Njegova poslednja pozorišna uloga bila je u Kralju Liru, koja je premijerno izvedena ove godine na sceni Ateljea 212. Sa tom predstavom je trebao da učestvuje na sarajevskom festivalu MESS, koji je završen upravo u petak uveče, ali bolest ga je sprečila. Publici u Sarajevu poslao je svoju poruku snimljenu u bolnici:
''Dobro veče. Ja se zovem Ljuba Tadić. Često sam u prošlom životu dolazio na MESS. MESS je bio značajna pozorišna manifestacija onoga vremena. Svi smo se radovali dolasku na MESS. Ovoga puta, u drugoj situaciji i u drugom vremenu, sam se poradovao da ću ponovo doći pred novu publiku MESS-a, da se pokažem, ali me je bolest sprečila. Pa vas zato molim za izvinjenje i razumevanje. Živeli da ste. Vaš, Ljuba Tadić.''
Večeras u Beču, gde smo pronašli upravnika Ateljea 212, glumca Svetozara Cvetkovića, premijera je filma Buđenje iz mrtvih, u kome igra i Ljuba Tadić.
Tadić je rođen 31. maja 1929. godine, u Uroševcu. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Debitovao je u Kragujevačkom pozorištu davne 1944. godine, odakle je potom prešao u Beograd. Počeo je da se bavi glumom još kao petnaestogodišnjak. U Beogradskom dramskom zaigrao je kao student. Igrao je, između ostalog, i u prvoj predstavi izvedenoj na sceni Ateljea 212 pre više od 45 godina, u drami Čekajući Godoa, Semjuela Beketa.
Glumio je u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama.
Tadic je za svoj rad nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda 1969. godine, Sedmojulsku nagradu Srbije dobio je 1970., prvi je dobitnik glumačke nagrade “Dobričin prsten”, a u bivšoj Jugoslaviji je četiri puta nagrađen zlatnom Arenom filmskog festivala u Puli.
Bio je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojima je ostvario veliki broj uloga, među kojima su upamćene njegove kreacije Otela, Kralja Lira, Edipa, Raskoljnikova, Sokrata u predstavi Sokratova odbrana i smrt:
''Smrt može biti samo jedno od ovoga dvoga. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer celo vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga - sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.''
Ljuba Tadić, iako se nije bavio politikom, prepoznao je opasnost od nacionalizama na čijem je talasu Slobodan Milošević došao na vlast. I krajem osamdesetih i u devedesetim godinama bio je žestoki protivnik mržnje i protivnik rata. Tokom svoje briljantne karijere, Ljuba Tadić je dao mnogo intervjua. Izdvajamo neke od njegovih iskrenih, beskompromisnih i britkih misli po kojima je bio čuven, skoro koliko i po ulogama koje je odigrao:
''Mi smo izgleda narod koji nije baš svestan onoga što mu se događa. Stalno nas vode neke sile. Budi Bog s nama. Znam po sebi. Uvek poverujem da će se dogoditi nešto bolje, pa počnem da hodam, pa da zviždim. Pa ono prođe malo vremena i odjedanput primetim da zviždim onima sa kojima smo išli protiv onih drugih. Mi Srbi smo jedno čudo. Čim vidimo blato, odmah uskočimo i valjamo se.''
''Nisam primetio da me neki mladi glumac imitira, a mene nije ni lako imitirati. Treba imati ovoliku glavu, oči i glas kao što su moji. Smatram da ima nešto i u mojoj glavi. Izgleda da voda u njoj bućka na drugačiji način nego u ostalima. Uostalom, nije mi žao što me niko ne imitira. Lepo je znati da si unikat.''
Ovu rečenicu je izgovorio u nedavnom intervju, a nagoveštava ono što će se dogoditi, sigurno mnogo brže nego što su slutili njegovi prijatelji:
''Kada sam pre išao ulicom, nije postojala šansa da svake dve minute ne prođe neko a da ga ne pozdravim, ili da on pozdravi mene. Znali smo se. Sada hodam i po jedan sat, a ne mogu da sretnem nikoga. I moji su više gore, na ovom groblju, nego ovde. To je tako.''
