Od marta 2002. godine do danas 180 osoba u Srbiji bile su žrtve trgovine ljudima. Najveći broj njih su žene, a poslednje dve godine čak 56 odsto žrtava su deca, govore podaci nevladine organizacije Astra. Ove brojke predstavljaju samo vrh ledenog brega jer, kako je za naš program rekla Aleksandra Jovanović iz Astre, zvanične podatke treba pomnožiti nekoliko puta da bi se dobila realna slika:
“Ono što je veoma zabrinjavajuće, a to je da od ovih 180 žrtava, 70 posto su osobe koje potiču sa prostora Srbije i Crne Gore. Znači, radi se o našim državljankama, čime se zapravo razbija stereotip i predrasuda da su to uglavnom u pitanju neke tamo Ukrajinke, Moldavke, Rumunke. Nažalost trgovina ljudima postoji na našim prostorima.”
Ozbiljnost problema trgovina ljudima vlast u Srbiji shvatila je tek nedavno, pa je u aprilu 2003. u zakon uvršteno i to delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 15 godina. Rezultati su sledeći: zbog trgovine ljudima u 2004. je u osam sudskih procesa kažnjeno 16 osoba od šest meseci do četiri godine zatvora, među kojima i jedan policajac. U 2005. izrečena je samo jedna nepravosnažna presuda, kojom je osuđeno pet lica na kazne od tri do osam godina. Dakle, mali broj počinilaca izveden je pred lice pravde, a kao glavni problem u borbi protiv trgovine ljudima stručnjaci navode male kazne. Zoran Marković, predsednik Društva sudija Srbije, kaže da su zakonska rešenja po kojima se sudi za trgovinu ljudima po evropskim standardima, ali da je problem individualizacija kazne:
“Kazna je na neki način stav društva prema učiniocu krivičnog dela, koliko ga i kako osuđuje. Sudija je taj koji izražava stav društva. Očigledno da je potrebno podići nivo svesti sudija o tome koliko je jedno krivično delo ozbiljno. Znači tek nam predstoji stvaranje takozvane sudske prakse u vezi visine kazne koja treba da se izriče takvim učiniocima krivičnih dela.”
Trgovina ljudima po visini zarade na trećem je mestu kriminalnih delatnosti, iza prodaje droge i oružja čiji organizatori na vrhu piramide zarađuju ogromne svote novca. Zato bi, smatra Branka Bančević, predsednik Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici borba protiv trgovaca ljudima imala najveći efekat ako bi im se sudskim presudama pored dugogodišnjeg zatvora, određivala i kazna konfiskacije imovine stečene kriminalom:
“Oduzeti mu imovinu od nekoliko miliona dolara, to je daleko teža kazna za izvršioca nego sam zatvor. Zatvorska kazna od dve godine, pa još malo uslovni otpust, pa će taj neki da izađe, recimo, za godinu, godinu i po dana.”
Srbija je uglavnom tranzitna zemlja u lancu trgovine ljudima i registrovane su četiri rute preko kojih kriminalci odvode žrtve prema Zapadu. Dešava se da im u tom poslu, naravno za novčanu nadoknadu, pomažu i neki od domaćih carinika i policajaca. Zbog toga je, kaže Milan Žarković iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, policija pojačala kontrolu u svojim redovima:
“Sama činjenica da je jedan pripadnik MUP osuđen za učešće u ovom krivičnom delu govori da se naše ministarstvo dosta aktivno odnosi prema ovoj problematici. Mi smo formirali specijalne policijske timove za borbu protiv trgovine ljudima, odradili smo edukaciju svih njenih pripadnika. Ministarstvo svakako kao i u drugim segmentima želi da i svoje redove pročisti, pogotovo da spreči njihovo kriminalno angažovanje u ovom vrlo ozbiljnom zločinu.”
Dakle, nema čarobnog štapića kojim bi se preko noći rešio problem trgovine ljudima, ali ključ bi, kako zaključuje Aleksandra Jovanović iz Astre, ipak mogao biti u sledećem:
“To da se najčešće govori da je uzrok trgovine ženama upravo u siromaštvu, tako da na neke dugoročne staze ono što država mora da uradi, a to je da na jedan sistematski način zapravo iskoreni siromaštvo.”
*****
Od završetka sukoba na Kosovu trgovina ljudima i njihovo korišćenje u prostituciji beleži povećanje. Prema organizacijama koje se bave rehabilitacijom žrtava trgovine, još više uznemirava činjenica da je Kosovo postalo zemlja porekla trgovine i prostitucije.
