Da bi Simfonijskom orkestru RTV Beograda vratio nekadašnji ugled, Borislav Čičiovački angažovao je čuvenog holandskog dirigenta Davida Porselajna za umetničkog direktora, naravno u dogovoru sa aktuelnim rukovodstvom RTV Srbije. U martu ove godine potpisan je četverogodišnji ugovor, a u julu mesecu Davidu Porselajnu uručen je otkaz. Generalni direktor, Aleksandar Tijanić, nije smatrao potrebnim ni da razgovara sa Porselajnom, ni sa Čičovačkim. Ostali su bez posla, a njihova namera bila je da i domaćoj i međunarodnoj javnosti pokažu snagom najuniverzalnijeg i najcenjenijeg jezika, muzikom, da ovaj prostor nije samo spreman da ratuje. Reagovala je holandska ambasada i pojedini mediji. U tridesetdevetogodišnji život Borislava Čičovačkog nataložilo se dosta akademskog obrazovanja, neverovatnih iskustava, kao i različitih interesovanja i priznatih talenata.
Diplomirao je i magistrirao obou na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao biologiju. Govori engleski, holandski i nemački jezik. Završio je post diplomske studije oboe u Holandiji. Gotovo da ne postoji nagrada koju je mogao dobiti, a da nije, na prostorima bivše Jugoslavije za svoj muzički rad. Slično je i sa međunarodnom karijerom. Svirao je u Holandiji, Švedskoj, Austriji, Francuskoj, Mađarskoj. Kada je 1991. godine otišao u Holandiju na usavršavanje, Borislav Čičovački nije planirao da ostane desetak godina u inostranstvu. Ostao je zbog tragičnih događaja u Jugoslaviji. Nije ni hteo, ni mogao, da prihvati ratnu logiku ubijanja i stradanja, još manje da u tome učestvuje. U Amsterdamu je 1993. godine bio jedan od osnivača fondacije Barka koja je imala za cilj prezentovanje srpske kulture u inostranstvu. Organizovani su festivali naše muzike XX veka, slikarske izložbe, koncerti i Festival jugoslovenskog filma. U inostranstvu se Čičovački uspešno bavio i pisanjem. Napisao je zbirku pripovedaka U starini, ime mu beše Haemus, Nedopisane biografije i roman Crni kos, a po polju božuri. Kritike su bile veoma dobre. Nazvali su ga naslednikom Aleksandra Tišme i Danila Kiša. Rekli su da se od Čičovačkog može mnogo naučiti o toj dalekoj, raspadnutoj zemlji i njenim narodima. Na žalost, ni jedna knjiga nije prevedena kod nas. Čičovački piše novi roman za svog holandskog izdavača. Tema je - kako su živeli oni koji su zbog neprihvatanja rata postali emigranti i kako je onima koji su poverovali i vratili se.
Čičovački ne krije, već naglašava, da ga vređa grčevita odbrana znanju, žabokrečina, ksenofobija i izolovanost močnika u kulturnom i javnom životu. Nije teško složiti se sa ovim talentovanim muzičarom i piscem koji, na sreću, nije zaboravio šta je ljudskost i moralni čin.
****
RSE: ''Još sam pun entuzijazma u odnosu na ono što želim i što je moguće da uradim. Imamo šefa dirigenta i umetničkog direktora Davida Porselajna koji svojim renomeom pruža mogućnost da se naš ansambl dovede u poziciju značajnog evropskog orkestra. Imamo ponude za gostovanja u Holandiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Češkoj''. Kada ste to rekli?
ČIČOVAČKI: To sam rekao u maju mesecu ove godine, u jednom intervju. Od toga više ništa ne važi. Ponude su ostale, ali neće moći da budu ispunjene. Simfonijski orkestar nema više šefa dirigenta. Dao sam ostavku. Sve to što se planiralo u maju, sve te sjajne turneje, gostovanja, snimanja za inostrane diskografske kuće, o tome više nema reči i vraćamo se u ono prijašnje stanje, kada smo sami sebi dovoljni i kada svaki izlet u svet, koji nam se i ranije činio neverovatnim, sada postaje zaista takav. Ostajemo tu gde jesmo i tavorimo u mestu.
RSE: Osim gostovanja u Holandiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Češkoj, šta je još propalo?
ČIČOVAČKI: Ono što je meni najstrašnije je to što su propala snimanja za inostrane diskografske kuće. Vrlo konkretni planovi i predlozi stigli su od diskografske kuće CPO iz Hanovera koja je želela da sa Simfonijskim orkestrom i horom RTV Beograd snimi šest kompakt diskova za svoje potrebe. Firma iz Dizeldorfa je htela da snimi muziku belgijske kompozitorke. Diskografska kuća Stradivarijus iz Milana je želela da snimi kompakt disk sa srpskom muzikom. To su snimanja koja su bila predviđena za naredni period, za sezonu 2005./2006. Sve to je propalo jer je maestru uručen otkaz. Na osnovu toga sam i ja dao ostavku. Pored toga propala je cela koncertna sezona i sezone koje smo u napred planirali sa sjajnim solistima, uz izuzetnu saradnju sa Holandijom, Australijom, Nemačkom i Velikom Britanijom. Bilo je planirano da 2007. godine naš Simfonijski orkestar ide na gostovanje na londonski PROMS, jedan od najvećih muzičkih festivala koji postoji. Sve što je na osnovu toga moglo da se dogodi i što je moglo da bude u budućnosti ostvareno, je propalo.
RSE: Da li to odgovorni znaju?
ČIČOVAČKI: Mislim da znaju, ali da to nikoga ne zanima. Imam utisak da gotovo niko u to nije mogao da poveruje. Toliko je neverovatna snaga te naše izolovanosti, da neki polet ka takvom ostvarenju, što bi zaista naš Simfonijski orkestar svrstao u neke od značajnih ansambala u Evropi, gotovo kao da nije moguć. Iz tog neverovanja da je tako nešto moguće, što je posledica političke izolacije i svega što se događalo svih ovih godina, i nepoverenja u same sebe, ljudi nisu svesni onoga šta su izgubili. Kao da u magli postoji neki dvorac na koji treba da se popnemo. Postoje i lestvice, ali mi ne verujemo u njih i puštamo da taj zamak odluta, da nestane jer ne verujemo da imamo lestvice za koje možemo da se uhvatimo.
RSE: Zašto je došlo do tog otkaza?
ČIČOVAČKI: Zvanično obrazloženje u julu mesecu jeste da je RTS pred bankrotom i da zbog toga nije u mogućnosti da finansijski pokriva svoje obaveze za period koji je ugovor pokrivao, a to je četiri godine.
RSE: Da li je postojala mogućnost da te finansijske obaveze prema gostu izvrši neko drugi, obzirom na značaj te funkcije i na značaj čoveka koji je bio na toj funkciji?
ČIČOVAČKI: Uspeli smo da napravimo odlične dogovore sa Jugo koncertom i delimično sa Sava centrom, koji bi pokrivali najveći deo troškova za narednu sezonu, obzirom da bi se koncerti, koje smo planirali u oktobru, odigravali u koprodukciji sa tim organizacijama. Sve što bi se dešavalo u inostranstvu bi bilo finansijski pokriveno od strane organizatora iz inostranstva. Ostao je da se pokrije jedan manji deo u sledećoj godini. Unutar RTS-a apsolutno nije postojao niko ko je želeo o tome da razgovara.
RSE: Da li to znači da niste o tome razgovarali sa generalnim direktorom RTS-a?