*****
Publicista i novinar Slavoljub Đukić, najbliži prijatelj Ljube Tadića, koji je sa njim proveo poslednje sate:
''Bili smo nerazdvojni. Bio sam praktično poslednji sa njim. Dok je bio u bolnici, obilazio sam ga. Sastajali smo se svaki dan u Maderi u jedan sat. I danas smo tamo bili. Sedeli smo u bašti. Bio je lep dan. Ljuba je bio vrlo raspoložen. Ćaskali smo o svemu i o nečem se dogovarali. Često smo se dogovarali šta ćemo uveče da gledamo na televiziji. Čuli smo se i po deset puta dnevno. Po običaju sam ga pratio. Prošli smo kroz park, prošetali se i kod Pravnog fakulteta me terao da idem kući. Ispratio sam ga do ulaza njegove kuće. Čak je on mene preveo preko ulice, što je bilo smešno. Otišao sam kući. Čim sam stigao, Snežana me zvala da je Ljubo pao. Dok sam dotrčao, sve je bilo gotovo. Čak je danas i bolje izgledao nego obično.''
Zagrebački glumac Pero Kvrgić govori o svom kolegi i prijatelju:
''Ljuba Tadić je bio jedan od najvećih glumaca. Često sam ga gledao u Dubrovniku, Beogradu, Zagrebu. Bio je Edip, Lir, Otelo, Klaudije. Igrao sam sa njim 1990. godine u Krležinim Zastavama. Bio je glumac fascinantne sugestije i snage. Bio je čovjek kojeg sam volio i glumac kojemu sam se divio.''
Beogradska glumica Mira Stupica:
''Srbija je opet ostala bez jednog velikana, bez jedne veličanstvene umetničke ličnosti, bez jednog dobrog, čestitog i iskrenog čoveka, vedrog čoveka iznad svega, jednog neobično velikog glumca i talenta. Rađaće se u ovoj zemlji, koja je plodna glumcima, još velikana, ali mislim da ćemo teško ponovo naći jednog Ljubu Tadića. Potpuno sam zgranuta njegovom smrću zbog toga što je njegova bolešljivost bila notorna. Već smo se navikli na njegovu bolešljivost koju je on jednom izuzetnom snagom i humorom prevazilazio. Za sve nas ovo je jedan veliki udarac. Žao mi je Ljube mnogo.''
Branko Cvejić, glumac i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta:
''Umro je najveći među nama. To je jako jednostavno. Otišao je onaj koji je bio prvi i najveći. Nemam šta više da kažem o njemu. Da pričam o njegovim ulogama u ovom momentu, bilo bi besmisleno. Uvek smo znali ko je prvi. Sada ćemo morati da se zamislimo nad tim.''
Dejan Mijač, poznati režiser:
''S teškom mukom mogu da iscedim iz sebe i dve rečenice. Otišao je naš kolega koji nije bio samo najbolji glumac koga smo imali u poslednjih sto godina, nego i jedna obavezujuća pojava koje se zove kriterij. Mislim da bez njega, ne samo da smo ostali bez čelnika, nego smo ostali u priličnoj meri i bez stuba koji pokazuje gde smo i koliko vredimo.''
Zagrebački glumac Izet Hajdarhodžić sa Ljubom Tadićem je bio prijatelj, generacijski kolega. U maju 1996. godine, u rubrici Most, Izet i Ljubo razgovarali su o kulturnoj suradnji među zemljama bivše Jugoslavije. Sa Ljubom, kaže Izet, vežu ga brojne uspomene:
''Ljubo i ja smo ista generacija. Rođeni smo iste godine. Još na Akademiji smo se upoznali, družili se i prepoznali kao ljudi sličnih razmišljanja, sličnih težnji u teatru i sličnih ljudskih osobina, koje su uvijek nama bile najvažnije. Ljuba je veliki umjetnik i veliki čovjek u svakom pogledu. Zajedno smo i radili. Sa Ljubom sam se u toku ratnih sukoba tri puta čuo putem vašeg radija. Kada su međunacionalni odnosi bili dosta teški, mi smo izrazili prijateljstvo, ljubav i povjerenje. Nikada iz moga života neće nestati Ljuba. On je dio moga života. Sjećat ću ga se do kraja svoga života kao prijatelja, druga i velikog čovjeka.''
