Iako ustavno-pravno tumačenje republičkog Ustava ingerencije, kada je reč o vođenju spoljne politike, prenosi na Savet ministara Državne zajednice i republičku Vladu, veoma je važno da se i predsednik Republike uključi u rešavanje pitanja koja su od ključnog državnog interesa, kaže u izjavi za naš program savetnik premijera Vojislava Koštunice, Aleksandar Simić. On takođe smatra da je od izuzetnog značaja da obe grane izvršne vlasti, dakle i i predsednik i premijer Srbije budu zastupljeni u predstojećim pregovirima o statusu Kosova, a o samim ingerencijama predsednika Srbije Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice, kaže:
“Da li će oni biti zastupljena na podjednakom nivou u smislu kopredsednika ili će biti zastupljeni tako što će neko biti predsednik, a neko potpredsednik, to je pitanje koje više zadire u politički dogovor, a ja mislim da bi taj dogovor trebao da bude takav da ne ostavi ni milimetar tumačenju da neko je nad nekim. Jer, zaista je Ustav tu je veoma jasan u smislu ovlašćenja i jedne glave, a izvršne vlasti i druge, dakle, ni jedna ni druga nisu tako da kažem nadređena. Predsednik Republike odgovara direktno građanima, ali odgovara i Parlamentu ako eventualno prekrši Ustav, a predsednik Vlade direktno odgovara Parlamentu, jer ga on i bira. Tako da ja mislim da će se to rešiti tako da u stvari podjednako ta odgovornost bude na neki način bude raspodeljena kao i podjednako raspodeljena prava.”
S druge strane, savetnik predsednika Srbije Dušan Bataković nije želeo da ulazi u suštinu ovih odnosa:
“Ne, to ne mogu da komentarišem, nije to moja nadležnost. Nije moj posao da komentarišem dnevne događaje. To je stvar koja u toku, nije završena.”
Sa stanovišta stava srpskog pregovaračkog tima, nevažno je ko će voditi pregovore jer postoji opšta saglasnost političkih subjekata u Srbiji da Kosovo ne može dobiti nezavisnost, smatra predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije Jovan Palalić:
“Nikada nijedan političar u Srbiji, a pogotovu mogu da kažem predsednik DSS, neće dopustiti niti će ući u takvu vrstu aranžmana da Kosovo bude nezavisno. To je prosto jedan međunarodni standard. Ne može se nametati odluka da jedan deo države bude oduzet. Koliko znam takve stavove su podržali svi politički faktori u Srbiji. To je prvi put prilika da se svi ključni politički subjekti u Srbiji pokupe oko najvažnijeg državnog pitanja.”
Sličnog mišljenja je i poslanica Demokratsle stranke Lejla Ruždić, koja ističe da je na sastanku državnog vrha odnosno predsednika Državne zajednice, predsednika država članica i dvojice premijera dogovoreno da bude ispoštovan suverenitet Srbije, ali i visok stepen autonomije, kako za Albance tako i za Srbe. Ona takođe izražava nadu da će se premijer Srbije Vojislav Koštunica držati ovog dogovora:
“Pretpostavljam, ako šest ljudi bude stajalo na stanovištu dogovorenom da jedan predsednik jedne vlade u toj kombinaciji će morati, njemu čak to neće biti ni teško, da ono što se dogovorio i konačno poštuje.”
Uprkos ovakvim tumačenjima, politički analitičar iz Pakta za stabilnost Jugoistične Evrope Jelena Milić smatra da bi odluka da Tadić i Koštunica budu kopresedavajući beogradskog pregovaračnog tima predstavljala kombinaciju dva faktora, borbe za politički primat i bojazni za preuzimanje odgovornosti za eventualni neuspeh pregovora po srpsku stranu i podvlači:
“Mislim da je kombinacija pritiska i međunarodne zajednice da se uzme politička odgovornost i da se na kraju krajeva zaštiti ili jedna ili druga strana od preuzimanja rizika u slučaju eventualnog nepovoljnog ishoda pregovora koji je vrlo verovatan.”
