Dostupni linkovi

Gost Press kluba je Rajko Novak, muzičar i čovek koji celog života svira. U poslednje vreme nastupa u renomiranom restoranu „Que Pasa“ u Beogradu, u kafani „Tramvaj“, u kafani HB i ko zna gde još.

RSE: Koliko dugo svirate?

Novak: Počeo sam da učim klavir u šestoj godini. Roditelji su bili muzičari. Majka je svirala violinu, a otac, koji je došao iz Češke, bio je fagotista. Svirao je saksofon na kraljevom dvoru u ono vreme, imao je svoj orkestar. Želeo je da sva njegova deca, nas troje i devetoro koje je imao iz prvog braka, sviraju. Učili smo francuski jezik, dolazio je profesor privatno. Tako da ja praktično od šeste godine sviram klavir. Majka je umrla 1944. godine, odmah posle rata. Ja sam tad bio dosta mlad, još nisam bio završio nižu muzièku školu. Tetka je došla na sahranu i odvela me je u Sloveniju. To je bila majčina rođena sestra, s kojom su se stalno dopisivale i koja nam je tokom rata puno pomagala, slala pakete i tako dalje. Tako da sam nižu muzičku školu i gimnaziju završio u Sloveniji. Klavir sam učio šest godina na nižoj muzičkoj školi, a kad sam završio malu maturu, želio sam da budem još malo sa ocem. Prosto sam osetio da neće još dugo živeti. Na tetkinu veliku žalost sam se vratio u Beograd, gde sam nastavio s gimnazijom. U to vreme se ovde desilo čudo od filma – „Bal na vodi“. Taj film sam gledao 17 puta. Zaljubio sam se u trubu, zbog Hari Džejmsa i njegove svirke, onda Havijera Kugata. To je bio naš prvi posleratni revijski film. Tu je bila Ester Vilijams, sjajna glumica i plivačica, kao i Red Skelton, sjajan komičar. Tako da sam tada shvatio da je muziku potrebno povezati s nekom vrstom glume, s nečim što muzičar treba da da publici. Desilo se da sam ja celog života bio povezan i sa muzikom i sa glumom. Kada sam 1951. godine postao član orkestra Savremenog pozorišta, bio sam već par godina muzičar u Akademskom džez orkestru u Balkanskoj ulici, gdje je dirigovao Milan Kotlić. On je bio jedan sjajan dirigent, sjajan muzičar, koji nas je držao na okupu. Zahvaljujući njemu smo donijeli našu prvu zlatnu medalju iz Evrope, iz Beča. Dan danas je ta medalja u vitrini Akademskog kulturno-umetnièkog društva „Branko Krsmanoviæ“. To je bio jedan sjajan period mog života. Svakog dana smo imali probe, svirali smo na igrankama. Toliko je to bio entuzijazam da smo po celi dan izdržali da probamo. Bilo je pet trubača, pet saksofona, četiri trombona, ritam sekcija i dirigent Kotlić koji nas je vodio s ljubavlju.

RSE: Puno ste gostovali po Evropi.

Novak: Odmah posle dolaska iz vojske sam bio angažovan od strane jednog našeg orkestra da sviram u Nemačkoj po američkim klubovima. Tada nam nisu bile potrebne vize, svi naši muzičari su se bavili tim poslom, svirali su po američkim klubovima, kao Nada Pavlović, Mića Marković i mnogi drugi. Tu se desio slučaj koji je bio prekretnica u mom životu. Naš šef orkestra se u Frankfurtu sreo s nekakvim čovekom bele kose, s kojim je jako dugo razgovarao. To je bio šef orkestra jednog poznatog evropskog sastava, zvao se Pip Siborg. Pip Siborg je bio veliki muzičar, veliko ime. Otišao sam na probu koja je trajala 10 minuta. Svi su se skupili. To je bilo u Karlsruheu. Odsvirao sam početak jedne stvari, čitao sam note, bio sam dobar čitač nota pošto sam uvek bio prvi trubač, i u pozorištu i u Akademskom džez orkestru. Ostao sam u njegovom orkestru pet godina. Prvo smo svirali po američkim klubovima, a posle smo prešli u nemačke lokale. Jedva sam čekao pola devet da počne svirka. Ljudi su tako dobro svirali da je to odmah zapazio i Bubiša Simić. A zapazio je i naš čuveni Predrag Ivanović Šimpa. Ja sam kasnije doneo snimke tog pevačkog kvarteta. Pip Siborg je pevao četiri oktave takvim falsetom da je to bilo neverovatno za sve muzičare Evrope. Dolazili su da čuju da li je moguće da jedan čovek ima tako veliki dijapazon. Kao da smo imali ženski glas u orkestru.

RSE: Tokom dosadašnjeg života ste, osim u Nemačkoj, gostovali širom Evrope.