ČIČOVAČKI: O tome sa generalnim direktorom nisam razgovarao. Sa njim sam razgovarao u maju mesecu kada mi je rekao da on smatra da je puno uradio za kulturu u RTS-u time što je maestra Porselajna doveo na mesto šefa dirigenta. U julu je on potpisao to razrešenje. Sa predsednikom Upravnog odbora tada nije moglo da se razgovara. Ni on nije pokazao spremnost da o tome razgovara. Niti sa direktorom Radija to nije bilo moguće, a pogotovo ne sa direktorom Televizije, koji mi je rekao da je on protivnik postojanja muzičke produkcije kao takve unutar RTS-a.
RSE: Kako je izgledao jedan razgovor odgovornih u RTS-u sa novinarima koji su zvali da pitaju oko tog otkaza?
ČIČOVAČKI: Koliko sam saznao, predsedik Upravnog odbora je odbijao pozive, a gospodin Tijanić je rekao da ga muzika ne zanima, da se muzikom ne bavi i da je zbog toga bio oslobođen hora u školi. Jedina osoba sa kojom sam mogao da razgovaram o tome i koja je razumela ceo problem i pokazala izuzetno dobru volju da taj problem pokuša da reši, je bio čovek van RTS-a, ministar kulture i medija, gospodin Kujadinović. Pošto nikakve inicijative i nikakvih ideja od strane generalnog direktora i direkcije RTS-a nije bilo, to se sve zaustavilo i ništa od toga nije urađeno. Ksenofobija i izolovanost su formirali stavove ljudi. Praktično da se više ne veruje u mogućnost da nešto bude bolje i drugačije. Vrlo je važno da postoji jako puno pojedinaca koji su osetili tu snagu i šta to znači. To su pre svega ljudi koji su studirali u inostranstvu, koji su imali neki dodir van naših prostora sa kulturom i muzikom. Ideja je bila snažna. Držala je i motivisala te ljude. To je moglo da se čuje na svakom koncertu, koji su bili na izuzetno visokom nivou, u proteklih pola godine. Prosto je nevrovatno da je tako nešto moguće. Ljudi ne veruju sami u sebe. To je jedna od velikih barijera.
RSE: Kako je reagovao David Porselajn kada je posle par meseci dobio otkaz?
ČIČOVAČKI: On je bio, najblaže rečeno, šokiran. Uradio je sve što je bilo moguće da bi se došlo do poboljšanja stanja u Simfonijskom orkestru, pre svega oko nabavke instrumenata, pošto ih nema dovoljno. Tu je ulagao i svoja lična sredstva. Kupovao je neke instrumente i donosio ih. Sam je učestvovao u porudžbini i isplati notnog materijala. Pisao je sve moguće ideje i zamisli kako bi svaki segment rada mogao da se ostvari i da bude u skladu sa načinom rada u Zapadnoj Evropi, Australiji i Americi. Hteo je o tome da razgovara sa svima. I razgovarao je puno pišući pisma i generalnom direktoru i predsedniku Upravnog odbora i direktoru Radija, na koja nikada nije dobijao odgovore. Širinu svojih kontakata je iskoristio za to da promoviše Simfonijski orkestar RTV Beograd, da ga poveže sa velikim i značajnim diskografskim centrima u Evropi. Moglo je u bliskoj budućnosti da dođe i do turnejo po Australiji.
RSE: Šta mu je bilo najteže da razume u Srbiji?
ČIČOVAČKI: Međusobno funkcionisanje ljudi.
RSE: Možete li u kratkim crtama da predstavite Davida Porselajna?
ČIČOVAČKI: On je jedan od vodećih holandskih dirigenata. Studirao je flautu, baroknu muziku i dirigovanje u Holandiji i Švajcarskoj. Kao takav, bio je vrlo zapažen i angažovan širom Evrope, počevši od Holandije, gde je dugo godina bio umetnički direktor holandskog Plesnog teatra, što je jedna od najznačajnijih umetničkih institucija u Holandiji. Veliki deo svoje karijere proveo je u Australiji gde je bio šef nekoliko simfonijskih orkestara. Bio je profesor na Konzervatoriju u Sidneju. Sada je stalni gost dirigent Sidnejske opere. Veoma su zapaženi njegovi nastupi u Nemačkoj. Snima za nekoliko diskografskih kuća, a najveći deo njegove karijere trenutno odvija se u Velikoj Britaniji gde je stalni gost dirigent Londonske filharmonije i BBC Simfonijskog orkestra. Vrlo je zapažen operski dirigent, kao i dirigent savremene muzike. Sarađivao je sa najvećim kompozitorima XX veka. U tom smislu je jedan od najvećih interpretatora muzike XX veka.
RSE: Kako je izgledalo uručivanje otkaza?
ČIČOVAČKI: Generalni sekretar RTS-a, prvi put u pratnji tumača engleskog jezika, pošto se do tada niko nije pojavljivao na sastancima ko je znao engleski jezik, je uručio pismo u kome je stajalo obrazloženje da zbog bankrotstva ne može da se nastavi saradnja, a da u vreme potpisivanja ugovora to nije moglo da se vidi.
RSE: Da li je iko sa njim razgovarao iza toga?
ČIČOVAČKI: Ne. Ni pre, ni posle.
RSE: Kakva je obaveza nacionalnih televizija prema nacionalnoj muzičkoj produkciji u Evropi?
ČIČOVAČKI: I u Holandiji, i u Francuskoj, i u Velikoj Britaniji, kao i u Švedskoj, gde god sam bio i gde god sam imao kontakata sa tim u vezi, nacionalna radio televizija jeste briga i o nacionalnoj muzičkoj baštini. U formi tela, kao što je hor i simfonijski orkestar, koji se neguju finansijski i sa poštovanjem i pažnjom, imaju zadatak da očuvaju nacionalno muzičko biće vezano za tradiciju evropske kulture. I hor i simfonijski orkestar jesu tradicija evropske muzičke kulture i oni kao takvi su jedni od nezaobilaznih stubova unutar nacionalnih radio i televizijskih kuća. Tome se poklanja izuzetno velika pažnja. Znam simfonijske orkestre i horove BBC-a ili holandskog radija, čiji je cilj da se na najbolji mogući način ostvari primarni cilj tih muzičkih ansambala. Održavaju se redovni koncerti, puno se snima, izdaju se kompakt diskovi, a posebna pažnja se poklanja nacionalnoj muzici, savremenoj i onoj starijoj iz XIX ili XX veka.
RSE: Da li je ova priča vezana za činjenicu da RTS nije transformisan u javni servis i da se on trenutno takmiči sa PINK-om?
ČIČOVAČKI: Sigurno je takmičenje sa PINK-om porazilo nacionalnu televiziju jer RTS ne bi trebala da se takmiči sa PINK-om. Baš zbog balasta onoga što PINK-u nije srodno, ne može fizički i praktično da izdrži bilo kakvo poređenje i takmičenje sa PINK-om. Tu je bitka izgubljena jer je polje za bitku loše izabrano. Kultura, edukacija i informisanje jesu ono što treba da bude primarno za nacionalnu televiziju. Smatram da u RTS-u ne postoji briga o kulturi. Postoji jedna površna briga koja je usmerena ka PINK takmičenju. Šta će da se dogodi prelaskom na javni servis, ne mogu da kažem jer sada sam siguran u to da ne postoji dobra volja unutar RTS-a da se o budućnosti muzičke produkcije razgovara na način koji muzička produkcija zaslužuje i koji mora da ima. Kakva će da bude finansijsko-organizaciona baza za dalje funkcionisanje muzičke produkcije, ne znam, obzirom na to da postoji jaka struja unutar RTS-a koja smatra da tako nešto RTS-u nije potrebno.
RSE: Kada ste se vratili iz inostranstva?
ČIČOVAČKI: Vratio sam se u leto 2003. godine.