Naposletku Aleksandar Simić, savetnik srpskog premijera, ističe da opaske da rešenje o kopresedavajućim proizilazi iz straha od neuspeha ne stoje i to ovako obrazlaže:
“Ova generacija političara verovatno neće pred sobom imati ozbiljniji politički izazov nego što su predstojeći pregovori o političkom rešavanju kosmetske krize. To je verovatno najozbiljniji državni izazov za Srbiju i Državnu zajednicu u narednom, ja bi rekao, verovatno nedefinisanom periodu vremena i prosto ne mogu da zamislim političara koji bi izbegao da uzme učešće u tako jakom političkom izazovu.”
“Da li će oni biti zastupljena na podjednakom nivou u smislu kopredsednika ili će biti zastupljeni tako što će neko biti predsednik, a neko potpredsednik, to je pitanje koje više zadire u politički dogovor, a ja mislim da bi taj dogovor trebao da bude takav da ne ostavi ni milimetar tumačenju da neko je nad nekim. Jer, zaista je Ustav tu je veoma jasan u smislu ovlašćenja i jedne glave, a izvršne vlasti i druge, dakle, ni jedna ni druga nisu tako da kažem nadređena. Predsednik Republike odgovara direktno građanima, ali odgovara i Parlamentu ako eventualno prekrši Ustav, a predsednik Vlade direktno odgovara Parlamentu, jer ga on i bira. Tako da ja mislim da će se to rešiti tako da u stvari podjednako ta odgovornost bude na neki način bude raspodeljena kao i podjednako raspodeljena prava.”
S druge strane, savetnik predsednika Srbije Dušan Bataković nije želeo da ulazi u suštinu ovih odnosa:
“Ne, to ne mogu da komentarišem, nije to moja nadležnost. Nije moj posao da komentarišem dnevne događaje. To je stvar koja u toku, nije završena.”
Sa stanovišta stava srpskog pregovaračkog tima, nevažno je ko će voditi pregovore jer postoji opšta saglasnost političkih subjekata u Srbiji da Kosovo ne može dobiti nezavisnost, smatra predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije Jovan Palalić:
“Nikada nijedan političar u Srbiji, a pogotovu mogu da kažem predsednik DSS, neće dopustiti niti će ući u takvu vrstu aranžmana da Kosovo bude nezavisno. To je prosto jedan međunarodni standard. Ne može se nametati odluka da jedan deo države bude oduzet. Koliko znam takve stavove su podržali svi politički faktori u Srbiji. To je prvi put prilika da se svi ključni politički subjekti u Srbiji pokupe oko najvažnijeg državnog pitanja.”
Sličnog mišljenja je i poslanica Demokratsle stranke Lejla Ruždić, koja ističe da je na sastanku državnog vrha odnosno predsednika Državne zajednice, predsednika država članica i dvojice premijera dogovoreno da bude ispoštovan suverenitet Srbije, ali i visok stepen autonomije, kako za Albance tako i za Srbe. Ona takođe izražava nadu da će se premijer Srbije Vojislav Koštunica držati ovog dogovora:
“Pretpostavljam, ako šest ljudi bude stajalo na stanovištu dogovorenom da jedan predsednik jedne vlade u toj kombinaciji će morati, njemu čak to neće biti ni teško, da ono što se dogovorio i konačno poštuje.”
Uprkos ovakvim tumačenjima, politički analitičar iz Pakta za stabilnost Jugoistične Evrope Jelena Milić smatra da bi odluka da Tadić i Koštunica budu kopresedavajući beogradskog pregovaračnog tima predstavljala kombinaciju dva faktora, borbe za politički primat i bojazni za preuzimanje odgovornosti za eventualni neuspeh pregovora po srpsku stranu i podvlači:
“Mislim da je kombinacija pritiska i međunarodne zajednice da se uzme politička odgovornost i da se na kraju krajeva zaštiti ili jedna ili druga strana od preuzimanja rizika u slučaju eventualnog nepovoljnog ishoda pregovora koji je vrlo verovatan.”
Naposletku Aleksandar Simić, savetnik srpskog premijera, ističe da opaske da rešenje o kopresedavajućim proizilazi iz straha od neuspeha ne stoje i to ovako obrazlaže:
“Ova generacija političara verovatno neće pred sobom imati ozbiljniji politički izazov nego što su predstojeći pregovori o političkom rešavanju kosmetske krize. To je verovatno najozbiljniji državni izazov za Srbiju i Državnu zajednicu u narednom, ja bi rekao, verovatno nedefinisanom periodu vremena i prosto ne mogu da zamislim političara koji bi izbegao da uzme učešće u tako jakom političkom izazovu.”