''Dobro veče. Ja se zovem Ljuba Tadić. Često sam u prošlom životu dolazio na MESS. MESS je bio značajna pozorišna manifestacija onoga vremena. Svi smo se radovali dolasku na MESS. Ovoga puta, u drugoj situaciji i u drugom vremenu, sam se poradovao da ću ponovo doći pred novu publiku MESS-a, da se pokažem, ali me je bolest sprečila. Pa vas zato molim za izvinjenje i razumevanje. Živeli da ste. Vaš, Ljuba Tadić.''
Večeras u Beču, gde smo pronašli upravnika Ateljea 212, glumca Svetozara Cvetkovića, premijera je filma Buđenje iz mrtvih, u kome igra i Ljuba Tadić.
Tadić je rođen 31. maja 1929. godine, u Uroševcu. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Debitovao je u Kragujevačkom pozorištu davne 1944. godine, odakle je potom prešao u Beograd. Počeo je da se bavi glumom još kao petnaestogodišnjak. U Beogradskom dramskom zaigrao je kao student. Igrao je, između ostalog, i u prvoj predstavi izvedenoj na sceni Ateljea 212 pre više od 45 godina, u drami Čekajući Godoa, Semjuela Beketa.
Glumio je u više od 60 filmova i u mnogim radio i televizijskim dramama.
Tadic je za svoj rad nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda 1969. godine, Sedmojulsku nagradu Srbije dobio je 1970., prvi je dobitnik glumačke nagrade “Dobričin prsten”, a u bivšoj Jugoslaviji je četiri puta nagrađen zlatnom Arenom filmskog festivala u Puli.
Bio je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojima je ostvario veliki broj uloga, među kojima su upamćene njegove kreacije Otela, Kralja Lira, Edipa, Raskoljnikova, Sokrata u predstavi Sokratova odbrana i smrt:
''Smrt može biti samo jedno od ovoga dvoga. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer celo vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga - sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.''
Ljuba Tadić, iako se nije bavio politikom, prepoznao je opasnost od nacionalizama na čijem je talasu Slobodan Milošević došao na vlast. I krajem osamdesetih i u devedesetim godinama bio je žestoki protivnik mržnje i protivnik rata. Tokom svoje briljantne karijere, Ljuba Tadić je dao mnogo intervjua. Izdvajamo neke od njegovih iskrenih, beskompromisnih i britkih misli po kojima je bio čuven, skoro koliko i po ulogama koje je odigrao:
''Mi smo izgleda narod koji nije baš svestan onoga što mu se događa. Stalno nas vode neke sile. Budi Bog s nama. Znam po sebi. Uvek poverujem da će se dogoditi nešto bolje, pa počnem da hodam, pa da zviždim. Pa ono prođe malo vremena i odjedanput primetim da zviždim onima sa kojima smo išli protiv onih drugih. Mi Srbi smo jedno čudo. Čim vidimo blato, odmah uskočimo i valjamo se.''
''Nisam primetio da me neki mladi glumac imitira, a mene nije ni lako imitirati. Treba imati ovoliku glavu, oči i glas kao što su moji. Smatram da ima nešto i u mojoj glavi. Izgleda da voda u njoj bućka na drugačiji način nego u ostalima. Uostalom, nije mi žao što me niko ne imitira. Lepo je znati da si unikat.''
Ovu rečenicu je izgovorio u nedavnom intervju, a nagoveštava ono što će se dogoditi, sigurno mnogo brže nego što su slutili njegovi prijatelji:
''Kada sam pre išao ulicom, nije postojala šansa da svake dve minute ne prođe neko a da ga ne pozdravim, ili da on pozdravi mene. Znali smo se. Sada hodam i po jedan sat, a ne mogu da sretnem nikoga. I moji su više gore, na ovom groblju, nego ovde. To je tako.''