RSE: Da li posle dve godine boravka ovde možete da kažete da ste uspeli da prenesete u Srbiju deo iskustva koje ste stekli vani?
ČIČOVAČKI: Mislim da ne. Ako bi pričali o delu, onda bi to bio jedan mali delić, i to samo vezan za proširenje koncertnih programa, za nova dela koja se izvode, vezana za koncerte u okviru koncertne sezone Jugo koncerta. Jedino tu je, u okviru ciklusa nova muzika, bilo moguće da se našem gradu predstave neka, do tada ne izvedena, dela kod nas. Ništa drugo nije bilo moguće da se prenese u strukturu ovoga društva. Niko nije pokazao čak ni dovoljno dobre volje.
RSE: Sa kakvim ste idejama došli 2003. godine?
ČIČOVAČKI: Došao sam sa tim da zaista nešto uradim u smislu prenosa znanja i iskustva, iako sam ovde došao iz potpuno privatnih razloga jer sam se oženio i odlučili smo ovde da živimo. Bio sam svestan toga da mogu da pomognem, možda i dosta, obzirom da sam se dugo godina bavio predstavljanjem naše muzike u svetu. Želeo sam da pokušam da budem neki most između naše muzike i onoga što se zbiva na Zapadu. Jedna od ideja je bila da se u edukativnom smislu na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu otvori predmet poznavanje muzike XX i XXI veka. To je oblast koja nije zastupljena u postojećoj nastavi u toj instituciji, niti na bilo kojoj drugoj. Dao sam opsežan elaborat kako bi to trebalo da izgleda, šta je važno i zašto je to važno. Naši muzičari nemaju dovoljno dodira sa novim tendencijama u sviranju ili izvođenju toga što postoji. To je nešto što je bilo važno, ali što nije naišlo na prijem, upravo zbog ksenofobije prema znanju.
RSE: Jedan kolega u Holandiji vas je pitao čudno pitanje: postoji li osveta prema ljudima koji su otišli?
ČIČOVAČKI: Odgovorio sam mu da je nema i da postoji vrlo dobra volja da se sarađuje i o tome se ne raspravlja.
RSE: Kakav bi danas bio odgovor na to pitanje?
ČIČOVAČKI: Danas je situacija drugačija. Ne bih mogao da kažem da je ta osveta, koja postoji, osveta što u vreme koje je bilo teško i problematično nisam bio tu, nego negde drugde. Drugi problem je vezan za tu činjenicu. U to vreme, odlaskom puno ljudi, izuzetno talentovanih i kvalitetnih, je došlo do otvaranja čitavih polja praznih mesta koja su popunili ljudi koji, da je drugačije vreme, ne bi došli na te pozicije. Došlo je do izvesne nužde, u smislu negativne selekcije, koja je, sama po sebi i po svojoj prirodi, protivnik novoga, drugačijega. Došao sam bez preteranog forsiranja toga. Te godine u Holandiji sam proveo dosta vremena zaista učeći puno o muzici. Shvatio sam da ovde ne postoji razumevanje za to. Ne postoji razumevanje da se drugačije pristupi raznim segmentima organizacionog, programskog, suštinskog i interpretacionog, da ne postoji dobra volja da se tu nešto menja. Tamo gde je žabokrečina, voda ne teče. To je ono što želi da se sačuva.
RSE: U emigraciji ste dosta radili na promociji domaće muzike. U Holandiji ste osnovali jednu zanimljivu fondaciju čiji je cilj bio promocija muzike sa naše teritorije. Da li ste promovirali muziku samo Srbije i Crne Gore, ili muziku čitave bivše Jugoslavije?
ČIČOVAČKI: Moj osnovni razlog odlaska u Holandiju je bio nastavak studija. Primljen sam na Konzervatorij u Amsterdamu, na postdiplomske studije. Tamo sam studirao dve godine. Na kraju tih studija osnovali smo Fondaciju Barka sa ciljem da prezentujemo kulturu sa naših područja. Na samom početku, naši sponzori i institucije kulture koje su nam pomagale, su imale jaku volju da se prikaže kultura više zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, ali ne po sistemu ključa, nego da se da jedna šira slika zbivanja. Tako je bio koncipiran i muzički festival, a i festival filma se zvao Festival jugoslovenskog filma. Kasnije su se stvari odvijale u tom smislu da se nije išlo na globalnije predstavljanje kulture sa tih područja, nego na pojedinačne umetnike, kao što je kompozitor Ljubica Marić.
RSE: Imali ste i prezentaciju umetnosti u emigraciji 1997. godine.
ČIČOVAČKI: Predstavili smo Trio de Cologne sa čuvenim gitaristom Zoranom Dukićem, jednim od najsjajnijih gitarista današnjice. Imali smo portret mladog kompozitora Stevana Kovača Tikmajera. Gostovao je i Rade Šerbedžija. Bile su predstavljene slike Ognjena Jeremića, na žalost, nedavno preminuloga. Bio je prikazan jedan mali segment onoga što se dešavalo u emigraciji u umetnosti.
RSE: Da li postoji Dokumentacioni centar srpske muzike i da li ste imali problema sa pronalaženjem nota?
ČIČOVAČKI: U Srbiji ne postoji muzičko izdavaštvo. Muzički establišment generalno smatra da to nije neophodno jer postoje kompjuteri i svaki kompozitor može da prepiše svoju partituru, što je apsolutno netačno. Čak i ako može da je prepiše, ne može da je distribuiše, pogotovo ne u inostranstvo. Šta se dešava sa kompozitorima koji više nisu živi? To je veliki problem na koji se nailazi ovde, a to je problem odnosa prema muzičkoj baštini. On je stravično loš. U poređenju sa bilo kojom od susednih zemalja, jedan od najvećih primera bi mogla da nam služi Albanija, koja fantastično vodi brigu o svojoj muzici. Dok sam bio u Holandiji, privatnim kontaktima sa kompozitorima ili muzikolozima dolazio sam do nekih partitura. Dosta kompozicija je tamo izvedeno, preko osamdeset za ovih dvanaestak godina. Shvatio sam da ne postoji nikakva organizacija. Puno toga što je trebalo i želelo tamo da se predstavi, nije moglo jer nisu mogle da se nađu note. Kada sam došao ovde shvatio sam da je ta nebriga opasna po kulturno nasleđe našeg naroda. Pokušao sam nešto u tom smislu da uradim. To je nemoguće, kao i mnoge druge stvari, zato što ne postoji svest o vrednosti naše muzike. Čim ne postoji svest, ne postoji ni potreba za brigom o tome. Veliko neznanje o našoj muzici vlada, pre svega među onima koji bi trebali da budu stručni, među mladim muzikolozima. Imao sam prilike u Holandiji da vidim kako su to oni rešili. Postoje fantastični katalozi i u svako doba dana ili noći možete da poručite kompoziciju i da dobijete sve što poželite. Ovde toga nema. Moram da kažem da je Muzički informativni centar u Beogradu započeo neko prikupljanje podataka, ali ne i partitura. Vrlo malo toga postoji na kompakt diskovima i vrlo malo toga je distribuisano u inostranstvo. Znam iz ogromnog iskustva koliko je naša muzika malo predstavljena u poređenju sa književnošću, filmom ili slikarstvom, tako da postoji još uvek veliko interesovanje za našu muziku. U ovoj zemlji ne postoji dovoljno jasna struktura koja bi tom zahtevu inostranstva mogla da odgovori.
RSE: Vi i Vaša supruga, poznata umetnica Isidora Žebeljan, napravili ste međunarodnu karijeru. Kako se pravi međunarodna karijera iz Srbije danas?
ČIČOVAČKI: Bio sam u inostranstvu, pa sam tamo, i kao muzičar i kao pisac, krenuo stopama nekoga ko je došao kao emigrant i student. Zahvaljujući radu, upornosti i talentu uspio sam u tome što radim. Mislim da je Isidori bilo mnogo teže jer je živela ovde, u sistemu kompletne izolacije, nepoznavanja i nemanja potrebe za vrednovanjem sopstvenih vrednosti. Često dam primer Ive Andrića. Mislim da bi i naša književnost bila mnogo manje cenjena, pogotovo kod nas, da Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu. Odmah je na to bačeno svetlo i mi sami sebe više vrednujemo. Slično je i sa filmom. Imali smo i Aleksandra Petrovića i Emira Kusturicu koji su u tom smislu uradili proboj. U muzici se tako nešto, na žalost, do nedavno nije dogodilo, obzirom da kompozitori sami nisu puno radili na tome. Oni su se uglavnom bavili komponovanjem. Muzikolozi i drugi muzičari nisu imali dovoljno jasnu organizaciju toga kako i šta treba predstaviti. Govorim o proteklim decenijama posle Drugog svetskog rata. Isidora Žebeljan je jednostavno poslala svoju muziku, predlog za svoju operu, na konkurs Genesis fondacije iz Londona i prošla je u uži izbor. Dobila je njihovu nagradu u vidu porudžbine nove opere i postavljanje te opere na evropskim scenama. To je ogromni događaj za našu muziku, u smislu toga da je to prva srpska opera koja je premijerno izvedena u inostranstvu i koja je naručena od neke inostrane institucije.
RSE: Da li je to valorizovano u zemlji?
ČIČOVAČKI: Pojedinci mogu da osete i prime to što se dešava sa Isidorinom muzikom u inostranstvu, ali postoji neka nevera da je tako nešto uopšte moguće. Pretpostavljam da kada je Saša Petrović dobio sa Skupljačima perja nagradu žirija u Kanu 1967. godine, verovatno je to zvučalo kao skoro nemoguće. Uzlet duha kod nas je sputan. Samim tim i vera u nešto što je moguće, vera u nešto što probija granice Istoka i Zapada, Evropske unije i prostora van nje.
RSE: Niste završili samo muziku, nego i biologiju. Da li se uopšte bavite biologijom i otkuda spoj biologije i muzike?
ČIČOVAČKI: Biologija je bila moja velika ljubav, još od detinjstva. To su pre svega bile biljke. Imao sam priliku da sa dvoje sjajnih botaničara, koji su mi bili nastavnici u školi, krenem i istražujem biljke našeg kraja. Bio sam prilično zaluđen za tim i to je bilo divno. Presrećan sam što sam mogao da studiram biologiju i što sam to završio.
RSE: To znači da ste prošpartali zanimljive predele širom bivše Jugoslavije?
ČIČOVAČKI: I to je tačno. To je prestalo sa studijem jer sam istovremeno studirao i Muzičku akademiju i biologiju. Ovih dana je tačno 30 godina kako sam počeo da sviram obou kao dete u somborskoj muzičkoj školi. Nauka i umetnost je nešto što može da potpomaže jedno drugo. Istovremeno sam upisao i Prirodno-matematički fakultet i Muzičku akademiju u Novom Sadu. Redovno sam studirao oba fakulteta. Samim tim je ostalo manje vremena za putovanja zbog biljaka, a sve više je bilo putovanja na koncerte i sviranja po zemlji i inostranstvu.
RSE: Između književnosti i muzike je malo logičnija veza. Nije baš uobičajeno da jedan muzičar napiše tri knjige.
ČIČOVAČKI: Knjige sam pisao na srpskom i one su prevedena na holandski. Nisu uopšte izdate kod nas. Verovatno krajem 2006. godine bi trebao da se pojavi moj novi roman, koji bi trebao da završim do kraja ove godine.
RSE: Vaše knjige su priče o glavnim tačkama iz Vašeg života.
ČIČOVAČKI: Prva knjiga su ratovi devedesetih. Priča o prelomu moje generacije šezdesetih koji je nastao u momentu raspada 1991. godine i razdora između toga ostati ili otići i svega što se u tom smislu desilo. Druga knjiga je nastala kao neka vrsta mog intimnog odgovora na to šta jednog prosečnog Srbina vezuje za Kosovo. Iako sam na Kosovu bio samo dva puta, i ja, kao i svi ljudi koji su živeli ovde i ljudi koji nisu bili 1999. godine u Srbiji, su na svoj način vrlo traumatično doživeli događaje iz 1999. godine. Pokušao sam da pronađem neki odgovor na to pitanje, per svega u sebi, posmatrajući taj problem iz vrlo širokog aspekta. Treća knjiga, Nedopisane biografije, zaokružuje ratni ciklus. Ona se bavi čovekom koji se nalazi na raskršću između Istoka i Zapada, emigracije i ne emigracije, povratka ili ne. Proživljava traume i jednog i drugog sveta. Bavi se svrstavanjem čoveka u fah večitog stranca. On je umetnik koji je otišo u inostranstvo, bio tamo stranac, vratio se ovamo i postao stranac u svojoj zemlji.
RSE: Kako žive umetnici, internacionalno poznati, u Beogradu?
ČIČOVAČKI: Donedavno smo živeli u niskom potkrovlju veličine 36 kvadrata, u kući Isidorinih roditelja. Tamo smo živeli oko godinu i po dana. Nisam mogao uspravno da hodam u tom stanu, jer sam dosta visok, osim na samoj sredini potkrovlja. Morali smo da usaglašavamo vreme kada će ko da svira. Pošto je Isidora radila jako puno na operi, uglavnom sam svirao uveče, kada sin Pera ode da spava. Krao sam slobodno vreme kada Isidora ode da ruča. Sada smo podstanari na Petlovom brdu i malo je bolje. I sada moramo da usaglašavamo vreme sviranja. Nemamo puno prostora. Za sada nema neke perspektive da ćemo moći da nađemo neki stan, ili nešto što bi nam trajno rešilo problem stanovanja. Ali to sve podpada pod život u Srbiji.
RSE: Da li ste se pokajali zbog odluke da se vratite?
ČIČOVAČKI: Ne mogu to da kažem. Moja odluka je bila život sa Isidorom, a naša odluka da živimo ovde zbog sina Pere i zbog Isidorinog posla. Trenutno je situacija takva da je zgodnije biti ovde. To je zgodnije, možda, sa jedne strane, ali sa druge je vrlo teško. Ono što je meni najteže, boraveći i živeći ovde, jeste to da se suočim sa činjenicom da je uvođenje bilo kakvog suštinskog profesionalizma u bilo koji segment rada, apsolutno nemoguće. Govorim o institucijama kulture. Čak insistiranje na nekom striktnijem profesionalizmu, moralu i poštenju može da dovede čoveka do stanja konstantnog stresa zato što ništa od onoga što pokušava ne može da se ostvari. To je duboko razočaranje.
RSE: Da li ste pomislili da će vaš sin Petar imati manje šanse za neki kvalitetan život jer odrasta u Srbiji?
ČIČOVAČKI: Ne mogu da pretpostavim šta će da se događa, ali znam sigurno da je on već sada uskraćen za mnoge stvari koje smo imali mi kada smo bili njegovih godina. Uskraćen je za jednu slobodu duha u kojem se ne razmišlja o tome zašto je ubijen Đinđić i da li je Legija kriv i u kojoj meri. On, kao i njegovi vršnjaci, priča o tome, sluša o tome, razmišlja o tome. Pita me o Srebrenici i ko je tamo kriv. Kada smo mi bili mladi, Drugi svetski rat je davno prošao, a odjeci toga su stizali do nas samo kroz partizanske pesme ili filmove. Ta konstantna frustracija politikom, koju naša deca moraju da trpe i snose, je nešto što će, u svakom slučaju, obeležiti njihov život.
