Upućivanje na izdržavanje kazne vladike Jovana, koga je Srpska pravoslavna crkva postavila u Makedoniji za arhiepiskopa ohridskog, izazvalo je vidno nezadovoljstvo u redovima ove crkve, ali i državnog vrha Srbije. Vladika niški Irinej u izjavi za Radio Slobodna Evropa kaže da će taj čin samo dodatno otežati ionako već loše odnose između Srpske pravoslavne, s jedne, i nepriznate Makedonske prvoslavne crkve, sa druge strane:
“Slučaj sa mitropolitom Jovanom je nešto što se nije moglo zamisliti za 20. i 21. vek. A taj slučaj nas podseća na prve vekove hrišćanstva, kada su zbog vere morali da leže u tamnici, čak i da se žrtvuju. Akt je nerazumljiv i nameće velike štete crkvi u Makedoniji i Makedoniji kao državi i sigurno će doprineti novim nesporazumima među Srbima, što nikome u ovom vremenu nije potrebno.”
No, ne samo da velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve smatraju da će odlazak u zatvor vladike Jovana pogoršati odnose između Makedonije i Srbije, nego su sa tim saglasni oni koji su bliski državnom vrhu Srbije. Tako savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice, Vladeta Janković smatra da će postupak makedonskih vlasti povećati napetost u čitavom regionu:
“Osim pravnih i moralnih argumenata protiv drastičnog kažnjavanja crkvenog velikodostojnika, samo zato što je nenasilno postupao po svojim uverenjima, neophodno je imati u vidu i politički kontekst. Teško se može zamisliti da najnoviji događaji ne ostave traga na srpsko-makedonskim odnosima u najširem smislu. Postupak makedonskih vlasti bez sumnje povećava napetost u regionu kojem su stabilnost, uzajmno razumevanje i dobra volja nasušno potrebni “
Mada u Vladi Srbije poriču da su vršili bilo kakve pritiske na makedonske zvaničnike, kako se vladika Jovan ne bi našao u zatvoru, očigledno je da je u kontaktima sa makedonskim državnim vrhom više puta postavljano pitanje sudbine ovog arhiepiskopa. Po kom osnovu se uopšte srbijanski zvaničnici i funkcioneri vladajuće Demokratske stranke Srbije upliću u slučaj vladike Jovana, koji je inače stalno nastanjen u Makedoniji, pitali smo profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nikolu Samardžića:
“DSS je vezao državnu politiku za crkvenu i u tom smislu je, bar ovaj slučaj na to ukazuje, ta politika sklona izvesnom preterivanju, pa imamo jedan takav slučaj koji nije srećan i gde su makedonske vlasti mogle drukčije možda da postupe, ali u svakom slučaju dužnost Vlade i spoljnih poslova svake države jeste pronalazak rešenja ili unapređivanje saradnje, pogotovo sa susedima, a ova izjava ne ide u tom pravcu.”
Sve to, kako primećuje istoričar Nikola Samardžić, govori o nekoj vrsti prikrivene simbioze državnih organa Srbije i Srpske pravoslavne crkve:
“Mislim da su i Koštuničina vlada, tj. njen politički deo, i vrh Srpske pravoslavne crkve postali čuvari politike koju je vodio Milošević, naravno u novim uslovima i unutrašnjem političkom i spoljno-političkom smislu. Oni su se na različite načine vezivali sa tim režimom, bilo na osnovu finansijske pomoći koju je DSS uživao godinama koje su prethodile bombardovanju i razrešenju jugoslovenske krize odlaskom Miloševića, bilo vezivanjem crkvene politike za državnu još u Miloševićevo vreme kad je crkva smatrala da Milošević brani ili zastupa srpske nacionalne interese. Svakako da su tu upleteni politički, finansijski interesi, kao I to da su i Koštunica i crkva danas čuvari ratnog plena koji su Miloševiću i dobrom njegovom delu partije sticajem prilika oteli.”
“Slučaj sa mitropolitom Jovanom je nešto što se nije moglo zamisliti za 20. i 21. vek. A taj slučaj nas podseća na prve vekove hrišćanstva, kada su zbog vere morali da leže u tamnici, čak i da se žrtvuju. Akt je nerazumljiv i nameće velike štete crkvi u Makedoniji i Makedoniji kao državi i sigurno će doprineti novim nesporazumima među Srbima, što nikome u ovom vremenu nije potrebno.”
No, ne samo da velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve smatraju da će odlazak u zatvor vladike Jovana pogoršati odnose između Makedonije i Srbije, nego su sa tim saglasni oni koji su bliski državnom vrhu Srbije. Tako savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice, Vladeta Janković smatra da će postupak makedonskih vlasti povećati napetost u čitavom regionu:
“Osim pravnih i moralnih argumenata protiv drastičnog kažnjavanja crkvenog velikodostojnika, samo zato što je nenasilno postupao po svojim uverenjima, neophodno je imati u vidu i politički kontekst. Teško se može zamisliti da najnoviji događaji ne ostave traga na srpsko-makedonskim odnosima u najširem smislu. Postupak makedonskih vlasti bez sumnje povećava napetost u regionu kojem su stabilnost, uzajmno razumevanje i dobra volja nasušno potrebni “
Mada u Vladi Srbije poriču da su vršili bilo kakve pritiske na makedonske zvaničnike, kako se vladika Jovan ne bi našao u zatvoru, očigledno je da je u kontaktima sa makedonskim državnim vrhom više puta postavljano pitanje sudbine ovog arhiepiskopa. Po kom osnovu se uopšte srbijanski zvaničnici i funkcioneri vladajuće Demokratske stranke Srbije upliću u slučaj vladike Jovana, koji je inače stalno nastanjen u Makedoniji, pitali smo profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nikolu Samardžića:
“DSS je vezao državnu politiku za crkvenu i u tom smislu je, bar ovaj slučaj na to ukazuje, ta politika sklona izvesnom preterivanju, pa imamo jedan takav slučaj koji nije srećan i gde su makedonske vlasti mogle drukčije možda da postupe, ali u svakom slučaju dužnost Vlade i spoljnih poslova svake države jeste pronalazak rešenja ili unapređivanje saradnje, pogotovo sa susedima, a ova izjava ne ide u tom pravcu.”
Sve to, kako primećuje istoričar Nikola Samardžić, govori o nekoj vrsti prikrivene simbioze državnih organa Srbije i Srpske pravoslavne crkve:
“Mislim da su i Koštuničina vlada, tj. njen politički deo, i vrh Srpske pravoslavne crkve postali čuvari politike koju je vodio Milošević, naravno u novim uslovima i unutrašnjem političkom i spoljno-političkom smislu. Oni su se na različite načine vezivali sa tim režimom, bilo na osnovu finansijske pomoći koju je DSS uživao godinama koje su prethodile bombardovanju i razrešenju jugoslovenske krize odlaskom Miloševića, bilo vezivanjem crkvene politike za državnu još u Miloševićevo vreme kad je crkva smatrala da Milošević brani ili zastupa srpske nacionalne interese. Svakako da su tu upleteni politički, finansijski interesi, kao I to da su i Koštunica i crkva danas čuvari ratnog plena koji su Miloševiću i dobrom njegovom delu partije sticajem prilika oteli.”