Novak: Bio sam pet puta u Rusiji. Gostovao sam sa Pip Siborgom u Švedskoj i Švajcarskoj.

RSE: Vaš orkestar se zove Old Time Swing Band. Da li to znači da najviše svirate swing?

Novak: Sada sviramo sve.

RSE: Gde ste zaradili penziju?

Novak: Penziju sam zaradio i u Beogradu i u Nemačkoj. Dobio sam status umetnika još davne 1975. godine.

RSE: Voli li današnja mlada publika ovu muziku koju vi svirate?

Novak: Mlada publika to upija. Za njih je to nešto novo. Prozvali su me Luj Armstrong Beograda, što je za mene velika čast. Ja sam počeo da pevam kad je Luj Armstrong umro – 1971. godine. Tada sam bio šofer. Tada su ovde kod nas tek počele da se stvaraju strane firme i ja sam za jednu od njih radio kao vozač. Zvala se «Lalex». Otvorio ju je jedan naš lala, koji je došao iz inostranstva i napravio firmu za prodaju kompjutera. Ja sam govorio nemački i imao vozačku dozvolu, tako da sam radio za tu firmu kao vozač, vozio kamion i prevozio kompjutere. Jedan kompjuter je u ono vreme imao 13 delova, zauzimao je pola sobe. Dok sam vozio, improvizovao sam, večito sam bio s muzikom. Uključim radio i put do Frankfurta mi prođe a da nisam ni osećao. Tada sam tako preko radija čuo da je Luj umro. Tekst je za naš muzičare nešto najteže. Melodiju možemo da sviramo satima, ali jedan muzičar koji nije nikada pevao, moram da priznam da jako teško uči tekstove. Učio sam tekst pesme „Hello, Dolly“. Luj Armstrong je puno putovao po svetu i jedanput kad je bio u Evropi, nije se nadao da će kćerka da dođe za njim iz Amerike u Evropu. Kad ju je vidio da ulazi u koncertnu salu, povikao je: „Hello, Dolly! Odakle ti?“. Iznenadio se i sutradan je nastala pesma „Hello, Dolly“. To je moja izmišljotina, međutim ljudima se to sviđa i onda ja to pevam, na svoj način improviziram. Zapravo samo prenosim improvizaciju trube na glas i to je to. „Hello, Dolly“ i „All of Me“ su bile prva dve pesme, koje su me i podstakle da mogu da učim dalje i shvatio sam – zašto ja ne bih pevao. Nama su u Rusiji pevačice obično uzimale velike pare. Mi kao muzičari smo svi zajedno dobijali 100-200 rubalja, a glavni pevač je sam dobijao preko 200 rubalja. Tako da smo nas petero ili šestoro muzičara dobijali iste pare kao jedan čovek. Onda sam razmišljao – zašto ja ne bih pevao ako mogu. Zašto bih dozvoljavao da uvek neko na mojim leđima zarađuje pare. Oni su bezobzirno uzimali pare. Međutim, takva je bila politika – pevač puni sale, a ne mi. Mi se možemo mijenjati. Sada shvatam da je to na neki način i bilo u redu, ali je bila velika razlika.

RSE: Jel sad još zapevate?

Novak: Juče sam pevao u kinoteci.

RSE: Kako tumačite to da danas mladi svet luduje za tom novokomponovanom muzikom, puni sale u kojima nastupaju novokomponovani pevači, koji, često, osim nekog kreveljenja i lepog izgleda nemaju druge kvalitete.

Novak: Mislim da je problem u njima samima. Problem je u politici koju sprovodi televizija. Mladi se kroz to prazne. Međutim i ja sam pevao u diskoteci i mladi su me jako lepo primili. Shvatili su da postoji još neka, lepa muzika, osim one koju oni slušaju u diskotekama. Diskoteke kvare naš narod, našu omladinu. Kvare ih neke raznorazne radio i televizijske stanice kao što je „Pink“. Ja to ne gledam, ali oni gledaju. Sad sam imao neku posetu za vreme praznika i oni su gledali dve razgolićene devojke, koje su plesale dva levo, dva desno. One drugo ništa ni ne znaju. Tako mogu da igraju kod kuće, ali ne na televiziji. Ono je strašno. Lepe su kao dekoracija, ali kao muzičarke, to je van pameti.

RSE: Dokle ćete da svirate i pevate?

Novak: Još jedno desetak godina. Sad imam 72 godine. Zahvaljujući muzici mi svi daju 10-15 godina manje. Muzika me održava u kondiciji, u mladosti. Već 25 godina ne pušim, vrlo malo pijem. Ovo što radim, to je nešto najlepše. Mojoj unuci, koja je završila muzičku školu (klavir), a sada studira pedagogiju, sam kupio dva klavira u trećoj godini kada sam vidio da ima talenat, da ima sluha. Rekao sam joj: „Najlepše što može da ti se desi, to je da učiš muziku“.

XS
SM
MD
LG