RSE: Šta pitaju njegovi vršnjaci, koji odrastaju u Holandiji, svoje roditelje?
ČIČOVAČKI: Kada će moći da idu na hokej i da li će mama danas moći da ih vozi u muzičku školu, ili je možda bolje da odu da pogledaju dečiju predstavu koja je bila reklamirana na televiziji.
Diplomirao je i magistrirao obou na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao biologiju. Govori engleski, holandski i nemački jezik. Završio je post diplomske studije oboe u Holandiji. Gotovo da ne postoji nagrada koju je mogao dobiti, a da nije, na prostorima bivše Jugoslavije za svoj muzički rad. Slično je i sa međunarodnom karijerom. Svirao je u Holandiji, Švedskoj, Austriji, Francuskoj, Mađarskoj. Kada je 1991. godine otišao u Holandiju na usavršavanje, Borislav Čičovački nije planirao da ostane desetak godina u inostranstvu. Ostao je zbog tragičnih događaja u Jugoslaviji. Nije ni hteo, ni mogao, da prihvati ratnu logiku ubijanja i stradanja, još manje da u tome učestvuje. U Amsterdamu je 1993. godine bio jedan od osnivača fondacije Barka koja je imala za cilj prezentovanje srpske kulture u inostranstvu. Organizovani su festivali naše muzike XX veka, slikarske izložbe, koncerti i Festival jugoslovenskog filma. U inostranstvu se Čičovački uspešno bavio i pisanjem. Napisao je zbirku pripovedaka U starini, ime mu beše Haemus, Nedopisane biografije i roman Crni kos, a po polju božuri. Kritike su bile veoma dobre. Nazvali su ga naslednikom Aleksandra Tišme i Danila Kiša. Rekli su da se od Čičovačkog može mnogo naučiti o toj dalekoj, raspadnutoj zemlji i njenim narodima. Na žalost, ni jedna knjiga nije prevedena kod nas. Čičovački piše novi roman za svog holandskog izdavača. Tema je - kako su živeli oni koji su zbog neprihvatanja rata postali emigranti i kako je onima koji su poverovali i vratili se.
Čičovački ne krije, već naglašava, da ga vređa grčevita odbrana znanju, žabokrečina, ksenofobija i izolovanost močnika u kulturnom i javnom životu. Nije teško složiti se sa ovim talentovanim muzičarom i piscem koji, na sreću, nije zaboravio šta je ljudskost i moralni čin.
****
RSE: ''Još sam pun entuzijazma u odnosu na ono što želim i što je moguće da uradim. Imamo šefa dirigenta i umetničkog direktora Davida Porselajna koji svojim renomeom pruža mogućnost da se naš ansambl dovede u poziciju značajnog evropskog orkestra. Imamo ponude za gostovanja u Holandiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Češkoj''. Kada ste to rekli?
ČIČOVAČKI: To sam rekao u maju mesecu ove godine, u jednom intervju. Od toga više ništa ne važi. Ponude su ostale, ali neće moći da budu ispunjene. Simfonijski orkestar nema više šefa dirigenta. Dao sam ostavku. Sve to što se planiralo u maju, sve te sjajne turneje, gostovanja, snimanja za inostrane diskografske kuće, o tome više nema reči i vraćamo se u ono prijašnje stanje, kada smo sami sebi dovoljni i kada svaki izlet u svet, koji nam se i ranije činio neverovatnim, sada postaje zaista takav. Ostajemo tu gde jesmo i tavorimo u mestu.
RSE: Osim gostovanja u Holandiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Češkoj, šta je još propalo?
ČIČOVAČKI: Ono što je meni najstrašnije je to što su propala snimanja za inostrane diskografske kuće. Vrlo konkretni planovi i predlozi stigli su od diskografske kuće CPO iz Hanovera koja je želela da sa Simfonijskim orkestrom i horom RTV Beograd snimi šest kompakt diskova za svoje potrebe. Firma iz Dizeldorfa je htela da snimi muziku belgijske kompozitorke. Diskografska kuća Stradivarijus iz Milana je želela da snimi kompakt disk sa srpskom muzikom. To su snimanja koja su bila predviđena za naredni period, za sezonu 2005./2006. Sve to je propalo jer je maestru uručen otkaz. Na osnovu toga sam i ja dao ostavku. Pored toga propala je cela koncertna sezona i sezone koje smo u napred planirali sa sjajnim solistima, uz izuzetnu saradnju sa Holandijom, Australijom, Nemačkom i Velikom Britanijom. Bilo je planirano da 2007. godine naš Simfonijski orkestar ide na gostovanje na londonski PROMS, jedan od najvećih muzičkih festivala koji postoji. Sve što je na osnovu toga moglo da se dogodi i što je moglo da bude u budućnosti ostvareno, je propalo.
RSE: Da li to odgovorni znaju?
ČIČOVAČKI: Mislim da znaju, ali da to nikoga ne zanima. Imam utisak da gotovo niko u to nije mogao da poveruje. Toliko je neverovatna snaga te naše izolovanosti, da neki polet ka takvom ostvarenju, što bi zaista naš Simfonijski orkestar svrstao u neke od značajnih ansambala u Evropi, gotovo kao da nije moguć. Iz tog neverovanja da je tako nešto moguće, što je posledica političke izolacije i svega što se događalo svih ovih godina, i nepoverenja u same sebe, ljudi nisu svesni onoga šta su izgubili. Kao da u magli postoji neki dvorac na koji treba da se popnemo. Postoje i lestvice, ali mi ne verujemo u njih i puštamo da taj zamak odluta, da nestane jer ne verujemo da imamo lestvice za koje možemo da se uhvatimo.
RSE: Zašto je došlo do tog otkaza?
ČIČOVAČKI: Zvanično obrazloženje u julu mesecu jeste da je RTS pred bankrotom i da zbog toga nije u mogućnosti da finansijski pokriva svoje obaveze za period koji je ugovor pokrivao, a to je četiri godine.
RSE: Da li je postojala mogućnost da te finansijske obaveze prema gostu izvrši neko drugi, obzirom na značaj te funkcije i na značaj čoveka koji je bio na toj funkciji?
ČIČOVAČKI: Uspeli smo da napravimo odlične dogovore sa Jugo koncertom i delimično sa Sava centrom, koji bi pokrivali najveći deo troškova za narednu sezonu, obzirom da bi se koncerti, koje smo planirali u oktobru, odigravali u koprodukciji sa tim organizacijama. Sve što bi se dešavalo u inostranstvu bi bilo finansijski pokriveno od strane organizatora iz inostranstva. Ostao je da se pokrije jedan manji deo u sledećoj godini. Unutar RTS-a apsolutno nije postojao niko ko je želeo o tome da razgovara.
RSE: Da li to znači da niste o tome razgovarali sa generalnim direktorom RTS-a?
ČIČOVAČKI: O tome sa generalnim direktorom nisam razgovarao. Sa njim sam razgovarao u maju mesecu kada mi je rekao da on smatra da je puno uradio za kulturu u RTS-u time što je maestra Porselajna doveo na mesto šefa dirigenta. U julu je on potpisao to razrešenje. Sa predsednikom Upravnog odbora tada nije moglo da se razgovara. Ni on nije pokazao spremnost da o tome razgovara. Niti sa direktorom Radija to nije bilo moguće, a pogotovo ne sa direktorom Televizije, koji mi je rekao da je on protivnik postojanja muzičke produkcije kao takve unutar RTS-a.
