RSE: Da li će Kosovo dobiti bezuslovnu samostalnost čemu teže Albanci ili će se međunarodna zajednica odlučiti za uslovnu nezavisnost kao prelazno rešenje.
LARABI: U ovom trenutku je, naravno, teško reći kakav će biti ishod. Međutim, moj je utisak da će međunarodna zajednica težiti ka nekoj vrsti uslovne nezavisnosti. To znači da će morati da se ispune određeni standardi pre nego što se donese odluka o konačnom statusu, tako da albanska pozicija, odnosno njihova želja za potpunom nezavisnošću neće biti u potpunosti podržana.
RSE: Šta bi uslovna nezavisnost praktično značila, u smislu ovlašćenja kosovskih institucija, u kojoj meri će međunaronda zajednica i dalje biti prisutna na terenu, da li će Kosovo u tom periodu postati član Ujedinjenih nacija, međunarodno priznato i tako dalje.
LARABI: Neophodno je precizirati odgovore na dva pitanja. Najpre, Kosovo mora poštovati međunarodno priznate granice i uzdrži se od bilo koje vrste iredentizma. Drugo, nužan je pomak u izgradnji demokratskih institucija i infrastrukture. Kada je reč o članstvu u međunarodnim institucijama, teško je to u ovom trenutku reći. To takođe može biti postavljeno uslovno, tačnije da zavisi od toga da li Kosovo poštuje međunarodne granice i radi na jačanju demokratskih institucija.
RSE: Pominjete granice. Da li to znači da bi u ovom prelaznom periodu uslovne nezavisnosti Kosovo bilo formalno u sadašnjim granicama Srbije.
LARABI: Ja sam u stvari ostavio pitanje granica po strani. Više sam u ovom slučaju mislio na granice sa Makedonijom, odnosno da kosovsko vođstvo treba da da garancije i obaveže se da neće voditi iredentističku politiku prema Makedoniji, kao i Albaniji na neki način. Kada je reč o granicama sa Srbijom, Kosovo će i u prelaznom periodu biti pod međunarodnom upravom i kada na kraju tog razdoblja bude razmatran učinak, ako ispuni uslove oko poštovanja međunarodnih granica, kao i ostvarivanju standarda na unutrašnjem planu, onda će ono steći potpunu nezavisnost, to znači i od Srbije.
RSE: Koliko dugo može da traje to prelazno stanje.
LARABI: To može da traje 5 godina, možda 7, veoma je teško proceniti. Recimo do 10. godina. No, osnovna zamisao je da Kosovo na kraju tog perioda ostvari punu nezavisnost pod uslovom da u međuvremenu ispune pomenute i druge standarde.
RSE: Predsednik Srbije Tadić predložio je stvaranje dva entiteta na Kosovu, srpski i albanski. Međutim, ta ideja naišla je na hladan prijem u međunarodnoj zajednici.
LARABI: Ne mislim da Tadićev predlog ima mnogo šansi da bude prihvaćen. Međunarodna zajednica ne voli takav pristup i ja smatram da se njime ne bi rešili ključni problemi. Dodao bih još da je rešenje pitanja srpske manjine jedan od glavnih uslova da Kosovo dobije punu nezavisnost i to će biti obaveza albanskog vođstva.
RSE: Kako se pozicija srpske zajednice na Kosovu može popraviti. U poslednjih 5 godina ona se nalazi u nezavidnoj situaciji. Tadićev predlog je jedna od opcija. Druga je plan decentralizacije. Da li bi Srbi trebalo da dobiju neku vrstu autonomije na Kosovu i kako rešiti pitanje manastira i ostalih zdanja Srpske pravoslavne crkve koji su veoma važan elemenat srpskog duhovnog nasleđa.
LARABI: Neka vrsta autonomija, uključujući i kantonizaciju, bila bi moguća. Naravno, teško je u ovom trenutku govoriti o detaljima, ali ključno je u narednom periodu zaštiti politička i ljudska prava Srba.
RSE: Ima ideja da srpski manastiri budu pod zaštitom UNESKA, dakle imaju eksteritorijalni status, odnosno da ne budu pod jurisdikcijom Kosova niti Srbije.
LARABI: Da, to bi mogla da bude jedna od opcija.
RSE: Pojedini krugovi u srpskom etničkom korpusu tvrde da ako Kosovo postane nezavisno, onda Republika Srpska ima takođe pravo da se odvoji od Bosne. Međunarodna zajednica ističe da se ova dva slučaja ne mogu povezivati. Kakav je Vaš stav.
LARABI: Ta dva pitanja ne mogu biti direktno povezana, ali indirektno jesu u smislu da ako Kosovo dobije punu nezavisnost, onda će Srbi u Republici Srpskoj i u samoj Srbiji potencirati da je to presedan.To nije baš dobra ideja ali govoreći realistično srpski političari će insistirati na tom pitanju i to se ne može izbeći.
RSE: To verovatno može ojačati poziciju srpskih nacionalista, koji mogu da eksploatišu tezu da su Srbi ponovo žrtve međunarodne zavere. Istovremeno, time bi se otvorio novi unutrašnji krug neizvesnosti u samoj Srbiji sa mogućnošću da Srpska radikalna stranka dođe na vlast.
LARABI: To je potencijalna opasnost i međunarodna zajednica mora time da se pozabavi tako da umanji tu mogućnost.
RSE: Neki pominju i opciju ubrzanog prijema Srbije u Evropsku Uniju kao neku vrstu kompenzacije za sve gubitke, u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu i ako se Crna Gora otcepi - u cilju sprečavanja dolaska nacionalista na vlast u Beogradu, koji bi, kao pre 20-tak godina kada je Milošević izazvao haos na Balkanu, mogli da započnu novi krug nasilja.