Sevdije Ahmeti, iz Centra za zaštitu žene i deteta u Prištini, kaže da su 90 odsto žrtava trgovine i prostitucije poreklom sa Kosova. Želja za bogatijim životom i teško socijalno i ekonomsko stanje su glavni razlozi da mlade devojke postaju žrtvama trgovca belim robljem, ističe gospođa Ahmeti. Iz jedne studije koju je ovaj centar uradio proizilazi da su 62 odsto domaćih žrtava koje su tretirane iz ruralnih delova Kosova, 38 su žrtve iz gradskih sredina. Podaci pokazuju da su 81 odsto žrtava maloletnice, dok je nivo njihovog obrazovanja vrlo nizak:
“Od januara 2000. godine do jula 2005. godine mi smo posredovali kod 506 žrtava. To su nova imena. Tome dodajte još 350 dece o kojima mi ne znamo ništa. Ta su deca između 13 i 16 godina. To je veliki broj.“
Predstavnici vlasti ističu da žrtve uglavnom rade po kafićima i restoranima širom Kosova. Međunarodna organizacija za migracije - IOM se uglavno bavi rehabilitacijom žrtava koja dolaze iz Istočne Evrope. Bekim Ajdini iz IOM-a ističe da je od 1999. godine do sada ova organizacija pomogla više od 500 žrtava, među njima je bilo i 60 žrtava sa Kosova. Ova organizacija, prema njegovim rečima, raznim projektima pokušava da pomogne rehabilitovanih žrtvama stvaranjem što boljih uslova za normalan život.
”Pružamo im pomoć u odeći i obući, psihološke i psihijatrijske konsultacije, zatim smeštaj. Ako se radi o domaćim žrtvama, onda se stvaraju posebni projekti reintegracije, koji će u suštini žrtvi pomoći da se vrati normalnom životu.”
Gospođa Ahmeti smatra da reintegracija žrtava predstavlja veliki problem. U većini slučajeva, iako se žrtva prima od strane porodice, vrlo teško se reintegriše u uži i širi krug porodice. Porodica ih gleda pogledima sramote, širi krug ih posmatra kao prostitutke, kaže gospođa Ahmeti. Ona ističe da ih nijedna strana ne gleda onako kako treba, kao žrtve:
“Njihov se život u potpunosti kontroliše, ne prihvataju se od strane sredine. Mi recimo tražimo promenu sredine, škole, ponekad i naselja. Ali šta da uradimo ako je klijent bio iz sredine u kojoj odlazi žrtva.”
U poslednjem izveštaju Međunarodne organizacije za migracije se kaže da ukoliko žrtva jednom padne u zamku mreže trgovine ljudima za nju je vrlo teško da kontroliše taj process. Lične stvari, pasoš i pare im se oduzimaju, dok je ona sama pod stalnom fizičkom i prsihičkom presijom. Tokom dana one se drže zatvorene u stanovima, dok su uveče prinuđene da se bave prostitucijom. One se, zavisno od starosne dobi, kupuju i prodaju od strane makroa za 100 za one koje su promenile nekoliko gazda, do 5.000 evra za kako kažu “nova lica”.
“Ono što je veoma zabrinjavajuće, a to je da od ovih 180 žrtava, 70 posto su osobe koje potiču sa prostora Srbije i Crne Gore. Znači, radi se o našim državljankama, čime se zapravo razbija stereotip i predrasuda da su to uglavnom u pitanju neke tamo Ukrajinke, Moldavke, Rumunke. Nažalost trgovina ljudima postoji na našim prostorima.”
Ozbiljnost problema trgovina ljudima vlast u Srbiji shvatila je tek nedavno, pa je u aprilu 2003. u zakon uvršteno i to delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 15 godina. Rezultati su sledeći: zbog trgovine ljudima u 2004. je u osam sudskih procesa kažnjeno 16 osoba od šest meseci do četiri godine zatvora, među kojima i jedan policajac. U 2005. izrečena je samo jedna nepravosnažna presuda, kojom je osuđeno pet lica na kazne od tri do osam godina. Dakle, mali broj počinilaca izveden je pred lice pravde, a kao glavni problem u borbi protiv trgovine ljudima stručnjaci navode male kazne. Zoran Marković, predsednik Društva sudija Srbije, kaže da su zakonska rešenja po kojima se sudi za trgovinu ljudima po evropskim standardima, ali da je problem individualizacija kazne:
“Kazna je na neki način stav društva prema učiniocu krivičnog dela, koliko ga i kako osuđuje. Sudija je taj koji izražava stav društva. Očigledno da je potrebno podići nivo svesti sudija o tome koliko je jedno krivično delo ozbiljno. Znači tek nam predstoji stvaranje takozvane sudske prakse u vezi visine kazne koja treba da se izriče takvim učiniocima krivičnih dela.”
Trgovina ljudima po visini zarade na trećem je mestu kriminalnih delatnosti, iza prodaje droge i oružja čiji organizatori na vrhu piramide zarađuju ogromne svote novca. Zato bi, smatra Branka Bančević, predsednik Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici borba protiv trgovaca ljudima imala najveći efekat ako bi im se sudskim presudama pored dugogodišnjeg zatvora, određivala i kazna konfiskacije imovine stečene kriminalom:
“Oduzeti mu imovinu od nekoliko miliona dolara, to je daleko teža kazna za izvršioca nego sam zatvor. Zatvorska kazna od dve godine, pa još malo uslovni otpust, pa će taj neki da izađe, recimo, za godinu, godinu i po dana.”
