Dostupni linkovi

Sa Koštunicom ili bez njega, Srbija će biti u prilici da bira, a indikativnost ishoda tih izbora naprosto je nemoguće preceniti.

Kažu da svakog dvadesetog januara polovina Srba slavi svetog Jovana, a druga polovina im ide u goste. E, sledećeg dvadesetog januara i jedni i drugi kanda će imati jednu prethodnu zanimaciju: prvo odlazak na glasanje na predsedničkim izborima, pa tek posle mezetluk i sitni kolači. Nekima se takav kalendar baš i nije dopao, pa se jedan od samoproglašenih favorita, koloritni Velimir Velja Ilić, već žali i vajka kako je Boris Tadić »naštelovao« ovaj datum sebi u korist, pošto su mu birači pretežno urbani, a dobro znamo da su takvi uglavnom otuđeni od svetlih pučkih tradicija, dok su Ilićevi simpatizeri neretko stanovnici zavejanih planina, pa im je em nezgodno da se lomataju do birališta po jovanjskom mrazu, em niko ne može da ih istera iz kuće na krsnu slavu, i to još po jednom tako profanom poslu kao što je političko izjašnjavanje. Pa će tako, biva, trpeti Ilićevi, a i Nikolićevi izborni dometi. Svašta smo do sada čuli kao opravdanje sopstvenih neuspeha, ali Ilić je bogme postavio nove standarde u »narodskoj« lukavosti i domišljatosti. I to unapred, za svaki slučaj.


Ipak, kamo lepe sreće da su vrhunac zime i Ilićeva preventivna mrzovolja najveće prepreke za izbore, a i za stabilizaciju srpske političke scene... Vojislav Koštunica i njegovi saradnici toliko su se zaneli u svom »državotvornom« igrokazu da kao da ne vide i ne čuju više ništa što nije deo njihovog sve zamornijeg i jalovijeg »kosovobraniteljskog« teatra; štaviše, ni ne kriju da im sve što tematski ili bilo kako drugačije izlazi iz tih okvira veoma ide na živce (valjda ih dekoncentriše, kao nekakvog pijanistu do kojeg dopire zvrndanje mobilnog telefona iz publike). Zato DSS sa ovim izborima - koje je prolongirao i obesmišljavao koliko je god mogao - ima ogroman problem koji ne ume ni da apsorbuje ni da prevaziđe: nema kandidata, a ima temu, tj. Temu, a to je Kosovo. No, šta ti vredi i Tema, na koju kao da si stavio tapiju, ako će se i o njoj nadgornjavati neki drugi ljudi, a tebi ostaje ili da podržiš nekog od njih – što te nužno stavlja u podređen, »prateći« položaj – ili da se držiš po strani. Što te tek isključuje iz igre. Pa ti biraj.

I Koštunica je izabrao: ne dopada mu se ni jedno ni drugo. Kao što mu se ne dopada ni bilo koji od kandidata, pošto ni jedan od njih nije on. A on ne može da se takmiči, trenutno je zauzet drugim poslom. Na stranu i to što je poslednji put kad se takmičio, a to je bilo na parlamentarnim izborima, prilično neslavno prošao. Položaj je, doduše, zadržao, ali to već nema veze sa izborima, nego sa njegovom upornošću koja ne mari za posledice, i tuđom popustljivošću koja... takođe ne mari za posledice. Demokratija je pravo čudo, samo kada je dovoljno rastegljivo protumačiš.

Sa Koštunicom ili bez njega, Srbija će biti u prilici da bira, a indikativnost ishoda tih izbora naprosto je nemoguće preceniti. Bez obzira na sva taktiziranja i cinculiranja »međunarodne zajednice« oko regulisanja statusa Kosova koji mesec, nedelju, dan, sat ili makar minut nakon kraja predsedničkih izbora u Srbiji, do sada je valjda i poslednjem ignorantu postalo jasno šta će – na ovaj ili onaj način – uslediti, pa su zato predstojeći predsednički izbori neka vrsta provere, testa, čak opita in vivo: kako biračko telo Srbije podnosi ovu operaciju obavljanu gotovo bez anestezije, i hoće li se nagomilavana frustracija ispoljiti tako što će se Srbija iznova okrenuti proverenim »lekovima« iz devedestih (sa placebo ili direktno štetnim dejstvom) ili će većina ipak shvatiti da Srbija ne može imati druge suvisle budućnosti osim one u zajednici evropskih i svetskih slobodnih društava, sa svim njihovim nesavršenostima. Biće to, dakle, ispit zrelosti, još jedan u nizu. Razume se da pred takve ispite treba najviše i najdublje strepeti...

Večiti radikalski predsednički pretendent Tomislav Nikolić krenuo je u niski start za predsedničku trrku, za njega odlučujuću: ako i ovaj put izgubi, preostaje mu samo da se posveti pečenju rakije na svom seoskom imanju, sve se nadajući da mu zla Evropska unija i to neće zabraniti (a baš time i sličnim plaše srbijanske seljake, glavne potrošače sam-svoj-majstor žestokih pića). Ali, pitanje šta će Nikolić raditi ako izgubi važno je jedino samom Nikoliću, i možda radikalima. Pravo pitanje je: šta će Srbija raditi ako Nikolić pobedi?! A već sama činjenica da to baš i nije nemoguće dovoljno je poražavajuća po »prolazno vreme« glavinjave srpske demokratske tranzicije, sedam godina po padu Miloševića. Apokaliptični scenario ide otprilike ovako: Nikolić pobeđuje, Vlada pada (to jest, ako ne padne još pre...), sa ili bez novih izbora stvara se nova radikalsko-dssovska većina, »raskosovljena« Srbija demonstrativno odustaje od puta ka Evropskoj uniji i upućuje se... Hm, kuda zapravo? Ka Rusiji, tj. ka Kremlju, jedinoj tačci Rusije za koju zaista mari? Hja, možda, ali zima je, Karpati su zavejani, dug je to, opasan i neizvestan put... A na njegovom kraju ionako nema ničega doli jedna himera, kičasta iluzija, od onih kakve jedan deo »političkih Srba« tradicionalno voli, i iz čijih periodičnih rasprsnuća tradicionalno ništa ne nauči. Zato je možda ipak bolje da se onog dvbadesetog januara malko porani, pa će se sve stići: bolje kratko spavanje, nego dugo kajanje.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG