Subota, 5. novembar
Slobodan dan posle nekoliko napornih nedelja. Imala sam pakleni plan da odmorim mozak i da za vikend uopšte ne slusam i ne gledam vesti. Zabranila sam sebi kupovinu novina tog dana. Nekako mi je već puna glavi svih odvratnih vesti i odlučila sam da se bar dva dana ne trujem glupostima. Uspešna u takvoj nameri bila sam, međutim, samo do 17.00 sati, kada sam uključila Radio B92 da čujem dnevnik, a onda sam naravno gledala i vesti na svim televizijama.
Posledica gledanja vesti: još jedan nervni slom. Trojica optuženih za saradnju sa Zemunskim klanom pušteni su iz pritvora, jer suđenje nije završeno ni posle dve godine. Stvarno mi nije jasno zašto je pritvor, onima kojima se sudi, ograničen. Drugo: da li će neko odgovarati što nije doneta presuda u roku od dve godine? Neće, naravno. Po ko zna koji put odlučujem da se ne nerviram. Uveče, u skladu sa takvom odlukom, odlazim na večeru i na piće i super se provodim.
Nedelja, 6. novembar
Nedelja je dan koji provodim sa porodicom i prijateljima. Odlazak kod tate na nedeljni ručak je ritual kojeg se redovno pridržavam. Sprema odličnu klopu i to mu je hobi. Specijaliteti svih mogućih vrsta. Kada smo već svi za stolom, sledi pitanje: a šta je sledeći Insajder? Naravno, kao po automatizmu odgovaram: Neću uopšte da pričam o emisiji. Danas mi je slobodan dan. Svi za stolom kažu: 'ma da, pusti posao' i onda kreće analiza prethodne nedelje, ko je šta rekao od političara i tako unedogled. Onda uvek sledi moje pitanje: pa jel' morate baš uvek nedeljom da tupite o politici? Oni kažu: 'ma samo pitamo' i tako se nedeljni ručak pretvori u skupštinsku govornicu, a tek se uz dezert razgovara o nekim lepšim temama.
Ponedeljak, 7. novembar
Ponedeljak sam provela u Zagrebu. Jedna od tema, koju radimo za neki sledeći Insajder, zahtevala je odlazak u taj grad, na sastanak sa nekim važnim ljudima. U ponedeljak ranom zorom, kolima sa BG tablama, odlazim u Zagreb. Nacionalni incident koji se dogodio verovatno se dešava jednom u milion slučajeva, ali, naravno, dogodio se baš meni. U centru Zagreba neki taksista prvo svira, a onda na sledećem semaforu otvara prozor i usred gužve počinje da psuje i da urla…'majku vam srpsku'... i još sve i svašta što ide uz to. Bila sam ubeđena da toga vise nema i ceo dan sam bila pod utiskom da za neke ljude rat još nije završen. Zbog takvih zagriženih idiota i sa jedne i sa druge strane, Srbija i Hrvatska, u najgorem smislu te reči, oslikavaju pravi balkanizam. Mrzim sve što podseća na rat i nacionalni sukob. Ali očigledno nam zbog takvog mentaliteta nema pomoći.
Dolazim uveče kući, uključujem TV i, naravno, još jedan primer tog menatliteta, ali i srpskog primitivizma. Reč je o Velimiru Iliću, koji je tog dana ponovo imao napad. Ovoga puta izneo je tvrdnju, uz adekvatno urlanje i preteći ton, da B92 finansiraju kriminlaci. Stvarno je nekim ljudima u ovoj zemlji sve dozvoljeno. U nekoj drugoj, već posle prvog napada na novinare, ne bi mnogao da se bavi javnim poslom, a ne da bude ministar. I to za kapitalne investicije. Još jednom konstatujem, u zemlji Srbiji sve je moguće. I demonstrativno gasim TV.