Srbija je uglavnom tranzitna zemlja u lancu trgovine ljudima i registrovane su četiri rute preko kojih kriminalci odvode žrtve prema Zapadu. Dešava se da im u tom poslu, naravno za novčanu nadoknadu, pomažu i neki od domaćih carinika i policajaca. Zbog toga je, kaže Milan Žarković iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, policija pojačala kontrolu u svojim redovima:
“Sama činjenica da je jedan pripadnik MUP osuđen za učešće u ovom krivičnom delu govori da se naše ministarstvo dosta aktivno odnosi prema ovoj problematici. Mi smo formirali specijalne policijske timove za borbu protiv trgovine ljudima, odradili smo edukaciju svih njenih pripadnika. Ministarstvo svakako kao i u drugim segmentima želi da i svoje redove pročisti, pogotovo da spreči njihovo kriminalno angažovanje u ovom vrlo ozbiljnom zločinu.”
Dakle, nema čarobnog štapića kojim bi se preko noći rešio problem trgovine ljudima, ali ključ bi, kako zaključuje Aleksandra Jovanović iz Astre, ipak mogao biti u sledećem:
“To da se najčešće govori da je uzrok trgovine ženama upravo u siromaštvu, tako da na neke dugoročne staze ono što država mora da uradi, a to je da na jedan sistematski način zapravo iskoreni siromaštvo.”
*****
Od završetka sukoba na Kosovu trgovina ljudima i njihovo korišćenje u prostituciji beleži povećanje. Prema organizacijama koje se bave rehabilitacijom žrtava trgovine, još više uznemirava činjenica da je Kosovo postalo zemlja porekla trgovine i prostitucije.
Sevdije Ahmeti, iz Centra za zaštitu žene i deteta u Prištini, kaže da su 90 odsto žrtava trgovine i prostitucije poreklom sa Kosova. Želja za bogatijim životom i teško socijalno i ekonomsko stanje su glavni razlozi da mlade devojke postaju žrtvama trgovca belim robljem, ističe gospođa Ahmeti. Iz jedne studije koju je ovaj centar uradio proizilazi da su 62 odsto domaćih žrtava koje su tretirane iz ruralnih delova Kosova, 38 su žrtve iz gradskih sredina. Podaci pokazuju da su 81 odsto žrtava maloletnice, dok je nivo njihovog obrazovanja vrlo nizak:
“Od januara 2000. godine do jula 2005. godine mi smo posredovali kod 506 žrtava. To su nova imena. Tome dodajte još 350 dece o kojima mi ne znamo ništa. Ta su deca između 13 i 16 godina. To je veliki broj.“
Predstavnici vlasti ističu da žrtve uglavnom rade po kafićima i restoranima širom Kosova. Međunarodna organizacija za migracije - IOM se uglavno bavi rehabilitacijom žrtava koja dolaze iz Istočne Evrope. Bekim Ajdini iz IOM-a ističe da je od 1999. godine do sada ova organizacija pomogla više od 500 žrtava, među njima je bilo i 60 žrtava sa Kosova. Ova organizacija, prema njegovim rečima, raznim projektima pokušava da pomogne rehabilitovanih žrtvama stvaranjem što boljih uslova za normalan život.
”Pružamo im pomoć u odeći i obući, psihološke i psihijatrijske konsultacije, zatim smeštaj. Ako se radi o domaćim žrtvama, onda se stvaraju posebni projekti reintegracije, koji će u suštini žrtvi pomoći da se vrati normalnom životu.”
Gospođa Ahmeti smatra da reintegracija žrtava predstavlja veliki problem. U većini slučajeva, iako se žrtva prima od strane porodice, vrlo teško se reintegriše u uži i širi krug porodice. Porodica ih gleda pogledima sramote, širi krug ih posmatra kao prostitutke, kaže gospođa Ahmeti. Ona ističe da ih nijedna strana ne gleda onako kako treba, kao žrtve:
“Njihov se život u potpunosti kontroliše, ne prihvataju se od strane sredine. Mi recimo tražimo promenu sredine, škole, ponekad i naselja. Ali šta da uradimo ako je klijent bio iz sredine u kojoj odlazi žrtva.”
U poslednjem izveštaju Međunarodne organizacije za migracije se kaže da ukoliko žrtva jednom padne u zamku mreže trgovine ljudima za nju je vrlo teško da kontroliše taj process. Lične stvari, pasoš i pare im se oduzimaju, dok je ona sama pod stalnom fizičkom i prsihičkom presijom. Tokom dana one se drže zatvorene u stanovima, dok su uveče prinuđene da se bave prostitucijom. One se, zavisno od starosne dobi, kupuju i prodaju od strane makroa za 100 za one koje su promenile nekoliko gazda, do 5.000 evra za kako kažu “nova lica”.
