Dostupni linkovi

Sportsku 2007. godinu u Srbiji nedvosmisleno su obeležile dve pojave, nezapamćeni uzlet tenisera i još jedan krah košarkaške reprezentacije koji je doveo u pitanje i samu budućnost ovog sporta u Srbiji.

Ako su prethodnih godina očajni rezultati košarkaške reprezentacije u javnosti uspevali da budu relativizovani raznoraznim, često i nesuvislim, objašnjenjima, Evropsko prvenstvo u Španiji i debakl, pri čemu su izgubljene sve odigrane utakmice, kriza u najtrofejnijem ovdašnjem sportu svom silinom izbacilo je na površinu.

Naime, nekadašnji sportski ponos nacije, košarkaši, doživeli su da posle više decenija ne obezbede plasman na Olimpijske igre u Pekingu, a uz sve to vize za naredni kontinentalni šampionat moraće da traže u kvalifikacijama sa ekipama sa evropske košarkaške periferije. Ukus potpunog poraza nije umanjila ni činjenica da su mlađe kategorije u svom uzrastu osvojile četiri zlatne medalje na evropskim i svetskim smotrama. Predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Kapičić saglasan je da je ovo svakako loš početak za srpsku košarku a uzroke neuspeha delimično ovako objašnjava:

"Ne bih vezivao ovo što se dešava ove godine sa nekim vremenom kada je bila SCG ili SRJ. Srbije je sa 30 % igrača uvek i najviše bila u svim tim uspesima."

I upravo silazna putanja srpske košarke, pa i relativno nezapaženi rezultati ostalih zemalja bivše Jugoslavije, poklapa se sa odlaskom poslednjih igrača koji su bili izdanci u evropskim okvirima neprevaziđene škole. Legendarni trener Bogdan Tanjević, koji je sa sarajevskom Bosnom osvojio prvu klupsku titulu prvaka Evrope u nekadašnjoj državi, tim povodom kaže:

"Tačno tada je stalo. Iza leđa je još bio taj jedan osećaj sile, bili smo velesila ne samo u košarci već i u drugim stvarima, a danas smo najmanji. Dakle, dok smo se još zvali Jugoslavija gurali smo to, da tako kažem, nasleđe prošlosti – to ima veze sa nekom hemijom."

Sindrom koji je pogodio košarkaše očigledno nije važio za tenisere i teniserke. Novak Đoković i Jelena Janković sezonu su završili kao treće rangirani igrači sveta a Ana Ivanović zauzima četvrto mesto na listi najboljih svetskih igračica. Uz to treba napomenuti da država, za razliku od košarke, u tenis i nije baš previše investirala. Nekadašnji selektor tenisera SFRJ Radmilo Armenulić kaže da su ovako sjajni rezultati posledica talenta samih igrača, materijalnih ulaganja roditelja i činjenice da je tenis individualni sport koji u samoj organizaciji ne zahteva toliko sistemskog rada kao košarka. Armenulić ipak napominje da ni tenis neće moći dugo da bude na visokom nivou bez pomoći države:

"Treba podići kampove gde bi se radilo kao što se radi u Americi, Evropi i uopšte. Mislim da je to pravi put. Naravno, država će morati nešto i da uloži u to, a što se tiče onoga da roditelji moraju da učestvuju, u početku moraju. To je apsolutno sigurno i mislim da će tako biti i dalje."

Objašnjenje, malo i neočekivano, visokih uzleta tenisa ima i predsednik KSS Dragan Kapičić:

"Teniski sport je individualni sport. To je jedna, rekao bih, privatna varijanta i kombinacija – da se uloži u nešto što ima neku svoju šansu i da se tu debelo istraje sa svim finansijskim i ostalim rizicima na relaciji roditelj-igrač."

Svoje viđenje posrtanja košarkaša, s druge strane, nudi i teniski stručnjak Radmilo Armenulić:

"Košarka je imala jedan profesionalni sistem do pre otprilike tri godine ali se taj sistem jednostavno raspao. Lično sam 2004. godine prisustvovao Olimpijadi u Atini i bio sa njima svo vreme – pola igrača nije govorilo između sebe, postojale su grupe, i u igri su bojkotovali jedan drugog. Tu se sistem raspao, na klupi je bilo više funkcionera i trenera nego što je na terenu bilo igrača. Nije Željko Obradović bio kriv, on je vrhunski trener, nego sistem košarkaške organizacije."

I upravo nedostatak sistema doveo je do nestanka kulta košarkaške reprezentacije po kojem je selekcija nekadašnje Jugoslavije bila i prepoznatljiva. Dragan Kapičić uzroke tome vidi daleko izvan sporta:

"Morali bismo da se vratimo na neka društvena događanja u kojima je ova država izgubila neku formu kvaliteta, dostojanstva i uvažavanja sama po sebi. Dakle, to nije vezano samo za sport, sve je relativizovano, poštenje, zarade itd. Sve to je dovelo da se ljudi, ne možemo od njih očekivati vrhunsku svest koja prepoznaje ono što je suštinski važno, prilagode odnosu 'lako ćemo' ili 'nije bitno' i slično. To je jedan, može se reći, moralni pad u delu prilagođavanja opštem ambijentu koji je na vrlo niskom nivou."

Bilo kako bilo, proglašavanje 2008. godine nultom godinom srpske košarke zvačalo bi kao preterivanje, kao što bi i preterana očekivanja od tenisera mogla da imaju suprotan efekat. Profesor sportske psihologije Ljubiša Lazarević na posletku ističe da bi se moralo poraditi na razumevanju same suštine sporta, najpre kao mogućnosti za globalno približavanje mladih ljudi i zajključuje:

"Nama će verovatno trebati mnogo vremena da povratimo i ugled i kult sporta. Da li je smisao sporta samo trčanje, odnosno treniranje, da bi se jednog dana zaradio novac? Da zaradi novac može samo jedan mali broj ljudi, a šta sa ostalima?"

XS
SM
MD
LG