doživela je bombardovanje, doživela je jezive ekonomske sankcije. Doduše, tada kada je sve to doživljavala, nije bilo ni reči o otimanju teritorija, već je, naprotiv, tada rađena Rezolucija 1244 koja kaže da je Kosovo deo države Srbije. Međutim, nažalost, sada nakon osam godina vidimo da je to bila prevara, da je Srbija bombardovana sa sasvim drugim ciljem i da su međunarodne snage došle da pre svega budu pokretačka sila za stvaranje još jedne albanske države. Jer, sigurno, da nije KFOR-a na prostoru Kosova i Metohije, albanski pregovarački tim bi bio puno fleksibilniji kada su u pitanju pregovori oko statusa Kosova i Metohije.
RSE: Reći da Srbiju prati loš imidž u svetu postalo je gotovo opšte mesto. Slika je samo neznatno popravljena padom Miloševićevog režima, ali su duboki problemi koje je ta vlast za sobom ostavila onemogućili da Srbija u svetskom izlogu izgleda bar unekoliko privlačnije. Nova pooštrena retorika koja se može čuti od zvaničnog Beograda i upozorenja da će biti preispitani odnosi sa zemljama koje priznaju eventualnu nezavisnost Kosova, teško da će pomoći da se postojeće stanje promeni:

Miljenko Dereta

Dereta: Ja mislim da šalje poznatu sliku. Dakle, ne šalje sliku novog, ne šalje sliku modernog, ne šalje sliku drugačijeg, šalje sliku kakvu je Evropa navikla da dobija iz Srbije zahvaljujući Slobodanu Miloševiću. Dakle, to je politika koju oni prepoznaju. Taman kad se ponadaju da su došli nekakvi demokratski kandidati, da su neke demokratske opcije pobedile u Srbiji na izborima, te demokratske opcije počnu da govore jezikom koji oni prepoznaju kao jezik prošlih vremena. Takvu sliku šalju i tu nikakvo brendiranje Srbije ne može da pomogne jer brend nastaje iz sistema vrednosti koji zastupate, a ne iz lepih slika koje imate o sebi.
Minić: Postojao je jedan kratki period, koji, nažalost, nije iskorišćen, da se Srbija stavi na stabilan kolosek, a to je bio period Đinđićeve vlade, sve do ubistva premijera. Tada je postojalo jedno raspoloženje u međunarodnom okruženju i Evropi da se Srbiji pomogne da prosto nadoknadi izgubljeno vreme. Međutim, u jednom trenutku je i prema toj vladi pritisak postao gotovo nepodnošljiv. Od tada je opet imidž Srbije loš i mislim da sve ovo što se dešava ni u kom slučaju ne doprinosi poboljšanju takvog imidža. Štaviše, ako se čitaju neke analize situacije u Srbiji, vidimo sve više ocena da Srbija podseća na Srbiju iz Miloševićevog vremena, da je takva retorika, da je takva politika, da je politički program koji se lansira u Srbiji vrlo sličan onome koji je svojevremeno zagovarao Milošević.
RSE: Nisu retka mišljenja eksperata koji smatraju da podrška koju Beograd dobija od Moskve kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja utiče i na pooštrene stavove i povišen glas Srbije u odnosima prema Briselu i Vašingtonu. Objektivno, koliko god da je Evropskoj uniji u interesu stabilan zapadni Balkan, teško se može očekivati da će bilo ko ubeđivati Srbiju da nastavi sa integracionim procesima. Otuda i pitanje da li Beograd stavom da neće biti potpisa na Sporazum sa EU ukoliko se ne podrazumeva teritorijalna celovotost, gura zemlju u samoizolaciju koja može biti krajnje opasna?
Pupovac: Sasvim sigurno da Rusija ima određene ekonomske i druge interese na području jugoistoka Evrope i sasvim sigurno da će nastaviti tražiti način i put kako da aktivnije sudjeluje na ovom prostoru i da se takmiči sa drugim zemljama. A u Srbiji možda ima nešto više prostora za to nego što ima u nekim drugim zemljama bivše Jugoslavije. Ali to ne znači da taj legitimni interes treba biti na bilo koji način prepreka jednom putu Srbije prema EU ili jednom putu Srbije prema euroatlantskim integracijama, koje neće biti izvor nestabilnosti ili loših odnosa u širem prostoru Evrope. Prema tome, ja mislim, kada je u pitanju moguće prevladavanje antievropskih stavova u Srbiji, da ta opasnost postoji. Te snage su, barem na retorici, još uvijek ozbiljno prisutne, ali da ne bi bilo dobro da one pobijede, jer bojim se da bi onda Srbija mnogo jeftinije prodala svoju kožu. Cijena ukupne akcije i vrijednosti ukupnih srpskih dionica, od političkih do nepolitičkih, u tom trenutku bi pale na razinu koja bi bila veoma devastirajuća. Dok ovog trenutka može sudjelovati u pregovorima oko svih pitanja, uključujući i Kosovo i naravno uključujući članstvo u EU.

Marko Jakšić
Jakšić: Ako Srbija neće da ide u EU, odnosno ako neće da da svoju teritoriju, ne razumem zašto bi to bila izolacija? To jednostavno nije tačno. Srbija treba da ima prijatelje i na istoku i na zapadu. Srbija ne treba da beži od Rusije. Danas imamo sasvim drugačiju političku scenu u svetu. Nema više samo jedne svetske sile, rađaju se nove, što je jako dobro i jako bitno. Srbija treba sutra da sarađuje i sa Evropskom unijom i sa Kinom i sa Rusijom i sa svima njima, a ne samo da bude deo EU, a da joj se za to uzme najdraži deo teritorije.
Dereta: Mi smo već psihološki izolovani, sami smo se izolovali, to jest jedan deo se izolovao, a oni koji ne budu želeli da žive u izolovanoj zemlji će tu zemlju napustiti. Oko toga nemam nikakve dileme. To će biti mladi ljudi kojima je svega ovoga dosta. Što se tiče Rusije, mislim da ona, kao velika sila, ima potpuno druge interese, u kojima je Srbija samo jedna zgodna moneta za potkusurivanje. Onog trenutka kad bilo koji veći interes, ekonomski ili politički, bude za Rusiju presudan i ako se postavi kao alternativa Kosovu, oni će zaboraviti i gde je Srbija, a kamoli za šta Srbija zalagala. Rusija ima uticaj na našu politiku zato što mi njoj taj uticaj pripisujemo. Mislim da su oni sami mnogo manje zainteresovani za to što se kod nas događa nego što mi mislimo.
Minić: Nesumnjivo da je u pregovorima oko statusa Kosova Rusija odigrala vrlo važnu ulogu i da je učinila pitanje nezavisnosti Kosova daleko komplikovanijim nego što su to mnogi akteri međunarodne političke scene prvobitno verovali. Ali mislim da to nije presudno, već da je mnogo više presudno to što problem Kosova Rusija koristi za generalno unapređivanje svog međunarodnog pregovaračkog statusa odnosno pozicije – vraćanje na velika vrata na međunarodnu scenu kao važnog aktera. Međutim, interesi Rusije su dalekosežniji. Tu su pitanja na koja Srbija apsolutno nema uticaja. Mi smo tu mali ulog. Onog trenutka kada se neki računi poravnaju, mi vrlo lako možemo skliznuti odnosno interes prema nama može biti marginalizovan. Ali Srbija je takav izbor načinila, jer se drugi partneri takve vrste jednostavno nisu mogli naći. Ono što bi bilo najgore, to je da Srbija u potpunosti eliminiše evropsku opciju zbog vrlo neizvesnih rezultata vezanih za rešavanje statusa Kosova. I to stoji kao mogućnost. Ukoliko su taktički zaokreti u pitanju, to je jedna stvar. Ali i taktički zaokreti se mogu izmaći iz ruku i postati suštinska opcija. A to bi onda za Srbiju bilo jako opasno. Dakle, za Srbiju bi bila jako opasna antievropska opcija, opcija klijentelističkog statusa, vezivanja isključivo za jednog međunarodnog aktera. Opcije su na stolu, a za rešenja koja će biti doneta i za njihove dugoročne efekte najveću odgovornost snose političari koji se nalaze na ključnim pozicijama danas u Srbiji.
RSE: Da li će političari zaista preuzeti odgovornost za eventualno nepovoljan rasplet evropskih integrativnih procesa u koje je Srbija zakoračila, pa potom zastala, ostaje da se vidi. Ono što je, međutim, sasvim izvesno, to je da politika inačenja i okretanja leđa nije u bliskoj prošlosti donela mnogo dobrog. Pre svega građanima na ovim prostorima.
XS
SM
MD
LG