Utorak, 8. novembar
Već sam u potpunoj panici zbog emisije koja treba da se emituje 21. novembra, a ja odlučujem da tog dana promenim temu. Realno, imam malo vremena da uradim to što sam smislila tog trenutka. Ipak, zakazujem sastanak sa urednicima i objašnjavam da neće ići ono što radim već dva meseca, nego da tema emisije, zbog važnosti i aktuelnosti, mora da se promeni. Oni se, naravno, hvataju za glavu, ali navikli su. Zadovoljna, valjda što sam sama sebi napravila problem, odlazim na slavu kod drugarice. Tema razgovora je, naravno, politika. U jednom trenutku neko od prisutnih poslednjom snagom zdravog razuma kaže: 'Pa dobro ljudi, da li ste normalni, nećemo valjda ponovo o svim tim idiotima koji nam i ovako uništavaju život?'. U trenutku se svi složimo sa konstatacijom i ostajemo do kasnih jutarnjih sati u potpuno lakim temama za razgovor. Pravo osveženje za mozak.
Sreda, 9. novembar
Uopšte ne znam u čemu mi je prošao dan, ali veći deo u kukanju nad sopstvenom sudbinom kako ću da stignem da uradim emisiju čiju sam temu sama promenila u minut do 12. Ljudi koji sa mnom rade Insajder postavljaju mi standardno pitanje: 'dobro, da li si normalna, kako ćemo stići to da uradimo?!'. A onda, pošto sam im već naparavila dovoljno veliki pakao, ubeđujem i njih i sebe da ćemo stići, jer je u pitanju toliko važna stvar da nema šanse da radim bilo šta drugo. I tako ukrug, sve do uveče, kada sam sa drugaricama izašla na piće i jednu pravu žensku trač partiju.
Čevtrtak, 10. novembar
Nekako smo uspeli da dođemo do presude Vrhovnog suda kojom je ukinuta oslobađajuća presuda Makinoj grupi za ubistvo generala policije Boška Buhe. U obrazloženju se navodi da oslobađajuća presuda sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka. To je za nas bila jako važna vest, jer se emisija Insajder u junu ove godine bavila upravo tom i takvom oslobađajućom presudom. Tada su tabloidi krenuli u kampanju protiv nas baš zbog toga što smo se usudili da javno postavimo pitanje: kako je moguće da jedna tako opasna kriminalna grupa završi na slobodi? Sada su svi, kao odgovor, dobili odluku Vrhovnog suda kojom je oslobađajuća presuda Makinoj grupi ukinuta.
Petak, 11. novembar
Sat me je probudio već u 9.00 zato što sam tog dana imala potpuni haos. Čak sedam sastanaka sa nekim raznim likovima. Svako priča svoju priču. Misli da je najpametniji i tvrdi da je najiskreniji. Bavim se emisijom, ubeđena da se tog dana uopšte neću baviti dnevnim informacijma, jer samo gubim vreme. Međutim, u jednom trenutku zvoni mi telefon i sa druge strane čujem pitanje sa potpuno zgroženim glasom: da li si čitala NIN? Kažem nisam i neću danas da se bavim glupostima, ali sam već sledećeg minuta bila ispred računara, nakačena na sajt te nedeljne novine. Stvarno skandal.!!! Navodno objavljuju foto robot - do sada nepoznatog - učesnika u atentatu na Đinđića. Pridružuje im se i Kurir koji prenosi saznanja NIN-a. U tom epohalnom otkriću sve pomešano, očigledno namerno. Nije jasno šta je pisac hteo da kaže, ali iz svega je jedino jasno da će se Srbija ponovo suočiti sa kampanjom koju vode uvek jedni te isti ljudi i to uvek kada se privodi kraju neki sudski proces u kojem je apsolutno jasno ko je zločinac, a ko žrtva. U ovom slučaju u pitanju je suđenje za ubistvo premijera Srbije. Čitam te novine i ne mogu da verujem. Po ko zna koji put se pitam kako je moguće da neko objavi takav tekst koji ide u prilog samo advokatima odbrane. I da još sve predstavi kao senzacionlano otkriće!!?? Uz konstataciju STRAŠNO i ono neizbežno obećanje samoj sebi koje glasi NEĆU DA SE NERVIRAM, završena je još jedna radna nedelja.