LARABI: Dve napomene. Najpre, ne bih koristio termin ustupak, kompenzacija već podsticaji, to je preciznije značenje i može doprineti smanjenju opasnosti da nacionalisti dođu na vlast u Srbiju. Drugo, očigledno je da postoji takva opasnost i međunarodna zajednica mora da nađe način da je neutrališe. Treće, Evropska Unija ima određene mehanizme na raspolaganju ali i ograničenja, zato što ne može da pravi izuzetak u slučaju Srbije, a da ta ista pravila ne važe i za druge. Međutim, Evropska Unija treba da ponudi Srbiji određene podsticaje tako da građani Srbije mogu da uvide benefite od prepuštanja Kosova a da se u međuvremenu brže integrišu u evropsku 25-torku.
RSE: Šta će biti presudno za donošenje odluke o statusu Kosova. Određeni principi kojima će se rukovoditi međunarodna zajednica, ili lobiranje. Poznato je da je albanski lobi mnogo aktivniji i uticajniji nego srpski, pre svega u SAD.
LARABI: Mislim da će određeni principi biti odlučujući. Ne mislim da lobiranje može bitno da utiče. Na kraju, Srbi treba da shvate da njihova budućnost leži u integraciji u Evropsku Uniju i da ih Kosovo samo opterećenje, da je kočnica na tom putu. Istovremeno, Albanci moraju da uvide da je nužno da se kvalifikuju za nezavisnost, to znači da prihvate određene principe o kojima sam govorio, kao što su uvažavanje granica svojih suseda, jačanje demokratskih institucija i poštovanje prava srpske manjine.
RSE: Da li je moguće rešenje koje će svi prihvatiti. S jedne strane, SAD i Evropska Unija podržavaju neku vrstu nezavisnosti Kosova. Na drugoj su Rusija i Kina, kao stalne članice Saveta bezbednosti, koji treba da verifikuje odluku o statusu Kosova. Kako Zapad može da ubedi Moskvu i Peking da prihvate uslovnu nezavisnost Kosova a potom i potpunu.
LARABI: To neće biti nimalo lako i pregovori će biti veoma teški. Mislim da se stav Rusije delimično promenio. U prošlosti je Kremlj gledao na Kosovo i Čečeniju kao slična pitanja, tačnije protivio se nezavisnosti Kosova jer bi to moglo da služi kao presedan i za iste zahteve Čečenije. Od skora je, međutim, Rusija više zainteresovana za očuvanje kontrole u Južnoj Osetiji, zatim Abkhaziji, proruskim područjima u Gruziji koja ne poštuju centralnu vlast ove države, smatrajući da može da utiče na njihovo osamostaljivanje i zato je unekoliko promenila stav o statusu Kosova. Pozicija Kine je nešto drugačija ali ne znam kakav će biti njen stav na kraju.
RSE: SAD su imenovale Frenka Viznera za svog predstavnika tokom pregovora o statusu Kosova. U pojedinim srpskim političkim krugovima se smatra da će on biti pristrasan jer je blizak prijatelj sa Ričardom Holbrukom, koji javno podržava nezavisnost Kosova.
LARABI: Ne, to nije tačno. Frenk Vizner je tokom svoje profesionalne karijere uvek ispoljavao integritet, nezavisnost i uveren sam da će to demonstrirati i u ovom slučaju.
RSE: O poziciji Crne Gore. Ova republika je sve bliža referendumu o državnom statusu. Stiče se utisak da je crnogorsko rukovodstvo ovoga puta nepokolebljivo u nameri da organizuje izjašnjavanje naroda bez obzira na još uvek nejasan stav Evropske Unije, koja, čini se i dalje favorizuje opciju očuvanja državne zajednice sa Srbijom. Ključno pitanje u ovom trenutku nije održavanje referenduma već koja je to većina neophodna da bi rezultat bio prihvačen kao legitiman.
LARABI: Nije jednostavno fiksirati procenat. Naravno, da je bolje da ta većina bude što očiglednija, a ne tesna.
RSE: Stiče se utisak da za razliku od SAD koje su spremne da podrže nezavisnost Crne Gore, Evropska Unija je uzdržanija, pribojavajući se verovatno sličnih zahteva i drugde u regionu.
LARABI: Mislim da ste u pravu. To je još uvek većinsko raspoloženje u Evropskoj Uniji. Međutim, taj stav se sve ubrazanije menja, naročito u poređenju sa periodom vladavine Slobodana Miloševića, kada je Crnoj Gori u slučaju osamostaljivanja pretila vojna intervencija iz Srbije. Smatram da je i u samoj Srbiji sve više onih koji misle da bi za nju samu bilo bolje da se obe republike osamostale. Zato je i stav Evropske Unije sve popustiljiviji o ovom pitanju.
RSE: Da li Srbija treba da prihvati nezavisnost Kosova i Crne Gore kao nešto što je neizbežno, ili bi i za nju samu to bilo bolje, jer bi napokon mogla da se okrene samoj sebi, da se pozabavi unutrašnjim problemima, jer se u ovih 15-20 godina bavila uglavnom nacionalnim pitanjem u regionu, a zanemarivala političke i društvene reforme.
LARABI: U pravu ste. Za Srbiju bi bilo mnogo bolje da uvidi tu realnost. Naravno, postavlja se pitanje kako to da prihvati psihološki, kulturološki, ali ne možete da terate ljude da žive zajedno ako to ne žele. Sudbina Srbije je vezana za Evropu, i što se pre otarasi tog nasleđa koje je opterećuje, lakše će ostvariti tu evropsku perspektivu. Tada će se lakše suočiti i sa svojim internim problemima. Naravno, nacionalistički krugova se suprostavljaju takvom pristupu i pokušavaju da ga blokiraju