RSE: Kako je izgledao jedan razgovor odgovornih u RTS-u sa novinarima koji su zvali da pitaju oko tog otkaza?
ČIČOVAČKI: Koliko sam saznao, predsedik Upravnog odbora je odbijao pozive, a gospodin Tijanić je rekao da ga muzika ne zanima, da se muzikom ne bavi i da je zbog toga bio oslobođen hora u školi. Jedina osoba sa kojom sam mogao da razgovaram o tome i koja je razumela ceo problem i pokazala izuzetno dobru volju da taj problem pokuša da reši, je bio čovek van RTS-a, ministar kulture i medija, gospodin Kujadinović. Pošto nikakve inicijative i nikakvih ideja od strane generalnog direktora i direkcije RTS-a nije bilo, to se sve zaustavilo i ništa od toga nije urađeno. Ksenofobija i izolovanost su formirali stavove ljudi. Praktično da se više ne veruje u mogućnost da nešto bude bolje i drugačije. Vrlo je važno da postoji jako puno pojedinaca koji su osetili tu snagu i šta to znači. To su pre svega ljudi koji su studirali u inostranstvu, koji su imali neki dodir van naših prostora sa kulturom i muzikom. Ideja je bila snažna. Držala je i motivisala te ljude. To je moglo da se čuje na svakom koncertu, koji su bili na izuzetno visokom nivou, u proteklih pola godine. Prosto je nevrovatno da je tako nešto moguće. Ljudi ne veruju sami u sebe. To je jedna od velikih barijera.
RSE: Kako je reagovao David Porselajn kada je posle par meseci dobio otkaz?
ČIČOVAČKI: On je bio, najblaže rečeno, šokiran. Uradio je sve što je bilo moguće da bi se došlo do poboljšanja stanja u Simfonijskom orkestru, pre svega oko nabavke instrumenata, pošto ih nema dovoljno. Tu je ulagao i svoja lična sredstva. Kupovao je neke instrumente i donosio ih. Sam je učestvovao u porudžbini i isplati notnog materijala. Pisao je sve moguće ideje i zamisli kako bi svaki segment rada mogao da se ostvari i da bude u skladu sa načinom rada u Zapadnoj Evropi, Australiji i Americi. Hteo je o tome da razgovara sa svima. I razgovarao je puno pišući pisma i generalnom direktoru i predsedniku Upravnog odbora i direktoru Radija, na koja nikada nije dobijao odgovore. Širinu svojih kontakata je iskoristio za to da promoviše Simfonijski orkestar RTV Beograd, da ga poveže sa velikim i značajnim diskografskim centrima u Evropi. Moglo je u bliskoj budućnosti da dođe i do turnejo po Australiji.
RSE: Šta mu je bilo najteže da razume u Srbiji?
ČIČOVAČKI: Međusobno funkcionisanje ljudi.
RSE: Možete li u kratkim crtama da predstavite Davida Porselajna?
ČIČOVAČKI: On je jedan od vodećih holandskih dirigenata. Studirao je flautu, baroknu muziku i dirigovanje u Holandiji i Švajcarskoj. Kao takav, bio je vrlo zapažen i angažovan širom Evrope, počevši od Holandije, gde je dugo godina bio umetnički direktor holandskog Plesnog teatra, što je jedna od najznačajnijih umetničkih institucija u Holandiji. Veliki deo svoje karijere proveo je u Australiji gde je bio šef nekoliko simfonijskih orkestara. Bio je profesor na Konzervatoriju u Sidneju. Sada je stalni gost dirigent Sidnejske opere. Veoma su zapaženi njegovi nastupi u Nemačkoj. Snima za nekoliko diskografskih kuća, a najveći deo njegove karijere trenutno odvija se u Velikoj Britaniji gde je stalni gost dirigent Londonske filharmonije i BBC Simfonijskog orkestra. Vrlo je zapažen operski dirigent, kao i dirigent savremene muzike. Sarađivao je sa najvećim kompozitorima XX veka. U tom smislu je jedan od najvećih interpretatora muzike XX veka.
RSE: Kako je izgledalo uručivanje otkaza?
ČIČOVAČKI: Generalni sekretar RTS-a, prvi put u pratnji tumača engleskog jezika, pošto se do tada niko nije pojavljivao na sastancima ko je znao engleski jezik, je uručio pismo u kome je stajalo obrazloženje da zbog bankrotstva ne može da se nastavi saradnja, a da u vreme potpisivanja ugovora to nije moglo da se vidi.
RSE: Da li je iko sa njim razgovarao iza toga?
ČIČOVAČKI: Ne. Ni pre, ni posle.
RSE: Kakva je obaveza nacionalnih televizija prema nacionalnoj muzičkoj produkciji u Evropi?
ČIČOVAČKI: I u Holandiji, i u Francuskoj, i u Velikoj Britaniji, kao i u Švedskoj, gde god sam bio i gde god sam imao kontakata sa tim u vezi, nacionalna radio televizija jeste briga i o nacionalnoj muzičkoj baštini. U formi tela, kao što je hor i simfonijski orkestar, koji se neguju finansijski i sa poštovanjem i pažnjom, imaju zadatak da očuvaju nacionalno muzičko biće vezano za tradiciju evropske kulture. I hor i simfonijski orkestar jesu tradicija evropske muzičke kulture i oni kao takvi su jedni od nezaobilaznih stubova unutar nacionalnih radio i televizijskih kuća. Tome se poklanja izuzetno velika pažnja. Znam simfonijske orkestre i horove BBC-a ili holandskog radija, čiji je cilj da se na najbolji mogući način ostvari primarni cilj tih muzičkih ansambala. Održavaju se redovni koncerti, puno se snima, izdaju se kompakt diskovi, a posebna pažnja se poklanja nacionalnoj muzici, savremenoj i onoj starijoj iz XIX ili XX veka.
RSE: Da li je ova priča vezana za činjenicu da RTS nije transformisan u javni servis i da se on trenutno takmiči sa PINK-om?
ČIČOVAČKI: Sigurno je takmičenje sa PINK-om porazilo nacionalnu televiziju jer RTS ne bi trebala da se takmiči sa PINK-om. Baš zbog balasta onoga što PINK-u nije srodno, ne može fizički i praktično da izdrži bilo kakvo poređenje i takmičenje sa PINK-om. Tu je bitka izgubljena jer je polje za bitku loše izabrano. Kultura, edukacija i informisanje jesu ono što treba da bude primarno za nacionalnu televiziju. Smatram da u RTS-u ne postoji briga o kulturi. Postoji jedna površna briga koja je usmerena ka PINK takmičenju. Šta će da se dogodi prelaskom na javni servis, ne mogu da kažem jer sada sam siguran u to da ne postoji dobra volja unutar RTS-a da se o budućnosti muzičke produkcije razgovara na način koji muzička produkcija zaslužuje i koji mora da ima. Kakva će da bude finansijsko-organizaciona baza za dalje funkcionisanje muzičke produkcije, ne znam, obzirom na to da postoji jaka struja unutar RTS-a koja smatra da tako nešto RTS-u nije potrebno.
RSE: Kada ste se vratili iz inostranstva?
ČIČOVAČKI: Vratio sam se u leto 2003. godine.
RSE: Da li posle dve godine boravka ovde možete da kažete da ste uspeli da prenesete u Srbiju deo iskustva koje ste stekli vani?
ČIČOVAČKI: Mislim da ne. Ako bi pričali o delu, onda bi to bio jedan mali delić, i to samo vezan za proširenje koncertnih programa, za nova dela koja se izvode, vezana za koncerte u okviru koncertne sezone Jugo koncerta. Jedino tu je, u okviru ciklusa nova muzika, bilo moguće da se našem gradu predstave neka, do tada ne izvedena, dela kod nas. Ništa drugo nije bilo moguće da se prenese u strukturu ovoga društva. Niko nije pokazao čak ni dovoljno dobre volje.