Slobodan dan posle nekoliko napornih nedelja. Imala sam pakleni plan da odmorim mozak i da za vikend uopšte ne slusam i ne gledam vesti. Zabranila sam sebi kupovinu novina tog dana. Nekako mi je već puna glavi svih odvratnih vesti i odlučila sam da se bar dva dana ne trujem glupostima. Uspešna u takvoj nameri bila sam, međutim, samo do 17.00 sati, kada sam uključila Radio B92 da čujem dnevnik, a onda sam naravno gledala i vesti na svim televizijama.
Posledica gledanja vesti: još jedan nervni slom. Trojica optuženih za saradnju sa Zemunskim klanom pušteni su iz pritvora, jer suđenje nije završeno ni posle dve godine. Stvarno mi nije jasno zašto je pritvor, onima kojima se sudi, ograničen. Drugo: da li će neko odgovarati što nije doneta presuda u roku od dve godine? Neće, naravno. Po ko zna koji put odlučujem da se ne nerviram. Uveče, u skladu sa takvom odlukom, odlazim na večeru i na piće i super se provodim.
Nedelja, 6. novembar
Nedelja je dan koji provodim sa porodicom i prijateljima. Odlazak kod tate na nedeljni ručak je ritual kojeg se redovno pridržavam. Sprema odličnu klopu i to mu je hobi. Specijaliteti svih mogućih vrsta. Kada smo već svi za stolom, sledi pitanje: a šta je sledeći Insajder? Naravno, kao po automatizmu odgovaram: Neću uopšte da pričam o emisiji. Danas mi je slobodan dan. Svi za stolom kažu: 'ma da, pusti posao' i onda kreće analiza prethodne nedelje, ko je šta rekao od političara i tako unedogled. Onda uvek sledi moje pitanje: pa jel' morate baš uvek nedeljom da tupite o politici? Oni kažu: 'ma samo pitamo' i tako se nedeljni ručak pretvori u skupštinsku govornicu, a tek se uz dezert razgovara o nekim lepšim temama.
Ponedeljak, 7. novembar
Ponedeljak sam provela u Zagrebu. Jedna od tema, koju radimo za neki sledeći Insajder, zahtevala je odlazak u taj grad, na sastanak sa nekim važnim ljudima. U ponedeljak ranom zorom, kolima sa BG tablama, odlazim u Zagreb. Nacionalni incident koji se dogodio verovatno se dešava jednom u milion slučajeva, ali, naravno, dogodio se baš meni. U centru Zagreba neki taksista prvo svira, a onda na sledećem semaforu otvara prozor i usred gužve počinje da psuje i da urla…'majku vam srpsku'... i još sve i svašta što ide uz to. Bila sam ubeđena da toga vise nema i ceo dan sam bila pod utiskom da za neke ljude rat još nije završen. Zbog takvih zagriženih idiota i sa jedne i sa druge strane, Srbija i Hrvatska, u najgorem smislu te reči, oslikavaju pravi balkanizam. Mrzim sve što podseća na rat i nacionalni sukob. Ali očigledno nam zbog takvog mentaliteta nema pomoći.
Dolazim uveče kući, uključujem TV i, naravno, još jedan primer tog menatliteta, ali i srpskog primitivizma. Reč je o Velimiru Iliću, koji je tog dana ponovo imao napad. Ovoga puta izneo je tvrdnju, uz adekvatno urlanje i preteći ton, da B92 finansiraju kriminlaci. Stvarno je nekim ljudima u ovoj zemlji sve dozvoljeno. U nekoj drugoj, već posle prvog napada na novinare, ne bi mnogao da se bavi javnim poslom, a ne da bude ministar. I to za kapitalne investicije. Još jednom konstatujem, u zemlji Srbiji sve je moguće. I demonstrativno gasim TV.
Utorak, 8. novembar
Već sam u potpunoj panici zbog emisije koja treba da se emituje 21. novembra, a ja odlučujem da tog dana promenim temu. Realno, imam malo vremena da uradim to što sam smislila tog trenutka. Ipak, zakazujem sastanak sa urednicima i objašnjavam da neće ići ono što radim već dva meseca, nego da tema emisije, zbog važnosti i aktuelnosti, mora da se promeni. Oni se, naravno, hvataju za glavu, ali navikli su. Zadovoljna, valjda što sam sama sebi napravila problem, odlazim na slavu kod drugarice. Tema razgovora je, naravno, politika. U jednom trenutku neko od prisutnih poslednjom snagom zdravog razuma kaže: 'Pa dobro ljudi, da li ste normalni, nećemo valjda ponovo o svim tim idiotima koji nam i ovako uništavaju život?'. U trenutku se svi složimo sa konstatacijom i ostajemo do kasnih jutarnjih sati u potpuno lakim temama za razgovor. Pravo osveženje za mozak.
Sreda, 9. novembar
Uopšte ne znam u čemu mi je prošao dan, ali veći deo u kukanju nad sopstvenom sudbinom kako ću da stignem da uradim emisiju čiju sam temu sama promenila u minut do 12. Ljudi koji sa mnom rade Insajder postavljaju mi standardno pitanje: 'dobro, da li si normalna, kako ćemo stići to da uradimo?!'. A onda, pošto sam im već naparavila dovoljno veliki pakao, ubeđujem i njih i sebe da ćemo stići, jer je u pitanju toliko važna stvar da nema šanse da radim bilo šta drugo. I tako ukrug, sve do uveče, kada sam sa drugaricama izašla na piće i jednu pravu žensku trač partiju.
Čevtrtak, 10. novembar
Nekako smo uspeli da dođemo do presude Vrhovnog suda kojom je ukinuta oslobađajuća presuda Makinoj grupi za ubistvo generala policije Boška Buhe. U obrazloženju se navodi da oslobađajuća presuda sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka. To je za nas bila jako važna vest, jer se emisija Insajder u junu ove godine bavila upravo tom i takvom oslobađajućom presudom. Tada su tabloidi krenuli u kampanju protiv nas baš zbog toga što smo se usudili da javno postavimo pitanje: kako je moguće da jedna tako opasna kriminalna grupa završi na slobodi? Sada su svi, kao odgovor, dobili odluku Vrhovnog suda kojom je oslobađajuća presuda Makinoj grupi ukinuta.
Petak, 11. novembar
Sat me je probudio već u 9.00 zato što sam tog dana imala potpuni haos. Čak sedam sastanaka sa nekim raznim likovima. Svako priča svoju priču. Misli da je najpametniji i tvrdi da je najiskreniji. Bavim se emisijom, ubeđena da se tog dana uopšte neću baviti dnevnim informacijma, jer samo gubim vreme. Međutim, u jednom trenutku zvoni mi telefon i sa druge strane čujem pitanje sa potpuno zgroženim glasom: da li si čitala NIN? Kažem nisam i neću danas da se bavim glupostima, ali sam već sledećeg minuta bila ispred računara, nakačena na sajt te nedeljne novine. Stvarno skandal.!!! Navodno objavljuju foto robot - do sada nepoznatog - učesnika u atentatu na Đinđića. Pridružuje im se i Kurir koji prenosi saznanja NIN-a. U tom epohalnom otkriću sve pomešano, očigledno namerno. Nije jasno šta je pisac hteo da kaže, ali iz svega je jedino jasno da će se Srbija ponovo suočiti sa kampanjom koju vode uvek jedni te isti ljudi i to uvek kada se privodi kraju neki sudski proces u kojem je apsolutno jasno ko je zločinac, a ko žrtva. U ovom slučaju u pitanju je suđenje za ubistvo premijera Srbije. Čitam te novine i ne mogu da verujem. Po ko zna koji put se pitam kako je moguće da neko objavi takav tekst koji ide u prilog samo advokatima odbrane. I da još sve predstavi kao senzacionlano otkriće!!?? Uz konstataciju STRAŠNO i ono neizbežno obećanje samoj sebi koje glasi NEĆU DA SE NERVIRAM, završena je još jedna radna nedelja.
