Većina od 53 odsto Amerikanaca, prema ovom istraživanju, ne veruje da će Sjedinjene Države dobiti rat u Iraku, 58 odsto ispitanih ne misli da Washington može uspostaviti stabilnu demokratiju u toj zemlji. Što je još interesantnije, prvi put je više od polovine ispitanih američkih građana – 51 odsto – izrazilo verovanje da ih je administracija predsednika Busha namerno dezinformisala podacima da Irak poseduje oružje za masovno uništenje. Uprkos ovakvim iskazima, većina veruje da je bilo u redu poslati trupe u Irak, da bi se svrgao sa vlasti diktator Saddam Hussein.
Bushov kredibilitet, kad je u pitanju rat u Iraku, pokazuje poslednjih meseci trend laganog opadanja. Tome je doprinelo i nedavno otkriće metoda koje administracija koristi u obračunu sa svojim kritičarima, metoda koji su javnosti sugerisali da je na sličan način svojevremeno obrazlagana i nužnost vojne akcije protiv Iraka. Reč je o ulozi Bele kuće u otkrivanju medijima identiteta agentkinje CIA-e Valery Plame, što je predstavljalo osvetu njenom mužu, koji je bio oštar kritičar iračkog rata.
Allan Lichtman, profesor američke istorije na Američkom univerzitetu u Washingtonu, nije iznenađen rastućim pesimizmom u svojoj zemlji u pogledu ishoda iraćkog rata. Kolegi Andrewju Tulliju kaže da, ako se samoubilački napadi i krvoproliće u Iraku nastave i ako stvari oko donošenja ustava budu tekle ovako loše kao do sada, još značajnija većina Amerikanaca izraziće nepoverenje Bushovoj iračkoj politici:
"Sitauacija kakvu trenutno imamo u Iraku nije plodno tle za predsedničku retoriku. I upravo na takvom tlu je nastalo uverenje da smo bili izmanipulisani i uvedeni u rat u Iraku. Nastalo je zato što je opao kredibilitet predsednika. Za njega, tako ranjenog, zbog teškog stanja u Iraku, biće veoma teško da izađe pred američke građane i pridobije ih za ono što radi u toj zemlji."
Penzionisani američki pukovnik Kenneth Allard, koji je predavao vojnu istoriju na Goergetown univerzitetu u Washngtonu, kaže za Radio Slobodna Evropa da, posle odluke da uđe u rat, zemlja mora sve učiniti da pobedi. Ali zbog načina na koji su Bush i Rumsfeld vodili irački rat, uopšte ne čudi da su Amerikanci pesimisti. Obojica su, dodaje Allard, tvrdoglavo i predugo insistirali na neadekvatnoj strategiji stabilizacije Iraka nakon svrgavanja |Saddama. U međuvremenu, kaže Allard, američki građani gledaju kako se njihovi sinovi i ćerke pretvaraju u žrtve te strategije. Skoro 1.800 američkih vojnika do sada je izgubilo život u iračkom ratu. Strpljenje naroda popušta, upozorava Kenneth Allard i dodaje:
"Vreme nije na našoj strani. Koliko dugo će još američki građani trpeti Busha? Postoji limit u broju šansi koje vam se daju da opravdate ono što radite i da za to dobijete podršku naroda i ja sam zaprepašćen da je Bush ovoliko dugo uspevao da obezbedi podršku za svoj irački poduhvat", kaže Allard, uz opasku da ono što još više zabrinjava jeste činjenica da nijedan kritičar Busha i Rumsfelda nije ponudio odgovor kako je rat trebalo voditi.
Većina kritičara iračkog rata svoje argumente počinjala je i završavala dilemom: da li je invaziju uopšte trebalo preduzimati? Čak i Bushov predsednički izazivač, senator John Kerry", podseća sagovornik Slobodne Evrope, "više je vremena u kampanji potrošio na vijetnamski rat u Bushovoj vojnoj knjižici, nego na vođenje iračkog rata:
“Ne znam kako možete skrišiti unutrašnju pobunu sa granicama koje nisu kompletno zapečaćene, sa područjima operacija, nedovoljno patroliranim. Umesto da postavimo neka od ovih i drugih ozbiljnih pitanja, mi smo dozvolili da Rumsfeld i kompanija prođu sa svojom teorijom da je sve cool, da je u Iraku sve pod kontrolom i da nije bilo potrebe za većim vojnim prisustvom.”