RSE: Sa kakvim ste idejama došli 2003. godine?
ČIČOVAČKI: Došao sam sa tim da zaista nešto uradim u smislu prenosa znanja i iskustva, iako sam ovde došao iz potpuno privatnih razloga jer sam se oženio i odlučili smo ovde da živimo. Bio sam svestan toga da mogu da pomognem, možda i dosta, obzirom da sam se dugo godina bavio predstavljanjem naše muzike u svetu. Želeo sam da pokušam da budem neki most između naše muzike i onoga što se zbiva na Zapadu. Jedna od ideja je bila da se u edukativnom smislu na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu otvori predmet poznavanje muzike XX i XXI veka. To je oblast koja nije zastupljena u postojećoj nastavi u toj instituciji, niti na bilo kojoj drugoj. Dao sam opsežan elaborat kako bi to trebalo da izgleda, šta je važno i zašto je to važno. Naši muzičari nemaju dovoljno dodira sa novim tendencijama u sviranju ili izvođenju toga što postoji. To je nešto što je bilo važno, ali što nije naišlo na prijem, upravo zbog ksenofobije prema znanju.
RSE: Jedan kolega u Holandiji vas je pitao čudno pitanje: postoji li osveta prema ljudima koji su otišli?
ČIČOVAČKI: Odgovorio sam mu da je nema i da postoji vrlo dobra volja da se sarađuje i o tome se ne raspravlja.
RSE: Kakav bi danas bio odgovor na to pitanje?
ČIČOVAČKI: Danas je situacija drugačija. Ne bih mogao da kažem da je ta osveta, koja postoji, osveta što u vreme koje je bilo teško i problematično nisam bio tu, nego negde drugde. Drugi problem je vezan za tu činjenicu. U to vreme, odlaskom puno ljudi, izuzetno talentovanih i kvalitetnih, je došlo do otvaranja čitavih polja praznih mesta koja su popunili ljudi koji, da je drugačije vreme, ne bi došli na te pozicije. Došlo je do izvesne nužde, u smislu negativne selekcije, koja je, sama po sebi i po svojoj prirodi, protivnik novoga, drugačijega. Došao sam bez preteranog forsiranja toga. Te godine u Holandiji sam proveo dosta vremena zaista učeći puno o muzici. Shvatio sam da ovde ne postoji razumevanje za to. Ne postoji razumevanje da se drugačije pristupi raznim segmentima organizacionog, programskog, suštinskog i interpretacionog, da ne postoji dobra volja da se tu nešto menja. Tamo gde je žabokrečina, voda ne teče. To je ono što želi da se sačuva.
RSE: U emigraciji ste dosta radili na promociji domaće muzike. U Holandiji ste osnovali jednu zanimljivu fondaciju čiji je cilj bio promocija muzike sa naše teritorije. Da li ste promovirali muziku samo Srbije i Crne Gore, ili muziku čitave bivše Jugoslavije?
ČIČOVAČKI: Moj osnovni razlog odlaska u Holandiju je bio nastavak studija. Primljen sam na Konzervatorij u Amsterdamu, na postdiplomske studije. Tamo sam studirao dve godine. Na kraju tih studija osnovali smo Fondaciju Barka sa ciljem da prezentujemo kulturu sa naših područja. Na samom početku, naši sponzori i institucije kulture koje su nam pomagale, su imale jaku volju da se prikaže kultura više zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, ali ne po sistemu ključa, nego da se da jedna šira slika zbivanja. Tako je bio koncipiran i muzički festival, a i festival filma se zvao Festival jugoslovenskog filma. Kasnije su se stvari odvijale u tom smislu da se nije išlo na globalnije predstavljanje kulture sa tih područja, nego na pojedinačne umetnike, kao što je kompozitor Ljubica Marić.
RSE: Imali ste i prezentaciju umetnosti u emigraciji 1997. godine.
ČIČOVAČKI: Predstavili smo Trio de Cologne sa čuvenim gitaristom Zoranom Dukićem, jednim od najsjajnijih gitarista današnjice. Imali smo portret mladog kompozitora Stevana Kovača Tikmajera. Gostovao je i Rade Šerbedžija. Bile su predstavljene slike Ognjena Jeremića, na žalost, nedavno preminuloga. Bio je prikazan jedan mali segment onoga što se dešavalo u emigraciji u umetnosti.
RSE: Da li postoji Dokumentacioni centar srpske muzike i da li ste imali problema sa pronalaženjem nota?
ČIČOVAČKI: U Srbiji ne postoji muzičko izdavaštvo. Muzički establišment generalno smatra da to nije neophodno jer postoje kompjuteri i svaki kompozitor može da prepiše svoju partituru, što je apsolutno netačno. Čak i ako može da je prepiše, ne može da je distribuiše, pogotovo ne u inostranstvo. Šta se dešava sa kompozitorima koji više nisu živi? To je veliki problem na koji se nailazi ovde, a to je problem odnosa prema muzičkoj baštini. On je stravično loš. U poređenju sa bilo kojom od susednih zemalja, jedan od najvećih primera bi mogla da nam služi Albanija, koja fantastično vodi brigu o svojoj muzici. Dok sam bio u Holandiji, privatnim kontaktima sa kompozitorima ili muzikolozima dolazio sam do nekih partitura. Dosta kompozicija je tamo izvedeno, preko osamdeset za ovih dvanaestak godina. Shvatio sam da ne postoji nikakva organizacija. Puno toga što je trebalo i želelo tamo da se predstavi, nije moglo jer nisu mogle da se nađu note. Kada sam došao ovde shvatio sam da je ta nebriga opasna po kulturno nasleđe našeg naroda. Pokušao sam nešto u tom smislu da uradim. To je nemoguće, kao i mnoge druge stvari, zato što ne postoji svest o vrednosti naše muzike. Čim ne postoji svest, ne postoji ni potreba za brigom o tome. Veliko neznanje o našoj muzici vlada, pre svega među onima koji bi trebali da budu stručni, među mladim muzikolozima. Imao sam prilike u Holandiji da vidim kako su to oni rešili. Postoje fantastični katalozi i u svako doba dana ili noći možete da poručite kompoziciju i da dobijete sve što poželite. Ovde toga nema. Moram da kažem da je Muzički informativni centar u Beogradu započeo neko prikupljanje podataka, ali ne i partitura. Vrlo malo toga postoji na kompakt diskovima i vrlo malo toga je distribuisano u inostranstvo. Znam iz ogromnog iskustva koliko je naša muzika malo predstavljena u poređenju sa književnošću, filmom ili slikarstvom, tako da postoji još uvek veliko interesovanje za našu muziku. U ovoj zemlji ne postoji dovoljno jasna struktura koja bi tom zahtevu inostranstva mogla da odgovori.
RSE: Vi i Vaša supruga, poznata umetnica Isidora Žebeljan, napravili ste međunarodnu karijeru. Kako se pravi međunarodna karijera iz Srbije danas?