*****
Publicista i novinar Slavoljub Đukić, najbliži prijatelj Ljube Tadića, koji je sa njim proveo poslednje sate:
''Bili smo nerazdvojni. Bio sam praktično poslednji sa njim. Dok je bio u bolnici, obilazio sam ga. Sastajali smo se svaki dan u Maderi u jedan sat. I danas smo tamo bili. Sedeli smo u bašti. Bio je lep dan. Ljuba je bio vrlo raspoložen. Ćaskali smo o svemu i o nečem se dogovarali. Često smo se dogovarali šta ćemo uveče da gledamo na televiziji. Čuli smo se i po deset puta dnevno. Po običaju sam ga pratio. Prošli smo kroz park, prošetali se i kod Pravnog fakulteta me terao da idem kući. Ispratio sam ga do ulaza njegove kuće. Čak je on mene preveo preko ulice, što je bilo smešno. Otišao sam kući. Čim sam stigao, Snežana me zvala da je Ljubo pao. Dok sam dotrčao, sve je bilo gotovo. Čak je danas i bolje izgledao nego obično.''
Zagrebački glumac Pero Kvrgić govori o svom kolegi i prijatelju:
''Ljuba Tadić je bio jedan od najvećih glumaca. Često sam ga gledao u Dubrovniku, Beogradu, Zagrebu. Bio je Edip, Lir, Otelo, Klaudije. Igrao sam sa njim 1990. godine u Krležinim Zastavama. Bio je glumac fascinantne sugestije i snage. Bio je čovjek kojeg sam volio i glumac kojemu sam se divio.''
Beogradska glumica Mira Stupica:
''Srbija je opet ostala bez jednog velikana, bez jedne veličanstvene umetničke ličnosti, bez jednog dobrog, čestitog i iskrenog čoveka, vedrog čoveka iznad svega, jednog neobično velikog glumca i talenta. Rađaće se u ovoj zemlji, koja je plodna glumcima, još velikana, ali mislim da ćemo teško ponovo naći jednog Ljubu Tadića. Potpuno sam zgranuta njegovom smrću zbog toga što je njegova bolešljivost bila notorna. Već smo se navikli na njegovu bolešljivost koju je on jednom izuzetnom snagom i humorom prevazilazio. Za sve nas ovo je jedan veliki udarac. Žao mi je Ljube mnogo.''
Branko Cvejić, glumac i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta:
''Umro je najveći među nama. To je jako jednostavno. Otišao je onaj koji je bio prvi i najveći. Nemam šta više da kažem o njemu. Da pričam o njegovim ulogama u ovom momentu, bilo bi besmisleno. Uvek smo znali ko je prvi. Sada ćemo morati da se zamislimo nad tim.''
Dejan Mijač, poznati režiser:
''S teškom mukom mogu da iscedim iz sebe i dve rečenice. Otišao je naš kolega koji nije bio samo najbolji glumac koga smo imali u poslednjih sto godina, nego i jedna obavezujuća pojava koje se zove kriterij. Mislim da bez njega, ne samo da smo ostali bez čelnika, nego smo ostali u priličnoj meri i bez stuba koji pokazuje gde smo i koliko vredimo.''
Zagrebački glumac Izet Hajdarhodžić sa Ljubom Tadićem je bio prijatelj, generacijski kolega. U maju 1996. godine, u rubrici Most, Izet i Ljubo razgovarali su o kulturnoj suradnji među zemljama bivše Jugoslavije. Sa Ljubom, kaže Izet, vežu ga brojne uspomene:
''Ljubo i ja smo ista generacija. Rođeni smo iste godine. Još na Akademiji smo se upoznali, družili se i prepoznali kao ljudi sličnih razmišljanja, sličnih težnji u teatru i sličnih ljudskih osobina, koje su uvijek nama bile najvažnije. Ljuba je veliki umjetnik i veliki čovjek u svakom pogledu. Zajedno smo i radili. Sa Ljubom sam se u toku ratnih sukoba tri puta čuo putem vašeg radija. Kada su međunacionalni odnosi bili dosta teški, mi smo izrazili prijateljstvo, ljubav i povjerenje. Nikada iz moga života neće nestati Ljuba. On je dio moga života. Sjećat ću ga se do kraja svoga života kao prijatelja, druga i velikog čovjeka.''