Sudeći po pravcu u kome se kreže rat, zaključuje Allard, "Irak bi mogao biti ponavljanje Vijetnama, još jedan rat u kojem Sjedinjene Države nisu imale dovoljno volje da pobede".
Bushov kredibilitet, kad je u pitanju rat u Iraku, pokazuje poslednjih meseci trend laganog opadanja. Tome je doprinelo i nedavno otkriće metoda koje administracija koristi u obračunu sa svojim kritičarima, metoda koji su javnosti sugerisali da je na sličan način svojevremeno obrazlagana i nužnost vojne akcije protiv Iraka. Reč je o ulozi Bele kuće u otkrivanju medijima identiteta agentkinje CIA-e Valery Plame, što je predstavljalo osvetu njenom mužu, koji je bio oštar kritičar iračkog rata.
Allan Lichtman, profesor američke istorije na Američkom univerzitetu u Washingtonu, nije iznenađen rastućim pesimizmom u svojoj zemlji u pogledu ishoda iraćkog rata. Kolegi Andrewju Tulliju kaže da, ako se samoubilački napadi i krvoproliće u Iraku nastave i ako stvari oko donošenja ustava budu tekle ovako loše kao do sada, još značajnija većina Amerikanaca izraziće nepoverenje Bushovoj iračkoj politici:
"Sitauacija kakvu trenutno imamo u Iraku nije plodno tle za predsedničku retoriku. I upravo na takvom tlu je nastalo uverenje da smo bili izmanipulisani i uvedeni u rat u Iraku. Nastalo je zato što je opao kredibilitet predsednika. Za njega, tako ranjenog, zbog teškog stanja u Iraku, biće veoma teško da izađe pred američke građane i pridobije ih za ono što radi u toj zemlji."
Penzionisani američki pukovnik Kenneth Allard, koji je predavao vojnu istoriju na Goergetown univerzitetu u Washngtonu, kaže za Radio Slobodna Evropa da, posle odluke da uđe u rat, zemlja mora sve učiniti da pobedi. Ali zbog načina na koji su Bush i Rumsfeld vodili irački rat, uopšte ne čudi da su Amerikanci pesimisti. Obojica su, dodaje Allard, tvrdoglavo i predugo insistirali na neadekvatnoj strategiji stabilizacije Iraka nakon svrgavanja |Saddama. U međuvremenu, kaže Allard, američki građani gledaju kako se njihovi sinovi i ćerke pretvaraju u žrtve te strategije. Skoro 1.800 američkih vojnika do sada je izgubilo život u iračkom ratu. Strpljenje naroda popušta, upozorava Kenneth Allard i dodaje:
"Vreme nije na našoj strani. Koliko dugo će još američki građani trpeti Busha? Postoji limit u broju šansi koje vam se daju da opravdate ono što radite i da za to dobijete podršku naroda i ja sam zaprepašćen da je Bush ovoliko dugo uspevao da obezbedi podršku za svoj irački poduhvat", kaže Allard, uz opasku da ono što još više zabrinjava jeste činjenica da nijedan kritičar Busha i Rumsfelda nije ponudio odgovor kako je rat trebalo voditi.
Većina kritičara iračkog rata svoje argumente počinjala je i završavala dilemom: da li je invaziju uopšte trebalo preduzimati? Čak i Bushov predsednički izazivač, senator John Kerry", podseća sagovornik Slobodne Evrope, "više je vremena u kampanji potrošio na vijetnamski rat u Bushovoj vojnoj knjižici, nego na vođenje iračkog rata:
“Ne znam kako možete skrišiti unutrašnju pobunu sa granicama koje nisu kompletno zapečaćene, sa područjima operacija, nedovoljno patroliranim. Umesto da postavimo neka od ovih i drugih ozbiljnih pitanja, mi smo dozvolili da Rumsfeld i kompanija prođu sa svojom teorijom da je sve cool, da je u Iraku sve pod kontrolom i da nije bilo potrebe za većim vojnim prisustvom.”
Sudeći po pravcu u kome se kreže rat, zaključuje Allard, "Irak bi mogao biti ponavljanje Vijetnama, još jedan rat u kojem Sjedinjene Države nisu imale dovoljno volje da pobede".