ČIČOVAČKI: Bio sam u inostranstvu, pa sam tamo, i kao muzičar i kao pisac, krenuo stopama nekoga ko je došao kao emigrant i student. Zahvaljujući radu, upornosti i talentu uspio sam u tome što radim. Mislim da je Isidori bilo mnogo teže jer je živela ovde, u sistemu kompletne izolacije, nepoznavanja i nemanja potrebe za vrednovanjem sopstvenih vrednosti. Često dam primer Ive Andrića. Mislim da bi i naša književnost bila mnogo manje cenjena, pogotovo kod nas, da Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu. Odmah je na to bačeno svetlo i mi sami sebe više vrednujemo. Slično je i sa filmom. Imali smo i Aleksandra Petrovića i Emira Kusturicu koji su u tom smislu uradili proboj. U muzici se tako nešto, na žalost, do nedavno nije dogodilo, obzirom da kompozitori sami nisu puno radili na tome. Oni su se uglavnom bavili komponovanjem. Muzikolozi i drugi muzičari nisu imali dovoljno jasnu organizaciju toga kako i šta treba predstaviti. Govorim o proteklim decenijama posle Drugog svetskog rata. Isidora Žebeljan je jednostavno poslala svoju muziku, predlog za svoju operu, na konkurs Genesis fondacije iz Londona i prošla je u uži izbor. Dobila je njihovu nagradu u vidu porudžbine nove opere i postavljanje te opere na evropskim scenama. To je ogromni događaj za našu muziku, u smislu toga da je to prva srpska opera koja je premijerno izvedena u inostranstvu i koja je naručena od neke inostrane institucije.
RSE: Da li je to valorizovano u zemlji?
ČIČOVAČKI: Pojedinci mogu da osete i prime to što se dešava sa Isidorinom muzikom u inostranstvu, ali postoji neka nevera da je tako nešto uopšte moguće. Pretpostavljam da kada je Saša Petrović dobio sa Skupljačima perja nagradu žirija u Kanu 1967. godine, verovatno je to zvučalo kao skoro nemoguće. Uzlet duha kod nas je sputan. Samim tim i vera u nešto što je moguće, vera u nešto što probija granice Istoka i Zapada, Evropske unije i prostora van nje.
RSE: Niste završili samo muziku, nego i biologiju. Da li se uopšte bavite biologijom i otkuda spoj biologije i muzike?
ČIČOVAČKI: Biologija je bila moja velika ljubav, još od detinjstva. To su pre svega bile biljke. Imao sam priliku da sa dvoje sjajnih botaničara, koji su mi bili nastavnici u školi, krenem i istražujem biljke našeg kraja. Bio sam prilično zaluđen za tim i to je bilo divno. Presrećan sam što sam mogao da studiram biologiju i što sam to završio.
RSE: To znači da ste prošpartali zanimljive predele širom bivše Jugoslavije?
ČIČOVAČKI: I to je tačno. To je prestalo sa studijem jer sam istovremeno studirao i Muzičku akademiju i biologiju. Ovih dana je tačno 30 godina kako sam počeo da sviram obou kao dete u somborskoj muzičkoj školi. Nauka i umetnost je nešto što može da potpomaže jedno drugo. Istovremeno sam upisao i Prirodno-matematički fakultet i Muzičku akademiju u Novom Sadu. Redovno sam studirao oba fakulteta. Samim tim je ostalo manje vremena za putovanja zbog biljaka, a sve više je bilo putovanja na koncerte i sviranja po zemlji i inostranstvu.
RSE: Između književnosti i muzike je malo logičnija veza. Nije baš uobičajeno da jedan muzičar napiše tri knjige.
ČIČOVAČKI: Knjige sam pisao na srpskom i one su prevedena na holandski. Nisu uopšte izdate kod nas. Verovatno krajem 2006. godine bi trebao da se pojavi moj novi roman, koji bi trebao da završim do kraja ove godine.
RSE: Vaše knjige su priče o glavnim tačkama iz Vašeg života.
ČIČOVAČKI: Prva knjiga su ratovi devedesetih. Priča o prelomu moje generacije šezdesetih koji je nastao u momentu raspada 1991. godine i razdora između toga ostati ili otići i svega što se u tom smislu desilo. Druga knjiga je nastala kao neka vrsta mog intimnog odgovora na to šta jednog prosečnog Srbina vezuje za Kosovo. Iako sam na Kosovu bio samo dva puta, i ja, kao i svi ljudi koji su živeli ovde i ljudi koji nisu bili 1999. godine u Srbiji, su na svoj način vrlo traumatično doživeli događaje iz 1999. godine. Pokušao sam da pronađem neki odgovor na to pitanje, per svega u sebi, posmatrajući taj problem iz vrlo širokog aspekta. Treća knjiga, Nedopisane biografije, zaokružuje ratni ciklus. Ona se bavi čovekom koji se nalazi na raskršću između Istoka i Zapada, emigracije i ne emigracije, povratka ili ne. Proživljava traume i jednog i drugog sveta. Bavi se svrstavanjem čoveka u fah večitog stranca. On je umetnik koji je otišo u inostranstvo, bio tamo stranac, vratio se ovamo i postao stranac u svojoj zemlji.
RSE: Kako žive umetnici, internacionalno poznati, u Beogradu?
ČIČOVAČKI: Donedavno smo živeli u niskom potkrovlju veličine 36 kvadrata, u kući Isidorinih roditelja. Tamo smo živeli oko godinu i po dana. Nisam mogao uspravno da hodam u tom stanu, jer sam dosta visok, osim na samoj sredini potkrovlja. Morali smo da usaglašavamo vreme kada će ko da svira. Pošto je Isidora radila jako puno na operi, uglavnom sam svirao uveče, kada sin Pera ode da spava. Krao sam slobodno vreme kada Isidora ode da ruča. Sada smo podstanari na Petlovom brdu i malo je bolje. I sada moramo da usaglašavamo vreme sviranja. Nemamo puno prostora. Za sada nema neke perspektive da ćemo moći da nađemo neki stan, ili nešto što bi nam trajno rešilo problem stanovanja. Ali to sve podpada pod život u Srbiji.
RSE: Da li ste se pokajali zbog odluke da se vratite?
ČIČOVAČKI: Ne mogu to da kažem. Moja odluka je bila život sa Isidorom, a naša odluka da živimo ovde zbog sina Pere i zbog Isidorinog posla. Trenutno je situacija takva da je zgodnije biti ovde. To je zgodnije, možda, sa jedne strane, ali sa druge je vrlo teško. Ono što je meni najteže, boraveći i živeći ovde, jeste to da se suočim sa činjenicom da je uvođenje bilo kakvog suštinskog profesionalizma u bilo koji segment rada, apsolutno nemoguće. Govorim o institucijama kulture. Čak insistiranje na nekom striktnijem profesionalizmu, moralu i poštenju može da dovede čoveka do stanja konstantnog stresa zato što ništa od onoga što pokušava ne može da se ostvari. To je duboko razočaranje.
RSE: Da li ste pomislili da će vaš sin Petar imati manje šanse za neki kvalitetan život jer odrasta u Srbiji?
ČIČOVAČKI: Ne mogu da pretpostavim šta će da se događa, ali znam sigurno da je on već sada uskraćen za mnoge stvari koje smo imali mi kada smo bili njegovih godina. Uskraćen je za jednu slobodu duha u kojem se ne razmišlja o tome zašto je ubijen Đinđić i da li je Legija kriv i u kojoj meri. On, kao i njegovi vršnjaci, priča o tome, sluša o tome, razmišlja o tome. Pita me o Srebrenici i ko je tamo kriv. Kada smo mi bili mladi, Drugi svetski rat je davno prošao, a odjeci toga su stizali do nas samo kroz partizanske pesme ili filmove. Ta konstantna frustracija politikom, koju naša deca moraju da trpe i snose, je nešto što će, u svakom slučaju, obeležiti njihov život.
RSE: Šta pitaju njegovi vršnjaci, koji odrastaju u Holandiji, svoje roditelje?
ČIČOVAČKI: Kada će moći da idu na hokej i da li će mama danas moći da ih vozi u muzičku školu, ili je možda bolje da odu da pogledaju dečiju predstavu koja je bila reklamirana na televiziji.